Piše: Ivan Pajović
Odnosi EU i Belorusije oštro su se pogoršali posle izbora za predsednika Belorusije 2020. godine na kojima je Lukašenko dobio 80% glasova. Zemlje EU smatraju izbore nepoštenim, a protesti protiv rezultata počeli su u Belorusiji u noći 9. na 10. avgust 2020. Beloruska strana smatra da EU nema prava da se meša u unutrašnja dešavanja u suverenoj zemlji i od tada započinju zategnuti odnosi.
Što se tiče migracione krize, ona je započela avgusta 2021. godine, kada su migranti pokušali preći Litvansku granicu, a potom, ne uspevši, okrenuli se u pravcu Poljske. Postavlja se pitanje otkuda veliki broj migranata u Belorusiji. Oni su počeli masovno da dolaze u tu zemlju u leto 2021. godine, jer im je Belorusija ponudila turističke vize, a potom su se upućivali na granice EU. Evropska Unija optužuje beloruske vlasti za zlu nameru i to s pravom, jer je Belorusija, pored toga što je olakšala dobijanje turističkih viza, obezbedila mnoštvo letova iz zemalja Bliskog Istoka, a turističke agencije su otvoreno obećavale mogućnost prelaska u zemlje EU. Mnogim izbeglicama nije ni predočeno da Belorusija nije zemlja-članica EU. Na kraju je utvđeno da beloruski graničari sprovode izbeglice do granica Poljske i Litvanije. Postalo je jasno da iza svega stoje beloruske vlasti sa ciljem vršenja pritiska na EU, koja je postala glavni Lukašenkov neprijatelj.
Sada se na granici nalazi oko četiri hiljade migranata, koji su tamo napravili čitave logore od šatora. Što se tiče Poljske, ona je adekvatno reagovala na pojavu krize, pojačavši vojno i policijsko obezbeđenje granice, ali postavivši i fizičke barijere. Pored toga što u Poljskoj ovo smatraju hibridnim ratom, u ponašanju Belorusa vide i produženu ruku Rusije.
Za beloruske vlasti ovo je odgovor na uvođenje sankcija protiv Belorusije u vezi predsedničkih izbora. Sankcije su nanele ozbiljan udarac beloruskom izvozu, praktično odsekavši Belorusiju od evropskog tržišta. Beloruske vlasti su povukle provokacioni potez dovevši migrante, očekujući da će na taj način primorati EU na pregovore sa Lukašenkom i uz pomoć neke vrste ucene iznuditi ukidanje makar dela sankcija.
Iako čudno zvuči, ova kriza ide na ruku poljskim vlastima. Poljska na krizu reaguje jasno i oštro, jača granicu, a u nekim regionima uvela je i vanredno stanje. Ona za krizu optužuje jednako i Belorusiju, i Rusiju, dobijajući podršku od Brisela. Korist koju Poljska iz ovoga izvlači je činjenica da je njen sukob sa EU odgurnut u drugi plan od momenta početka migracione krize na njenoj granici. Nekoliko meseci ranije započeo je konflikt sa EU oko reforme pravosuđa i ljudskih prava, a evrobirokratija je počela da vrši materijalni pritisak na Poljsku ne isplaćujući im novčane tranše i kažnjavajući ih za neusklađenost sa evropskim zakonima. Migraciona kriza sada je pomirila EU i Poljsku, koja je postala neka vrste zaštitne granice EU i povećava joj ugled među evropskim zemljama.
Koliko je ova kriza zaista ozbiljna i koliko ugrožava EU? Problem se ne sastoji samo u migrantima, već i u mogućnosti sukoba pograničnih snaga Poljske i Belorusije. Takva mogućnost postoji, premda nijedna strana nije raspoložena za takav sukob. Sami migranti ne predstavljaju nikakvu pretnju EU, jer se na granici nalazi oko 4.000, a u celoj Belorusiji između 10.000 i 15.000 migranata, što ne predstavlja veliki broj. Čak i kada bi svi oni uspeli preći granicu, u EU se ništa ne bi značajno izmenilo, jer ona godišnje prima od pola miliona do milion migranata, koji granice prelaze preko Grčke i Italije. Samo u ovoj godini u Italiju je ušlo oko 55.000 migranata, tako da ukoliko bi u EU ušlo još nekoliko hiljada, to ne bi ni na šta značajno uticalo.
Neke zemlje otvoreno optužuju Rusiju kao glavnog krivca ove krize. Ovakve optužbe uglavnom dolaze iz zemalja Istočne Evrope. Angela Merkel je obavila razgovor o migrantskoj krizi sa Vladimirom Putinom, koji je izjavio da se EU mora obratiti direktno Lukašenku. Zvanična Rusija izjavljuje da sa tom krizom nema nikakve veze, ali u isto vreme ne pokušava da na neki način utiče na Lukašenka.
Cela kriza zapravo izgleda kao bura u čaši vode. Čini se da će se ona okončati tako što EU neće izaći u susret Lukašenkovoj uceni.
Izvor: Pravda
