Najnovije

EKSKLUZIVNO ZA PRAVDU - DR IVAN PAJOVIĆ: Prekarijat ili plata za preživljavanje

Ne mali deo radno sposobnog stanovništva danas je u Srbiji zaposleno na takozvanim privremeno-povremenim poslovima. Ovaj pojam zapravo je pravni eufemizam u ekonomiji poznatog zastrašujućeg pojma pod nazivom prekarijat. Ovaj pojam vuče poreklo od latinske reči precarium, što znači nestabilan, nesiguran, onaj koji stoji na pesku. Odnosi se na sloj radno sposobnog stanovništva koje nema punu i garantovanu zaposlenost. Dok je u vremenima samoupravnog socijalizma u našoj zemlji takva pojava bila gotovo retkost, danas se u Srbiji može uočiti zabrinjavajuće narastanje prekarizacije. Mnoštvo poslodavaca svesno izbegava potpisivanje ugovora o stalnom radnom odnosu, držeći na taj način zaposlene u stanju neprekidne emocionalne nestabilnosti, nesigurnosti i straha za sutrašnji dan, budući da ugovor o radu može biti raskinut u ma kom momentu.

Ivan Pajović (Foto: Helm Kast)

Piše: dr Ivan Pajović

Prekarijat je praktično izum XXI veka, mada ideja postoji od kada i eksploatacija čoveka čovekom. U mnogim zemljama on dostiže i do 50% udela u radno sposobnom stanovništvu. Postoje indicije da je na delu svesna i postupna negativna dinamika pretvaranja velikog sloja ljudi u radne nomade bez ikakve sigurnosti egzistencije. Poslodavcima firmi, ma kog obima one bile, u interesu je prelaz sa trajnih i garantovanih radnih odnosa ka nestabilnim, nepouzdanim i neizvesnim oblicima zaposlenosti, koji vode ka potpunom gubitku prava radnika, a sa time i ka smanjivanju zarada, socijalnih i penzijskih doprinosa, umanjivanju ili potpunom ukidanju plaćenog odmora, bolovanja i drugih do sada priznatih prava proisteklih iz rada. Prekarizacija faktički umanjuje odgovornost poslodavca prema zaposlenima koji mu donose dobit. U svojoj krajnjoj instanci formiraju se takvi radni odnosi u kojima radnik ne može obezbediti minimum životnih potreba, ni fizičkih, ni socijalnih. Ovaj proces karakterističan je i za najrazvijenije zemlje. Već godinama sociolozi u Nemačkoj govore o epidemiji straha među svim društvenim slojevima, pa čak i među nekada stabilnim srednjim slojem. 

Prekarizacija izaziva i fenomen suvišne obrazovanosti. Tržište rada prezasićuje se kadrom sa visokim obrazovanjem, a poslodavci postavljaju previsoke zahteve čak i za nekvalifikovan rad, pružajući neproporcionalo lošije uslove i manje plaćanje rada. U Srbiji nije retkost da na kasi u supermarketu ili u trafici radi osoba sa fakultetskim obrazovanjem. Ovakva situacija može se povezati sa zahtevima stranog (naravno, zapadnog) faktora s početka promena 2000-tih da se nivo visokoobrazovanih osoba u našoj zemlji poveća sa uobičajenih oko 4% stanovništva na čitavih 10%, što je, između ostalog, postignuto i ekspanzijom privatnog visokog obrazovanja. 
Britanski ekonomista i sociolog Gaj Stending opisuje pet grupa na osnovu pripadnosti radnom angažovanju: 

1.    Elita – ograničeni broj superbogatih; 2. Salarijat (od eng. salary – plata) – viši srednji sloj sa stabilnim punim zaposlenjem i zaradom, uglavnom rukovodioci, menadžeri; 3. Profesionalci – radnici sa stabilnim položajem zahvaljujući svojim znanjima i veštinama, uglavnom zanatlije; 4. Stara radnička klasa sa ostvarenim radnim pravima; 5. Prekarijat – društveno neodređen deo radnog stanovništva bez pune garantovanosti zaposlenja.

Prekarijat predstavlja posledicu negativnog uticaja globalizacije svetske ekonomije koja je odavno ušla na vrata naše zemlje. On je produkt neoliberalizma koji podrazumeva fleksibilno tržište rada, sa brzom promenjivošću nivoa zaposlenosti, a sve prema potrebama vlasnika kapitala. U okvirima zagovaranja „nove normalnosti” i „mera za oporavak ekonomije”, fleksibilnost na tržištu rada podržavaju Međunarodni monetarni fond, Evropska centralna banka i Evropska komisija.

Pored prekarizacije, radnike u našoj zemlji pritiska i problem takozvane zarade za preživljavanje, koja je od strane vlasnika kapitala perfidno osmišljena tako da održava radnika na ivici egzistencijalnih potreba, takođe ga, slično prekarnom odnosu, držeći u stanju neprekidnog straha i neizvesnosti. 

Igre na granici relativnog socijalnog mira

Tvrdi se da je pojam zarade za preživljavanje prvi naučno opisao Dejvid Rikardo (1772—1823), engleski sefardski Jevrejin, ekonomski teoretičar, berzanski špekulant i političar. Ova njegova ideja poznata je kao gvozdeni zakon o najamninama, u kom se tvrdi da će realne zarade radnika uvek biti blizu ivice opstanka, uprkos bilo kakvim pokušajima da se zarade podignu. Stiče se utisak da je svoje ideje uskladio sa idejama svog bliskog prijatelja Tomasa Maltusa. 

