Površnim pogledom na političke prilike čini se da beloruski predsednik pokušava da pronađe srednji put između zapadnog i ruskog uticaja, barem poslednjih nekoliko godina. Možete li da nam objasnite kakva je sadašnja ruska geopolitička pozicija? Pretpostavljam da je posle sukoba sa opozicijom Lukašenko načinio snažan otklon prema Belorusiji?
Poslednjih godina, predsednik Lukašenko vodi ono što bismo mogli da nazovemo multivektorskom spoljnom politikom, a što je kao posledicu imalo izvesne poteze kojima je oslabljen ekonomski i politički uticaj Moskve u ovoj republici. Nekoliko konfliktnih situacija koje smo videli između Moskve i Minska u prethodnih oko godinu dana izgleda da su bile posledica tih nastojanja.
Među tim konfliktnim situacijama je neuspeh da se usaglasi i potpiše takozvana „integraciona mapa puta“, čiji je cilj dublja ekonomska integracija između dve zemlje, kao i privremeno zatočenje 30 ruskih građana u Minsku pod optužbama da su učestvovali u zavereničkim aktivnostima protiv trenutnog beloruskog režima.
Međutim, nedavni izbori na kojima je Lukašenko dobio rekordnih 80 odsto glasova (brojka u koju niko ne veruje, ali niko ne može ni da dokaže niti da ospori pošto nije bilo nezavisnih posmatrača) i nasilni obračuni policijskih snaga odanih Lukašenku protiv onih koji su učestvovali u prodemokratskim procesima, otuđili su ga dodatno od Zapada. Tako da se danas čini kako Lukašenko nema nikakvih drugih mogućnosti, nego da se vrati u ruski bratski zagrljaj.
Situaciju komplikuje činjenica da su potezi koje je vukao beloruski predsednik – i oni protiv protestanata i oni protiv same Rusije – otuđili od njega veliki broj ljudi u samoj Rusiji, ne isključivo one iz „civilnog sektora“ već i one koji zauzimaju važna mesta na koridorima moći. Slika poslednjeg branitelja istočnog slovenstva, koju je Lukašenko prigrlio i koju je uspešno projektovao prema inostranstvu prethodnih 25 godina je iščezla. Oni koji ga podržavaju u Belorusiji čine to prevashodno iz sledećeg razloga: uplašeni su da bi bez Lukašenka stvari mogle da budu još gore. Ovi ljudi ne žele da se dogodi bilo šta što bi nalikovalo ukrajinskoj krizi na beloruskim ulicama i prostranstvima.
Šta je pokretačka snaga političkog nezadovoljstva u Belorusiji? Da li su ekonomski problemi, pitanje političkih sloboda ili možda reakcija na pandemiju?
Faktori koje ste spomenuli jesu igrali izvesnu ulogu u poslednjim događajima uz neke druge. Javno nezadovoljstvo raste već godinama. S obzirom na autoritarni politički režim u Belorusiji u odnosu na koji čak i onaj u Rusiji deluje kao liberalna demokratija, oni koji su bili protiv vlade nisu raspolagali nikakvim legalnim mehanizmom da se njihov glas čuje. Nije bilo načina da neko pokrene političku stranku ili pokret bez da bude prisiljen da javno iskaže svoju lojalnost predsedniku. Neki su odabrali da napuste politiku, drugi su se odlučili da napuste zemlju, neki su se opredelili da deluju u okvirima dozvoljenog političkog prostora pod lojalističkim, mlakim parolama.
Ali ništa ne traje doveka. Stasala je nova generacija Belorusa – onih koji su navikli na slobodu, makar na internetu. Oni nisu prošli kroz traumatična iskustva svojih roditelja ili baba i deda iz vremena kolapsa Sovjetskog Saveza. Oni govore ruski ali su uključeni u globalnu, odnosno zapadnu kosmopolitsku kulturu. Prilično su liberalni (u smislu živi i pusti druge da žive) i ne osećaju da su na bilo koji način dužni da iskazuju privrženost Batki, pod kojim nadimkom je Lukašenko poznat.
Svakako, nedavni protesti se ne mogu svesti na drevni sukob generacija očeva i sinova. Poslednjih meseci i godina, Lukašenko je uspeo da okrene protiv sebe mnoge grupe u društvu koje su ga uobičajeno podržavale. Pre svih, prorusku većinu u državi. Ovi ljudi jednostavno nisu osećali da su nedavne političke odluke i oštre izjave predsednika Lukašenka spram Rusije prihvatljive i razumljive. S druge strane, prozapadna opozicija znatno je stišala ton svoje tradicionalne antiruske retorike i čak je prešla sa beloruskog na ruski jezik u svojim javnim obraćanjima. Oni su takođe obećali kako će se držati svih ugovora koje je Minsk do sada potpisao sa Moskvom, ukoliko budu izabrani. Sada, za razliku od 2015. i ranijih godina, za prosečnog proruskog Belorusa koji je kritičan prema Lukašenku, postalo je prihvatljivo da glasa za opozicionog kandidata kojeg podržava Zapad.
