Piše: Slobodan Antonić To bi bilo isto, već je dobro primećeno, kao da su 1943. godine u NDH upriličeni izbori, a zvaničan Beograd naterao preostale Srbe da na njima glasaju, pa onda još i da uđu u Pavelićevu vladu.
Istina, bilo je Srba i među ustašama, od koljača do generala (od 93 generala 13 su bili Srbi). Mile Vasić je u Jasenovcu poletno, nožem i maljem, ubijao svoje sunarodnike, a član predsedništva Hrvatskog sabora Sava Besarović toliko je pounutrio režim kome je služio da je, pre no što su ga partizani streljali, uzviknuo: „Čast mi je što sam bio ministar NDH! Živio Ante Pavelić!“.
Već zamišljam nekog od „srpskih“ ministara kod Haradinaja kako sutra, na suđenju za kolaboraciju, uzvikuje: „Čast mi je što sam bio ministar Republike Kosovo! Živeo Ramuš Haradinaj!“.
To je politička strma ravan: započinje izlaskom na opštinske „kosovarske“ izbore, nastavlja se učešćem na „parlamentarnim“ izborima po „Ustavu Kosova“, zatim sledi ulazak u Tačijevu vladu i zaklinjanje na taj „ustav“, evo, sad je tu i učešće u Haradinajevom kabinetu, a završava se sumanutim klicanjem dželatu sopstvenog naroda.
Ima indicija da je ulazak Srpske liste (SL) u Haradinaj-Tačijevu vladu možda još odranije dogovoren. Posle izbora jedan prijatelj s Kosova napisao mi je da su mu neki Albanci rekli kako je jedan broj njihovih sunarodnika glasao za SL kako bi se, među zajemčenih 10 srpskih mandata u skupštini Kosova, našlo što više poslanika upravo „kosovskog SNS“.
Pogledao sam zvanični izborni izveštaj i video da zaista postoje čudna neslaganja broja Srba i broja glasova koje je dobila SL. U opštini Istok ima 540 Srba – uključiv i mlađe od 18 godina, a na izborima SL je dobila 475 glasova. U Gnjilanu Srba ima 624, a SL je dobila 1.291 glas. U Klini ima 94 Srbina, a za SL glasalo je 248 birača itd.
Ne poznajem baš najbolje kosovske prilike pošto tamo ne živim, a i podaci s Kosova poprilično su nepouzadni, pa sam odlučio da ovu indiciju još nekako proverim. Već treću godinu vodim dijalog na portalu KoSSev s Fadiljem LJepajom. Pravilo tog dijaloga je da autori svaki tekst završavaju pitanjem za sagovornika, na šta se onda odgovara u narednom tekstu. Tako sam i ja pitao LJepaju da li je tačna priča da su i Albanci glasali za SL , ali na to pitanje, suprotno pravilima dijaloga, on nije odgovorio.
No, i izbegavanje odgovora svakako je neki odgovor. Onda je Marko Jakšić upozorio na podatak da su srpske stranke na „kosovarskim“ izborima dobile veći udeo glasova od njihovog udela u stanovništvu – gotovo 12%. Jakšić je tu pojavu objasnio nepouzdanim podacima o broju Srba na Kosovu, čiji je udeo, sudeći po izbornim rezultatima, veći nego što se smatra.
Međutim, isti fenomen mogao bi se, možda, objasniti i ispravnošću sumnje mog prijatelja s Kosova da su za SL, po nekakvom dogovoru, glasali i Albanci: od 55.000 glasova koje su dobile srpske stranke, sama SL imala je 45.000, pa je tako dobila 9 od 10 mesta koja su zajemčena Srbima u „Skupštini“ Kosova. A Haradinajeva vlada ima većinu od 2 glasa.
Ako se ove indicije pokažu kao tačne, onda najverovatnije postoji nekakav dogovor na relaciji Vučić-Tači koji prevazilazi njihove formalne susrete u Briselu. Ne možemo znati da li je i taj vanbrisleski dogovor pod nečijim patronatom, ali mogli bismo pretpostaviti da jeste.
Kada je Vučić istakao svoju predsedničku kandidaturu, mogli smo da pročitamo da je Zapad podržava. Prelaskom s mesta premijera na mesto predsednika, Vučić se formativno izjednačava s Tačijem, pa je tako moguće da dva jaka politička lidera Srba i Albanaca sklope sporazum o Kosovu koji je moguće sprovesti. A za to će biti nagrađeni Nobelovom nagradom za mir.
Meni plan Zapada s Vučićem i Tačijem izgleda ovako: pritisnućemo Tačija, koji ima mnogo putera na glavi, da izabere hoće li da odleti s vlasti pravo u zatvor, ako pregovori ne uspeju, ili će da ostane na vlasti i dobije Nobelovu nagradu, ako se sporazum napravi; isto ćemo uraditi i s Vučićem – i eto ga the final solution to the Kosovo question.
Naravno, da bi ovaj plan uspeo, Vučić i Tači moraju da ostanu na vlasti. Otuda, na jednoj strani, podrška stvaranju Haradinaj-Tačijeve vlade, kao i, na drugoj strani, gledanje kroz prste Vučiću zbog pojedinih autoritarnih „nestašluka“.
Međutim, i takva vrsta podrške ima svoje granice. Jedan autor dobro je primetio da, kada je u pitanju autoritarizam, „postoje precizne granice postavljene u tzv. Mekalisterovom protokolu (Mekalister je izvestilac EP za Srbiju – moja napomena) koje su samom Vučiću vrlo dobro poznate, i koje on ne usuđuje da pređe: novinar se može vređati, ali se ne sme prebiti; opozicioni lider se može optuživati za ubistvo, ili njegova žena za trgovinu drogom, ali se niko od njih ne sme likvidirati; političkom protivniku se mogu podmetnuti obeležene novčanice, ali se on ne sme uhapsiti samo zbog iznetog mišljenja; botovi na društvenim mrežama mogu biti fiktivno zaposleni u ministarstvima ili javnim preduzećima, ali društvene mreže se ne smeju ukinuti“ itd.
Postojanje „Mekalisterovog protokola“ možda je dobra vest za opoziciju – jer time dobija bezbedne niše u koje se može povući, ali je loša vest za sve nas: ona pokazuje do kog stupnja je Srbija postala kolonija. Ni Milošević nije baš bio šampion demokratije, ali kod njega se ipak znalo da se glavne odluke u srpskoj politici donose u Beogradu, kao i ko ih donosi. Sada se o glavnim pitanjima kod nas odlučuje bog zna gde i od strane bog zna koga.
Današnja srpska politika podseća me na večernji „zbor građana“ u nekom seoskom domu kulture. Na pozornici je čovek, osvetljen reflektorom, koji se busa u grudi i viče kako niko njemu neće da naređuje i kako će jedino on da se pita, a ukoliko bi se krug svetlosti samo malo raširio, videlo bi se da su za njegovu glavu i udove prikačeni konci koji završavaju u mraku, u nečijim tuđim rukama.
Nevolja s tim upravljačima iz mraka je što oni prisutnima – koji hipnotisano gledaju u marionetu – ne žele dobro. Bojim se da smo, ako se ubrzo ne trgnemo, svi u ozbiljnoj opasnosti ‒ celo društvo, ceo narod.
Jer, kao što se vidi, granice mraka su sve bliže… Govor Trampa koji je uzdrmao ceo svet pogledajte OVDE. Izbor: fsksrb.ru
