Piše: Milan Vidojević
Arapi imaju poseban oblik snobizma, koji je povezan sa ponosom porodice i to je razlog zašto ima dosta brakova među rođacima. Bilo je malo toga čime je on mogao da se ponosi, jer je bio sin siromašne služavke iz ugnjetene sekte, do trenutka kada je u Siriji na vlast došao Hafez el-Asad 1970. godine, takođe alavit seljačkog porekla. Abu Nidal je sebe izdigao uz pomoć ovog identifikovanja sa sirijskim liderom. čak je popravio odnose sa svojim rođacima. Neki od njih su živeli na teritoriji pod izraelskom okupacijom, jedna polusestra je živela u Nablusu, na Zapadnoj obali. NJoj je uspevao s vremena na vreme da pošalje novčanu pomoć. Nekoliko njegovih nećakinja, rasutih po arapskom svetu, bile su udate za članove njegove organizacije. Ali ko može da kaže kako su rani rastanak od majke i poniženja koja je trpeo uticali na njega?
NJegova surovost i potreba da dominira nad onima koji ga okružuju ukazuje na njegovu netrpeljivost prema svetu u celini što je možda posledica bola koji je trpeo kao dete. Oni koji su ga dobro poznavali kažu da je prezirao žene i da za njih je bilo malo mesta u njegovoj muškoj organizaciji. Žene članovi organizacije živele su u izolaciji i uglavnom ništa nisu znale o aktivnostima svojih muževa. Nije im bilo dozvoljeno da međusobno komuniciraju i sklapaju prijateljstva. NJegova sopstvena žena bila je strpljiva, tolerantna, i mnogo je propatila jer je godinama držana potpuno odvojena od društva i bez prijatelja. Šok egzila Ono što je ostavilo neizbrisiv trag na mladom Sabriju, njegovoj porodici i celom palestinskom narodu, bilo je masovno useljavanje Jevreja u Palestinu, koje je 1948. godine kulminiralo osnivanjem države Izrael.
Genocidno proganjani od strane Hitlera, Jevrejima je bila potrebna domovina i Britanija im je to obećala. U novembru 1947. godine, na zasedanju Ujedinjenih nacija donešena je Rezolucija 181. koja je arapsku Palestinu podelila na arapsku i jevrejsku državu, a tu istu rezoluciju Arapi su odbacili. Način na koji je stvorena država Izrael, nasilnim proterivanjem Arapa, nešto je na šta se ne može biti ponosan i što je izvor kontraverze do danas. Razvlašćeni i ostavljeni bez imovine, Palestinci, koji su na toj zemlji živeli skoro trinaest vekova, doživeli su šok od koga nisu bili u stanju da se oporave. Kada su Arapi odbili plan UN o podeli zemlje, izbio je građanski rat između Arapa i Jevreja. Jafa se našla pod opsadom, arapska enklava okružena jevrejskom teritorijom koju je izraelska komanda htela da zauzme. Počelo je sa snajperistima, onda je to preraslo u povremene okršaje, da bi se završilo akcijama sa mnogo žrtava. Jedan od tih tipičnih terorističkih incidenata, početkom 1948. godine, bilo je postavljanje kamiona sa dinamitom prekrivenim narandžama, u prometnoj ulici, u čijoj je eksploziji bilo stotinak mrtvih. Ova taktika terora primenjivala se na celoj teritoriji Palestine, kako bi cionsiti zauzeli što više zemlje pre konačnog povlačenja Britanaca, 15. maja 1948. godine, čega su se plašili jer su mislili da će taj odlazak biti signal za ulazak neke od regularnih armija u Palestinu.
Vrlo uspešna taktika cionista ogledala se u iznenadnim napadima na arapska naselja minobacačima i artiljerijom, jakim propagandnim akcijama u najboljoj tradiciji psihološkog rata uz pomoć tajnih radio stanica kojima je rukovodila Hagana, podzemna jevrejska milicija, i masakrima seoskog stanovništva u izolovanim seoskim područjima kako je bilo u Deir Jasinu i Koloniji. Nekoliko hiljada Arapa civila bilo je ubijeno u raznim delovima zemlje, što je dovelo do paničnog bekstva 750.000 Arapa preko granica.
