Odluka će biti na snazi dvanaest meseci.
Turska neće dozvoliti da teroristi ugroze mir i bezbednost naših građana u pograničnom delu zemlje kao i mir i stabilnost u regionu, rečeno je u odluci koju je u sredu uveče usvojio parlament.
„Sve strane trupe treba odmah da se povuku iz Sirije jer se u njoj nalaze protivzakonito. One su okupatorske snage pošto su turski, američki i francuski vojnici pod izgovorom borbe protiv terorizma sami stigli u našu zemlju bez poziva vlade”, izjavio je ministar spoljnih poslova Valid el Mualem tri dana pre nego što je turski medžlis usvojio odluku o nastavku prekograničnih operacija.
Kada je 2011. godine u Siriju stiglo „arapsko proleće”, u Ankari (kao i na Zapadu) pogrešno su procenili da je predsednik Bašar el Asad gotov, da će pasti za nekoliko nedelja isto kao Muamer Gadafi i Hosni Mubarak. Sumnja se da je zato Turska preko svoje granice propuštala i džihadiste kako bi oni obavili taj posao. Desilo se suprotno: pobednik rata je Asad. Turska, koja se zbog toga našla na periferiji zbivanja, i sada grčevito nastoji da uhvati „priključak” kako bi se uključila u predstojeća pogađanja oko pronalaženja političkog rešenja u susednoj zemlji sa kojom deli granicu dugu 900 kilometara. Isti je slučaj i sa Amerikom, koja pokušava da na Bliskom istoku amortizuje uticaj Teherana a pogotovo Moskve, koji su od prvog dana zdušno podržavali predsednika Asada.
Turska armija sada pokušava da spreči krvoproliće u Idlibu, severnoj sirijskoj provinciji, poslednjem uporištu opozicionih grupa koje su se borile protiv režima Asada. U Ankari igraju na tu kartu i traže da i opozicija učestvuje u pronalaženju političkog rešenja u Siriji u kome dugoročno ne bi trebalo da bude mesta za Asada iako je on pobednik sedmogodišnjeg građanskog rata. On je kriv za krvoproliće u Siriji, tvrde u Ankari.
Pod izgovorom borbe protiv terorista, Ankara se poslednjih godina obračunava sa Kurdima u susednim zemljama. To izaziva reagovanja u Bagdadu i Damasku, jer se povremeni upadi turske armije na njihovu teritoriju doživljavaju kao ugrožavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
„Erdogan se ponaša kao nekada osmanski osvajači”, kaže predsednik Asad.
Slična reagovanja stižu i iz Bagdada. U Ankari se mnogo ne osvrću na te proteste i u parlamentu su najavili nove prekogranične vojne akcije.
U avgustu 2016. godine Ankara je u Siriji pokrenula veliku operaciju „Štit Eufrata”. U borbama koje su trajale sedam meseci očišćeno je dve hiljade kilometara uz tursku granicu od sirijskih „kurdskih terorista” koje naoružava Pentagon jer se od prvog dana bore protiv džihadista. U Turskoj tvrde da su oni teroristi, i to je bez sumnje doprinelo pogoršanju odnosa između strateških saveznika Vašingtona i Ankare.
Početkom ove godine usledio je nastavak: Ankara je, u saradnji sa takozvanom Slobodnom sirijskom armijom, koja okuplja „umerene” opozicione grupe, započela operaciju „Maslinova grančica” u provinciji Afrin. U borbama je „neutralisano” – ubijeno, uhapšeno ili se predalo – oko 4.000 „terorista”, pre svega sirijskih Kurda.
Turski avioni na severu Iraka povremeno bombarduju položaje Radničke partije Kurdistana (PKK) koja je na listi terorističkih grupa. „Naš cilj je da od separatista potpuno očistimo iračke provincije Sindžar i planinu Kandil”, preti Erdogan. Oni tamo imaju baze iz kojih lansiraju napade na ciljeve u Anadoliji, gde se godinama bore za veća prava svog naroda.
„To je u skladu sa međunarodnim pravom jer mi nemamo okupatorske aspiracije. Kada očistimo tu ’terorističku močvaru’, onda ćemo te teritorije vratiti lokalnom stanovništvu”, kaže Erdogan, koji primetno nastoji da se nametne kao zaštitnik svih muslimana u svetu, pre svega onih na Bliskom istoku i Balkanu.
Pročitajte OVDE zašto saudijski princ puca od besa.