Piše: Mihailo Medenica
Umro je poodavno no mu ostadoh dužan slovo, smrt oca me je setila na njega.
Ne znam jel bilo kojeg u Morači do đeda Nikole da zaleleče za umrlim..?
Mislim, bilo ih je, no da zaleleče ko đed Nikola- niko do on i Bog.
Deca bi se od straha skrajnula negde kad đedo zaleleče i kad babe otuže, ja ne.
Ne što sam bio hrabriji već bi mi se noge skamenile, ostao bih tu gde jesam, netremice zagledan u Nikolu nad odrom.
Nisi umro ako ti đedo ne zaleleče, i nije se išlo pod zemlju dok Nikola ne stigne…
Nije lelekao svakome i nije svako bio dostojan leleka.
O pokojniku sve najbolje, ali ne i lelek ako ga za života nije zaslužio!
Vazda sam se pitao kako iz tolickog čoveka (nije bio neke kršne građe) istekne onoliko i onakvog glasa?
Ako sam kad video da se planine rastuže, pognu, poviju u crne marame- tad sam, kad đed Nikola zaleleče!
Kao da se sve glasa iz svakoga živog čeljadeta skupi u njemu, zagrmi, zapeva, prekori i nebo i zemlju pa i oni priđu bliže pokojniku.
Stanu u prve redove, s porodicom.
Jednako i nebo i zemlja primaju saučešće…
Nije lelek žal za umrlim, nije da rasplače, nije da se rastuže i oni što su se obreli zarad rakije i pršute, lelek je posveta živome što se imao rašta i roditi i umreti.
Ne mora mu se podizati nikakav spomenik- nema jasnijeg i većeg belega od leleka!
Trajalo bi to nekoliko minuta, ni prekratno – ni predugo, koliko je đed Nikola imao da leleče, a potom bi tišina potrajala čitavu večnost, da se svak dobro porazmisli jel mu basta lelek kad se „loza“ otpije i prospe za dušu..?
Nije to jadikovka, rekoh, mada tako zazvuči onima što ne znaju da čuju.
Lelekom se ne ispraća no se dočekuje vaskrsli, zato nebo i zemlja priđu bliže, osetiš kako ti se zemlja sklupčala kraj nogu, a nebo selo na ramena da jasnije i vidi i čuje.
Da je ko sabirao đed Nikolina lelekanja danas bi mnogi i polagali i padali ispite na njima, garantujem.
Kakva je to planinska poezija.
Na mah, u dahu. Svaka livada, potok, svaki vrh morački, sve kosidbe i plastidbe došapnu đedu Nikoli po koju, a on grmi, seva, pljušti, plavi, razvedrava, slavi usnuloga i žali nas budne…
Ne sećam se ko je lelekao Nikoli?
Iskreno, ne znam jel mogao ko, pre će biti da je đed lelekao sebi, zaslužio je najboljeg…
Evo, kao da se sad povikom glasnuo kad je pošao od svoje kuće do nas mada se svojta ne najavljuje, al to je više povik da prene planine, zadremaju starice pa da se usprave, doteraju marame, stanu da dočekaju starca…
Dugo ga ne bi bilo, nije to toliko puta koliko đedo nije žurio za javorovim štapom.
Na svaku bi livadu stao, pred svako sađenuto seno, pred naviljke što ih još otac i stričevi nisu poneli u izbu, pred naročite bukve i kruške divljake.
Jel ih lelekao, jel ih grdio šta ili hvalio, jesu li se jednostavno razgovarali- znao ih je duže od ljudi, i bolji su bili od mnogih ljudi, valjalo se pitati sa svakim, drvo je pitomo da od njega bude čovek ali od malo kojeg čoveka je moglo biti drvo…
Samo od onih za kojima se lelekalo.
Kome se za života bukve razviju u raspeća…
Neka je ovo moj lelek za đed Nikolom, za ocem i majkom, za Crnom Gorom sađenutom u manastire…
Neka je lelek za srpstvom milim, nije to jadikovka no spomen večni.
Da zaslužimo da srpstvo za nama sutra zaleleče…
Izvor: Dva u jedan
