Piše: Đorđe P. Mamula
Osamdesetih godina prošlog veka srpska privreda je pala na nivo nerazvijenih republika Jugoslavije. Uža Srbija je u privrednom smislu pala ispod jugoslovenskog proseka. Bilo je jasno da je Jugoslavija bankrotirala, a široj javnosti nije poznato da je radi stabilizacije države angažovan Međunarodni monetarni fond, 16 zapadnih vlada i 600 zapadnih banaka. Godine 1985. je izvršena konfiskacija devizne štednje u bankama u zemlji i inostranstvu. Mnoge štediše su ostale bez životne ušteđevine. Nisu mogli ni putem suda da povrate izgubljen novac. Strane banke nisu mogle ovde da otvore svoje ekspoziture, ali su zato domaće banke mogle da otvore svoje ekspoziture u inostranstvu gde god su državljani Jugoslavije radili. To je bila velika podrška zapada Jugoslaviji, u kojoj se trošolo mnogo više nego što se zarađivalo.
Milošević je u Srbiji došao na vlast 1987. uz borbenu gotovost i režiju vojske. Nova demokratija kasarne je mogla da počne. Inflacija (rast cena na malo, na godišnjem nivou) u Jugoslaviji je te godine bila 167 odsto. Godine 1989. iznosoila je 2763%. On je pobedio na izborima kontrolišući sve poluge vlasti, a posebno štampariju novca, iz koje su isplaćene sve zaostale plate, doprinosi i penzije. Tako je 1990. pobedio na izborima. Nekoliko godina po Srbiji su tada krstarile hladnjače sa mesnim polutkama, brašnom uljem i šećerom i gasile socijalne „požare“ po fabrikama. Republika Hrvatska i BiH su štampale novac u režiji svojih narodnih banaka, ali je zbog brojnosti stanovnika Srbija prednjačila. Naravno da je došlo do hiper inflacije i da je to bio još jedan udarac glavom u zid. Godine 1992. - 1993. se teško živelo. Jedan broj ljudi je umro od gladi.
Prosečan bruto društveni proizvod u svetu je 17.099 dolara, a 82% od tog broja je BDP Srbije, ili 36% proseka EU. U poređenju sa Slovenijom BDP Srbije je 45% od slovenačkog, a od hrvatskog je 61% BDP. Slovenija je 9 puta bila ekonomski jača od pokrajine KiM. Niske stope rasta i smanjenje broja stanovnika su bitno uticale na smanjenje našeg udela u svetskom BDP u iznosu od 0,09%. Od menjača u menjačnicama se može dobronamerno čuti da je eto evro „oslabio“ u odnosu na dinar, kao i da je dolar „oslabio“ prema dinaru. Sa druge strane Fiskalni savet se ne slaže sa povećanjem plata i penzija i čudi ih kupovina vojnog naoružanja i policijske opreme u obimu koji je objavljen.
Predstavljeno je i da je danas prosečna plata od 470 evra nikad veća, a bezmalo je ista kao prosečna plata u decembru 2008. Međutim kupovna moć je od 2008. do danas pala za 160 evra, pa je tadašnja plata od 470 evra ravna današnjoj kupovnoj moći od 630 evra. Taj pad standarda u poslednjih deset godina će teško moći da do kraja 2020. povrati u pređašnje stanje onu kupovnu moć iz 2008. Pre svega zbog investicija koje su u visini od 18% - 19% od BDP, a potrebno je da su 24% - 25% od BDP u kontinuitetu. Bez toga nema veće stope rasta, osim simbolične koja omogućava život u kolotečini svakodnevnog tavorenja. Dakle, potrebno je da ukupni društveni proizvod u godini dana bude preko 50 milijardi evra, a stopa rasta u kontinuitetu 5%. Naročito bi bilo važno da domaći investitori budu izjedačeni sa stranim, a i favorizovani na polju biznisa, posebno, olakšica.
Raspad Jugoslavije doveo je do velikog gubitka tržišta od 22 miliona stanovnika, galopirajuće inflacije, pre sankcija i pada investicija, a velikog rasta dugova, uz otpis mnogih zajmova. Tek potom je došla privatizacija kao problem, posle koje su privatizovana proizvodna preduzeća bez velikog tržišta, padala kao kuće na pesku.
Privreda je u Srbiji propala pre sankcija od maja 1992.
Prema jednom švajcarskom ministru finansija, Jugosloveni su na beskamatnim računima držali u švajcarski bankama, pred raspad države oko 12 milijardi dolara. Delom je taj novac pripadao spoljno trgovinskim preduzećima ili republičkim službama bezbednosti, što mu dođe na isto. Po svemu sudeći taj novac je korišćen za privatizacije i finansiranje ratova za jugoslovensko nasleđe. Grupno-svojinski odnosi iz socijalizma su se preneli na privatizaciju u kapitalizam. Nisu svi mogli da učestvuju u privatizaciji, naročito za unosnije privatizacije.
Zato je neophodo imati efikasnu državu, čiji se autoritet zasniva na slobodi građana. (Aron)
Prema istraživanjima Evropske banke za obnovu i razvoj ako bi se privredni rast u Srbiji i dalje razvijao po stopama rasta posle krize, biće nam potrebno 100 godina da dostignemo zemlje grupe G7. Ako bi postigli bolje upravljanje državom bilo bi nam potrebno 40 godine. I naravno ako bismo imali stope privrednog rasta pre 2008. bilo bi nam potrebno 20 godina. Po proceni navedene banke projekcija privrednog rasta je 3,2% za 2019. Sve to pokazuje da je trenutno stanje previsoka cena za bilo koju ekonomsku politiku.
Bečki institut za međunarodnu ekonomiju je objavio da je životni standard u Srbiji 2 i po puta manji od standarda u evropskim zemljama. U prethodnih pet godina, najveći godišnji rast plata imale su Hrvatska 2,3 % i Severna Makedonija 2,4%, dok je u Srbiji rast plata bio 0,6%.
Pročitajte OVDE šta je nekada Jurij Lužkov govorio o Slobodanu Miloševiću.
Izvor: Pravda
