Piše: Dmitri Trenin
Ovog puta je tu postojala umerena mogućnost lokalnog sukoba između američkih i ruskih snaga u toj oblasti, koji je mogao da eskalira na viši nivo, i tek tada doveo u pitanje globalnu bezbednost.
Ali, dok je dramatično suočavanje pre više od pola veka podstaklo stratešku deeskalaciju između ove dve supersile, američki raketni napadi protiv ruskog saveznika Sirije predstavljaju još jedan korak u povećanju tenzija između Vašingona i Moskve. Još toga sledi. Novi hibridni rat se razlikuje od Hladnog rata.
Analiza najnovijeg vrhunca u tenzijama dovodi do sledećih zaključaka: administracija američkog predsednika Donalda Trampa je u potpunosti odlučna da koristi vojnu silu kako bi disciplinovala izazivače i ponovo utvrdi američki globalni primat.
Sirija, koju je Trampova vlada pogodila pre tačno godinu dana, na mnogo načina je laka meta. Druge zemlje bi trebalo da obrate pažnju, prvenstveno Iran i Severna Koreja.
Odbijanje Bele kuće da potvrdi Teheranovo pridržavanje Sporazuma o zajedničkom planu akcije, koji je zaključen 2015. godine, moglo bi dovesti do američkih udara na iranske mete, od nuklearnih postrojenja i raketnih baza unutar Irana do iranskih boraca u Siriji i proiranskih grupa širom Bliskog istoka. Iranci jasno vide tu opasnost i spemaju se za mogući američki napad.
U Severnoj Koreji je, za sada, Tramp odlučio da igra na kartu mira. On mora da se nada da će Kim DŽong Un, odustati od nuklearnih i raketnih programa u Severnoj Koreji i složiti se sa “denuklearizacijom.“
Međutim, Pjongjangov koncept denuklearizacije se veoma razlikuje od Vašingtona. To je sve samo ne predaja sposobnosti odvraćanja ove zemlje, to je samo garancija preživljavanja, za američka verbalna obećanja, koje može biti povučeno kad požele. Kim svakako ne želi da deli sudbinu Muamera Gadafija. Kada Tramp to shvati, on bi mogao promeniti brzinu, i mirnu uvertiru dovesti do rata.
Još jedno odstupanje od Sirije, ali i slučaj trovanja Skripalja u Solsberiju, je to da je Trampova administracija ponovo otkrila političku vrednost američkih saveznika. Pošto je gotovo odbacila saveznike u pristupu Amerika na prvom mestu, Bela kuća sada konsoliduje političke i vojne koalicije zapadnih zemalja protiv onih koje je nazvala svojim rivalima i protivnicima: Rusije i Kine.
Za sada se najveći pritisak primenjuje na Rusiju kao navodno slabijeg neprijatelja, ali Kina se očigledno posmatra kao glavni izazivač poretka koji je pod vođstvom SAD-a.
Šta se dešava nad Severnom Korejom, ali i Južnim kineskim morem a možda i Tajvanom, odrediće ne samo parametri kinesko-američkog strateškog odnosa, već i budućnost globalnog poretka. Ruski odnosi sa njihovim evropskim susedima se razlikuju od kineskih sa ostatkom Azije, ali u oba slučaja će SAD nastojati da izoluju svoje rivale u svom susedstvu.
I trovanje Skripalja i navodni napad hemijskim oružjem u Dumi su doveli do neposredne akcije pod vođstvom SAD-a, čak i pre nego što su istrage sprovedene i postignuti zaključci. U sadašnjem psihološkom okruženju, javne optužbe od strane SAD-a i njihovih saveznika služe kao presuda. Dokazi, ili nedostatak istih, više nisu problem: poverenje u SAD i njhove saveznike jeste.
Ovo ima važne implikacije za međunarodne organizacije, od Organizacije za zabranu hemijskog oružja do Ujedinjenih nacija. SAD mobilišu koalicije svojih saveznika i partnera za koje se očekuje da prate lidera. Preispitivanje mudrosti Vašingtonove politike o ključnim geopolitičkim i strateškim pitanjima se smatra otpadništvom. Tokom Hladnog rata, SAD su zaštitile svoje saveznike od domaćih i spoljnih pretnji. U hibridnom ratu je došlo vreme da plate oni koji su tada bili zaštićeni.
Ipak, neke ključne lekcije Hladnog rata se ne odbacuju u potpunosti. Američka vojska u Siriji je najviše brinula da ne pogodi ruske mete. Upozorenje o odmazdi protiv SAD-a u slučaju povređivanja ruskih građana, objavjeno je mnogo pre sirijskog napada, od strane generala Valerija Gerasimova, šefa ruskog generalštaba.
Ni Pentagon ni Bela kuća nemaju nameru da izazovu nauklearnu razmenu sa američkim strateškim rivalima. S ozbirom na jedinstvenu vojnu superiornost SAD-a nad drugim velikim silama, hibridni rat predviđa vojnu akciju, ali treba izbeći eskalaciju do zaista opasnih nivoa. Ideja je da se razbije volja suparničkog rukovodstva ili, ako to ne uspe, postaviti toliko visoke troškove njihove politike da ubrzaju domaće neslaganje i dovedu do korekcije politike pod novim rukovodstvom koje je voljnije da prihvati pravila koja nameće SAD.
Oni koji se ne slažu sa tim pravilima i predviđaju drugačiji svetski poredak, takođe se zbližavaju. Jedan svet Pax americane, koji je postojao od kraja Hladnog rata, već je istorija. Američka globalna dominacija je još uvek na snazi, ali mir – “pax“ – je razbijen.
Nova era nije ponavljanje megdana iz 20. veka. Možda je jednako opasno, ali na svoj način. Peking i Moskva, iako ostaju jasni po pitanju stvaranja saveza, izgleda da procenjuju rizike, identifikuju kredibilne ciljeve i grade strategiju u koordinaciji jedni sa drugima i drugim nacijama koji su istomišljenici. Veliko rivalstvo oko moći će se intenzivirati.
Ukrajina traži od Rusije da „plati štetu nanetu Ukrajini i ukrajinskom narodu". Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: globaltimes/ Webtribune.rs