Koje su glavne političke snage u Belorusiji? Možete li ukratko da opišete njihova ideološka gledišta i opredeljenja?
Smeli bismo da kažemo kako se ne može smisleno govoriti o postojanju političkog života u Belorusiji tokom poslednjih dvadeset pet godina Lukašenkovog predsednikovanja. Stoga, ne možemo da razmatramo kao u demokratskim državama, gde postoji otvorena diskusija i različiti politički programi se bore za glasove građana.
Umesto da se razviju stranački programi, i same stranke, ovde postoje narativi. Mogu se prepoznati tri narativa: suverenistički, proruski i pro-EU. Lukašenko i njegovi aparatčici predstavljaju prvi: oni kažu kako su beloruska nezavisnost i suverenitet najvažniji, i da je jedina osoba koja može da sačuva ova blaga republike – iznenađujuće! – trenutni predsednik.
Proruski narativ zasnovan je na pretpostavci kako su Belorusi i Rusi bratski narodi, braća i da samo Rusija, kao stariji brat, može da pomogne Belorusiji da očuva svoju nezavisnost i da pomogne da se izgradi prosperitetna ekonomija. Za proruski narativ, Lukašenkova multivektorska spoljna politika ispostavila se kao smrtna greška ili čak i zločin protiv istočnoslovenskog jedinstva.
Narativ koji je usredsređen na EU navodi, uprkos tome što imaju dosta zajedničkog sa Rusima, da su Belorusi evropski, odnosno zapadni narod blizak Litvancima, odnosno baltičkim nacijama, dok su Rusi više orijentalni, bilo u etničkom ili političkom smislu, odnosno podložni tiraniji i diktatorskim oblicima vladavine nasuprot slobodoljubivim evropskim Belorusima.
Kako bismo mogli da ocenimo ovo nezadovoljstvo u kontekstu razvoja beloruskog nacionalizma? Da li među opozicionim aktivistima postoji robusna beloruska nacionalistička ideologija koja se polako ukorenjuje poslednjih godina?
Važno je imati na umu da nema opozicije u Belorusiji u onom smislu u kojem su demokrate opozicija republikancima u SAD pod predsedništvom Donalda Trampa. Trebalo bi u Belorusiji da razlikujemo dve vrste opozicije. Jedna je prilično široka skupina građana koji nemaju veze sa političkim strankama, čija politička opredeljenja variraju od levice do desnice, od pro-EU do proruske orijentacije, koji imaju svoje sopstvene, često suprotstavljene razloga da budu protiv Lukašenka i koji su pre nekoliko nedelja izašli na ulice. Druga je mala, prozapadna i umereno nacionalistička družina institucionalne opozicije, koja je, međutim, medijski veoma uticajna. Na primer, najuspešniji medij za širenje informacija o tekućim događajima i za planiranje protesta u Belorusiji je ruskojezični kanal na Telegramu koji deluje iz Poljske, Neksta (na beloruskom Neko), koji je porastao sa 200.000 na 2.000.000 pratilaca za nekoliko dana, nakon po svoj prilici pokradenih izbora i potonjih masovnih protesta.
Tako da, postoji nekoliko osobenosti u vezi sa nedavnom političkom dinamikom u Belorusiji. Beloruski nacionalisti se okreću Rusima, pa postaju prihvatljiviji partneri svim snagama u Belorusiji, uključujući i proruske snage, koje žele da Lukašenko ode sa vlasti. U isto vreme, za praktično sve koji su zainteresovani za ovo pitanje, izvor informacija je Neksta s obzirom da provladini resursi ne mogu, ni po kvantitetu ni po kvalitetu ponuđenog sadržaja, da se takmiče sa ovim izvorom.
Možete li da nam prenesete utiske o ruskim reakcijama na ovu političku krizu?
Ruska reakcija je veoma suptilna i oprezna. S jedne strane, nije u ruskoj tradiciji da podržavaju demokratske proteste bilo gde, a posebno ne u najbližem okruženju. S druge strane, Lukašenko je postao toliko odbojan da bi se svega nekolicina ljudi u Kremlju ili medija koje kontroliše država usudila da brani ruskog predsednika. Ne zato što je autoritaran ili što se grubo ophodi prema uglavnom mirnim protestima, već zato što ga ne vide više kao pouzdanog proruskog lidera.
Uprkos tome, s obzirom da trenutno nedostaje kompromisna ličnost koja bi bila i proruska i prihvatljiva većini prodemokratskih demonstranata (i, šire, svim Belorusima koji žele promenu), nije u interesu Moskve da Lukašenko odstupi odmah. Tako da je Rusija poslala grupaciju spin doktora da poboljšaju Lukašenkov informacioni i pi-ar sektor.
NJegova skorašnja pojavljivanja u medijima sa kalašnjikovom dok je opremljen pancirom izgleda da su ideja ovih doktora. I izgleda da su radili prilično uspešno s obzirom da su skrenuli pažnju sa spektakularnog protesta protiv Lukašenka, koji je u Minsku okupio 100.000 ljudi ranije istoga dana.
Kakav ultimatum je Berlin dao Lukašenku. saznajte OVDE-
Izvor: Stanje stvari