Tomas Robert Maltus se smatra utemeljivačem savremene demografije. Krajem XVIII veka tvrdio je da je društveni napredak zakonomerno određen odnosom proizvodnih mogućnosti i veličine populacije. Prema njegovim rečima, „…Zakon o kome je reč sastoji se u stalnoj težnji, koja je svojstvena svim živim bićima, da se rasplođavaju brže nego što dopušta količina hrane koju imaju na raspolaganju”. Sa druge strane, Maltus tvrdi da je priroda „škrta u pogledu mesta i hrane”, pa su stoga prirodni priraštaj stanovništva i ekonomski razvoj uslovljeni, štaviše ograničeni, prirodnim okolnostima, te da se socijalnim intervencijama ta zakonitost ne može izbeći. Iz razloga ograničenosti objektivnih mogućnosti, tvrdio je da postoji „krajnja potreba ograničavanja razmnožavanja”. Iz tog razloga on je bio zagovornik veštačkih ograničenja uvećavanja populacije, jer bi u suprotnom ljudi bili osuđeni na masovnu bedu i glad.

Rikardo je, u skladu sa Maltusovim tvrdnjama, prognozirao da bi pri rastu zarada radnici rađali više dece (!!!) i kao rezultat toga zarade bi padale, jer bi se broj radnika uvećavao brže nego tražnja za njima. Nezaposlenost je, po njemu, u tržišnoj ekonomiji nemoguća, jer suvišno stanovništvo izumire (!!! ZVUČI POZNATO???). Ovo je suština Rikardovog „gvozdenog” zakona o najamninama. 

No, vratimo se današnjem vremenu.

Društvene okolnosti i tehnologija su faktori koji presudno utiču na vrednost robe, ali i na vrednost rada, jer od njih zavisi količina potrebnog rada za ostvarenje cilja proizvodnje. Automatizacija i robotizacija umanjuju potrebu za kvalifikovanost radnika. Cene robe padaju sa njihovim napretkom, ali pada i vrednost rada, pa čak i sama potreba za ljudskim radom. Obuka radnika za upravljanje automatizacijom i robotizacijom ne predstavlja problem vlasniku kapitala, jer ne podrazumeva dugotrajno savladavanje manuelnih veština kao u prošlosti.

Očigledno – gospodarima novca, proizvodnje i tržišta ljudski rad ima sve manji značaj, time i manju vrednost. Čini se da se to odnosi i na vrednost samog ljudskog života. Isto tako i stručnost rada je sve manje bitna, jer kompleksnost izrade proizvoda više ne zavisi prevashodno od veštine radnika, tj. njegovih kvalifikacija, već od moći tehnologije. Stručan radnik više ne vredi zlata vlasniku proizvodne firme. 

U skladu sa takvom ideologijom (ili „ideologijom”) radnika treba platiti svotom na granici egzistencijalnog minimuma, kako bi sve što zaradi u toku meseca do dinara i potrošio. Pa čak je poželjno da je zarada i nešto ispod egzistencijalnog minimuma, kako bi radnik bio prinuđen da za neke veće potrebe uzima bankarske zajmove, ulazi u tzv. „dozvoljene minuse” isl. i na taj način dodatno materijalno iscrpljivan kamatama i raznim bankarskim maržama. To je nešto što prekarijatu naročito „uteruje strah u kosti”, jer nad njim je u svakom trenutku nadvijena opasnost da, u slučaju gubitka svog nesigurnog posla, postane nesposoban da otplaćuje obaveze banci, koja mu može oduzeti sve što poseduje. Zastrašen na ovakav način, čovek postaje prinuđen da se ponaša kao pokorni rob svog poslodavca. Pod ovako organizovanim radnim odnosima postojanje sindikalnih organizacija gotovo da gubi smisao, što se u praksi pokazuje kao tačno. Ovakav princip se odnosi ne samo na siromašne zemlje, već je identičan i u zemljama Zapada, gde su zarade više, ali i uslovi života znatno skuplji. LJudski rad po pravilu ima univerzalnu upotrebnu vrednost, ali ne i istu razmensku vrednost, to jest cenu, koja zavisi od tržišta na kom se rad nudi. Međutim, relacije poslodavaca i radnika principijelno su slične. 

Kao i u svakom kapitalizmu, tako i u globalističkom kapitalizmu ljudski rad je jedina roba koju radnici imaju. Tu robu kapitalisti kupuju isto kao tehnološku opremu ili sirovine, ali na specifičniji, perfidniji način, uz primenu raznih oblika socijalnog i psihičkog terora, od kojih je prekarijat jedan od bitnijih. 

Većina ljudi živi u ubeđenju da je ekonomija egzaktna nauka u kojoj je sve vidljivo, objašnjivo i merljivo. Zapravo, veliki deo ekonomije, kao i samih ideja sprovodilaca ekonomskih politika i postupaka – skriveno je. Pojave opisane u ovom tekstu: prekarijat i plata za preživljavanje, nisu plod slučajnosti i tržišne „nevidljive ruke”, niti nekakve civilizacijske evolutivnosti, već imaju svoje tvorce i svoje smišljene razloge postojanja. 

Treba se ozbiljno zapitati – ko upravlja danas sudbinom i životima ljudi?

(dr Ivan Pajović nedavno je dao intervju produkciji Helm Kast koji možete pogledati ispod)

 

Izvor: Pravda

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA

ENGLISH NEWS

Urbancube