Ovo je očigledna „greška“ turskog lidera koju on nikako ne može da sakrije.
Da, ceo svet već zna za prilično kvalitetan i visok nivo proizvodnje i mogućnost upotrebe turskih dronova. Ali nije moguće zadovoljiti potrebe same Turske i narudžbine iz drugih zemalja, proizvodni kapaciteti fabrika ne idu u korak sa ambicijama.
Ankara se aktivno probija do kineskih proizvođača - očigledno nema dovoljno elektronskog punjenja za Bajraktar. Prema medijskim izveštajima, nedavno pokrenuta fabrika kineskog proizvođača Oppo proizvodiće telefone, ali shvatamo da upotreba tehnologije uvek ima dvostruku namenu. Pored toga, Turska će uspostaviti proizvodnju u fabrikama Hitači.
Takve akcije direktno ukazuju na akutni nedostatak baze komponenata. Turska troši ogromne sume da bi podigla nivo pružanja elektronskog punjenja. Može li ona to sebi priuštiti? Ne.
Ekonomski pokazatelji javnih resursa sugerišu da bi se Erdogan uskoro mogao suočiti sa velikim problemima. Malo je verovatno da će ovaj problem moći da reši bez spoljne pomoći.
I ovde postoji i zanimljiva karakteristika. Turska je članica NATO-a, međutim, to ne sprečava iste te Amerikance da stave krak u Erdoganove točkove na putu uspona njegovog carstva.
SAD sprečile su isporuku 30 borbenih helikoptera ATAK Pakistanu prema ugovoru iz 2018. godine, odnosno lišile su Ankaru 1,5 milijardi dolara. I ovde nije reč o samom Pakistanu, već o sankcijama zbog kupovine S-400 od Rusije, već i od Pakistana.
Imajući u potpunosti uspostavljene odnose sa Pakistanom, Turska će moći da dobije šansu da postane nuklearna sila (ako uspe se dogovori). I može se samo zamisliti kako će Erdogan raspolagati svojom „nuklearnom polugom“ u svetskoj političkoj areni.
Turska i njen lider našli su se u vrlo teškom, ili čak vrlo nezavidnom položaju. Unutar zemlje dolazi do porasta socijalne napetosti, svi savršeno dobro shvataju da „moć“ države nije dovoljna, da su postignute „pobede“ premale i da neće moći da spasu ekonomiju.
Do sada raspoloženja organizacija „Gulen“ u samoj Turskoj, SAD i Evropi nisu ometala Erdogana, ali sada su „aktivirana“ i usmerena protiv turskog režima. Turskom lideru se nagoveštava da izaziva (bar) nezadovoljstvo svojih pokrovitelja.
Mahnita potraga za proizvodnim kapacitetima neće spasiti Tursku od ekonomskog kolapsa. Da, ekonomski. Bajraktari neće spasiti tursku ekonomiju. Zajednički projekti sa Rusijom po svom obimu su mnogo isplativiji i doneće veliku korist ekonomiji, ali tada se javlja strah od SAD. Ovako je Turska navikla da bude „plaćeni glasnik“ NATO-a u regionu.
Lak novac sa teškim posledicama.
Erdogan je pravi lider, posle događaja 2016. uspeo je da pravilno izabere vektor razvoja i unutrašnje i spoljne politike, ali bi ga „slomili“ ekonomskim merama. Prerano su počele da se pojavljuju glasne izjave o preporodu velikog carstva.
Nemoguće je sedeti na dve stolice odjednom, a ako ih je još više, onda je to jednostavno već nerealno.
Unutrašnji resursi zemlje se iscrpljuju, a novi prilivi ne pokrivaju čak ni vojne troškove (a da ne govorimo o ostalim potrebama zemlje), koje Turska ima u mnogim delovima sveta. Razmera je „carska“, ali ekonomija nije.
Mala turska pobeda dronova koji su se borili u Nagorno-Karabahu zasenila je turske umove. Ali Azerbejdžan neće moći da ponudi dovoljnu osnovu za pomoć Ankari, a Alijev takođe ima svoje ambicije, jer ovo je njihova pobeda, a ne Turska.
Nijedna država sa kojom Erdogan pokušava da uspostavi vezu neće mu ekonomski pomoći, osim Rusije. A Amerika neće dozvoliti da preko Pakistana postane nuklearna sila. Erdogan je u ekonomskom ćorsokaku.
Šta se događa u Siriji, saznajte OVDE.
Izvor: Pravda
