Piše: Gevorg Mirzajan
Mlađi sin, koje je zahtevao podelu imanja, uzeo je soj deo i proćerdao ga, pa bio prinuđen da napasa svinje drugih ljudi koji su se prema njemu ponašali lošije nego prema svinjama.
Ne mogavši da podnosi ponižavanja, rasipnik je odlučio da se vrati roditeljima.
Ponečim ova parabola podseća na noviju istoriju većine postsovjetskih zemalja.
Ne može se reći da su SSSR uništila samo tri „slovenska“ predsednika u Beloveškoj šumi. I mlađi `sinovi` su u Sovjetskom Savezu takođe uticali da njihove republike napuste Rusku porodicu (SSSR je bio Velika Rusija).
Svi su podsticali nacionalizam u svom narodu.
Svi su uveravali da će, dobivši slobodu od moskovskog „oca“ i svoj udeo u imanju – u vidu industrijskih objekata, vojno kompleksa i istraživačkih instituta, koji se nalaze na njihovoj teritoriji, svojim narodima obezbediti da žive samostalno, lepo i bogato.
A sada, 30 godina kasnije, svi savršeno dobro vide da su ti snovi – ostali samo snovi. Da niko od njih nije počeo da živi ni nezavisno, ni lepo, ni bogato
Da niko od njih nije postao – postsovjetska Švajcarska.
Većina postsovjetskih zemalja razvojno je degradirala. Neke u manjoj meri (poput Kazahstana i Belorusije), a neke više.
Turkmenija se pretvorila u hanstvo zatvoreno od sve, a njena elita je u nasledstvo dobila ogromne rezerve plina, ali nije uspela da ih pametno iskoristi, pa tu zemlju sada samo najstroži režim unutrašnje propagande spašava od revolucije (možda čak i „obojene“).
Slično stvari stoje i sa Uzbekistanom.
Azerbejdžan, Gruzija, Ukrajina, Moldavija, kao i baltičke zemlje, odrekli su se sopstvene nezavisnosti – pa napasaju gazdinske svinje.
Te gazde su spolja nežne – nazivaju postsovjetske `mlađe sinove`(Azerbejdžan) braćom, članovima Evropske unije (Baltik) ili članovima evropske porodice (Gruzija, Moldavija i Ukrajina), ali ih i dalje doživljavaju kao ljude koji se bez žaljenja mogu gurnuti pod točkove istorije.
Jermenija, Kirgistan i Tadžikistan zadržali su spoljnu nezavisnost, ali uglavnom žive na račun `očeve ekonomije` od koje su otišli (a zajedno s njima Belorusija, Moldavija i svi ostali koji se hrane na račun `očeve` ekonomije).
Zato se postavlja pitanje: šta će im nezavisnost ako ne znaju kako da je koriste?
Zašto se izdvajaju od očeve kuće ako ne mogu ni da se prehrane? Ako svom narodu ne mogu da obezbede svetlu budućnost ni u smislu suverenog državnog projekta?
Zašto odlaziti iz očeve kuće ako ne možeš sam ni da izabereš normalnog predsednika ili premijera?
Da, zašto odlaziti ako to dovede na vlast izdajnika koji smišljeno prepušta nacionalne teritorije neprijatelju; ako dama, koja ti je tuđa po duhu, odustaje od nacionalne nezavisnosti u korist tuđih čika; ako vlast dođe u ruke člana tvog klana, koji nije u stanju ni da državnički misli (veliki pozdrav svim pristalicama demokratskih institucija klanovskim društvima); ili ako ti na grbaču zasedne otvoreni populista-krpa koji nema snage ni da kaže `ne`uličnim bandama nacista?
Misleći ljudi nemaju odgovor na ovo pitanje. A pošto „frižider“ uvek, pre ili kasnije, pobedi „televizor“ (koji trubi o oslobađanju od „duge ruske okupacije“ ili o „grandioznim uspesima državne suverenosti“) – nameće se novo pitanje: a zašto se ne vratiti u `očevu` kuću?
Ovo treba da se pitaju pogotovo u Jermeniji i Kirgiziji – kao i drugi `mlađi sinovi` koji se još nisu vezali ugovorima o napasanju tuđih svinja…
Prema paraboli, upravo to se i događa: mlađi sin, koji je na bludnice rastraćio svoj deo imanja, vraća se uprkos roptanju starijeg brata, vraća se u porodicu i biva primljen kao svoj.
Ali, hoće li biti ovako u realnom životu?
Neće li se kremaljski očevi prikloniti starijem sinu, odnosno sinovima– ruskim nacionalistima, onima kojima je politički svejedno i mnogim milionima drugih koji govore: „A šta će to nama uopšte?!“
Na prvi pogled, argumenti tih ljudi su više nego ozbiljni. Zašto preuzimati odgovornost za one koji su sami otišli pre 30 godina, pa još rešavati njihove probleme? Nije li lakše iskorišćavati ih kao gastarbajtere ili kontrolisati njihova tržišta?
Zašto u porodicu vraćati one koji su 30 godina vaspitavani na nacionalističkim antiruskim bajkama i koji bi došli u porodicu ne zato što sebe smatraju delom „Velike Rusije“, već zato što jednostavno nemaju šta da se jedu, pa da onda kasnije, kada napune stomake i zaborave na godine lišavanja, ponovo zaljuljaju i prevrnu čamac?
Zašto, na kraju, vraćati lezileboviće koje smo i ranije morali da hranimo, tako da im je životni standard bio veći nego u samoj Rusiji?
Sva ova pitanja su u redu, a na neka je izuzetno teško odgovoriti.
Možemo, naravno, reći da su svi oni naša porodica, ali su tokom 30 godina sukoba između naroda bivšeg Sovjetskog Saveza zidovi otuđenja postali veći i jači.
Može se, dakako, reći i da „ćemo ih prosvetiti“ – ali o kakvom prosvećivanju možemo govoriti ako vlasti ne mogu uvek normalno da vaspitavaju stanovništvo same Rusije?
Može se, nema sumnje, reći i da je egzodus mlađih sinova iz porodice bio rezultat ne samo njihovih ambicija, već i „očeve“ nesmotrenosti (onemoćale vlasti SSSR bile su izgubile vezu sa stvarnošću), ali – koga je danas za to briga?
Još nešto se može i mora reći: Rusija nema izbora. Naša zemlja može postojati samo kao multinacionalna imperija koju drže na okupu zajednička istorija, ruski jezik i ruski identitet.
Kao imperija koja u svojim granicama objedinjuje sve „svoje“ narode sa periferije koje u velikom loncu stapa u jedan jedini narod Rusije.
Alternativa projektu Velike Rusije neizbežno će biti jednako veliki pojas nestabilnosti duž svih naših granica koji će činiti članovi i klijenti Velike Evrope, turski vazali i islamističke ekspoziture koje će ujedati Rusiju i trovati njene muslimane.
Treba li nam to?
Nije li možda ipak jednostavnije primiti nazad i vaspitavati `mlađe sinove`?
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) January 25, 2021
Izvor: Fakti.org