Tada je rođen nerešivi problem palestinskih izbeglica. Čim je Hagana zauzela Jafu 14. maja 1948. godine, bila je opljačkana od pridošlica iz Tel Aviva i munjevito naseljena. Od 75.000 Arapa u tom gradu ostalo ih je samo 3.000. Plantaže porodice Bana konfiskovala je izraelska vlada. Divlja žurba Palestinaca da pobegnu mogla se uporediti samo sa divljom žurbom Jevreja da zaplene njihovu imovinu. Do 1953. godine trećina jevrejskog stanovništva živela je na zemlji oduzetoj od Palestinaca. Nekoliko nedelja pre pada Jafe, nekada ponosna i bogata porodica Bana pobegla je na jug u mali grad Madždal, u kome su mislili da će biti sigurni, ali su uskoro odatle proterani od Izraelaca. Krenuli su dalje na jug, do Gaze, koja je bila pod egipatskom vojnom okupacijom i tu našli sklonište u izbegličkom kampu, gde su pod šatorima proveli tužnu godinu, uključujući hladnu zimu 1948-49. godine. Odatle su prešli u grad Nablus, na Zapadnoj obali, tada pod jordanskom upravom.
Vremenom, neki od članova porodice počeli su da rade i ostvaruju skromni prihod, jedva dovoljan za život. Spadali su u srećnike, godinama posle katastrofe iz 1948. većina palestinskih izbeglica živela je pod šatorima, čekajući da se desi čudo koje će ih vratiti njihovim kućama. Ono što se desilo 1948. godine nije bio kraj procesa, već početak. Represija nad Palestincima, eksproprijacija zemlje, izgradnja naselja, prisvajanje retkih izvora vode - sve to se nastavilo do današnjih dana, stvarajući u žrtvama ove politike eksplozivnu mešavinu besa i očajanja. Ma koliko Izraelci i Jevreji odbijali da priznaju, terorizam Abu Nidala i njemu sličnih, reakcija je na jevrejsku pobedu, koja je Palestince osudila na poluživot u nemoći, nesigurnosti, bez sigurnog identiteta.
Iz tog dubokog osećanja nezadovoljstva svetom, opsednutost osvetom se nezadrživo ispoljila. Ono što je oduzeto silom, može se vratiti samo silom. Nema sredine, kompromisa ili mirnog rešenja. Ovo je bilo jedino osećanje velikog broja Palestinaca.
Mladi agitator
Mladalački dani Abu Nidala u Nablusu bili su teški. Preživljavao je od prihoda svoje polubraće, koji su se i sami borili za opstanak. Prihvatao je svakakve poslove, bio je potrčko i pomoćnik električara ali je duboko mrzeo, kako je kasnije priznao prijateljima, svoju odrpanu odeću, prazan stomak i nedostatak obrazovanja. Pokušao je da pohađa državnu školu nekoliko meseci ali bez novca od koga bi živeo i propuštenih godina, jednostavno nije mogao da uhvati priključak.
Bio je predmet poruge, što je pojačalo njegovo osećanje ozlojeđenosti. Arapska slabost i zbrkanost, razotkrivena propašću Palestine, za mlade ljude morala je da nađe ishodište u politici. Četrdesetih godina je u Siriji osnovana Ba'at partija i njen uzbudljivi, iako nekoherentni program, arapskog "ponovnog rođenja" bio je oduševljeno prihvaćen. U Jordanu je postojao ogranak ove partije i jasno je da su izbeglički kampovi u Nablusu bili plodno tlo za baatističke ideje, naročito posle ubistva jordanskog kralja Abdulaha 1951. godine. Ubica je bio Palestinac, a motiv - prihvatanje ideje da Izrael postoji jer je kralj tri godine bio sa Izraelcima u dosluhu.
(nastaviće se)
Prošlu kolumnu Milana Vidojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
