Pišu: Zoran Čvorović i Vladimir Dimitrijević

UMESTO UVODA 

Niko normalan nije srećan zbog rata na Ukrajini. Dovoljno je zamisliti kako bi izgledalo da Srbija zarati sa Crnom Gorom. Ali, sukob se desio. Jer je davno rečeno – ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara. I tuđin se raduje. Nada se da će se Sloveni uzajamno potamaniti.
Tekst koji čitalac ima u rukama plod je zajedničkog napora potpisnika ovih redova, koji se već godinama bave srpskim i ruskim temama, pokušavajući da, kako bi rekao Vladimir Majakovski, u debelo uho zabodu nežnu reč. Reč o ljubavi hripćanskoj i veri pravoslavnoj, bez kojih svet tone u ratove i krvoprolića. 

Na nesreću, pravoslavni su zaboravili Hrista, Boga ljubavi, i počela je tragedija. 

Kao pravoslavne Srbe i Slovene, nas ratni užas boli i gubitak ostaje neporeciv. Jer, svi smo krivi za sve: da smo mi bili bolji ljudi i hrišćani, zlo se ne bi umnožilo, i čaša se ne bi prelila. To naročito osećamo u Velikom postu, kada pravoslavni treba da se kaju i misle o svojoj duši. Ali, bol koji osećamo ne sme nas sprečiti da racionalno sagledavamo ono što se dešava pred našim očima. Ovi zapisi su pokušaj u tom pravcu.

Pokušali smo da sagledamo događaje u prvoj polovini marta 2022. godine. I ne zaboravimo: Ukrajina je Krajina, granica, ali, naravno, ne Evrope, Nemačke ili Francuske, već granica „ruskog sveta“. Rusija iz ugla ovakvog etimološkog i istorijskog tumačenja ne ugrožava Evropu, već je NATO pokušao da prodre i na identitetskom planu razjedini nekada jedinstveni ruski svet. 

BADINTEROVA KOMISIJA NEKAD I KROKODILSKE SUZE NAD UKRAJINOM DANAS

Zašto politički Zapad ne primenjuje na Ukrajinu one principe koje je primenio na SFRJ, pa u sličnim situacijama donosi dijametralno suprotne zaključke: Jugoslavija se raspala, a Ukrajina se razbija.

Za razumevanje situacije u Ukrajini neophodno da se vratimo u 1991. kada je Badinterova komisija priznala jednostranu secesiju Slovenije i Hrvatske. Zašto politički Zapad ne želi da iste principe primeni na Ukrajinu posle priznanja DNR i LNR od strane Kremlja?

Protivnici priznanja DNR i LNR stalno se pozivaju na međunarodno pravo, pritom zaboravljajući da se ključ za razumevanje onoga što se dešava u Ukrajini nalazi u mišljenju Badinterove komisije, koju je povodom jednostranih secesija pojedinih republika SFRJ 1991. osnovala Evropska ekonomska zajednica. Komisija je zaključila da SFRJ nije razbijena nego da se raspala.

Da bi razumeli šta se zapravo dogodilo u Ukrajini posle priznanja DNR i LNR od strane Moskve, potrebno je, da se vratimo na početak 90- tih godina kada su stvoreni važni presedani u međunarodnopravnoj praksi. Posle jednostranih secesija Slovenije i Hrvatske, Badinterova komisija u svom zvaničnom mišljenju zauzela stanovište da jednostrane secesije ovih republika nisu protivpravni akti, pa stoga SFRJ nije razbijena, već je došlo do disolucije (raspada) države.
Jednostrane secesije Slovenije i Hrvatske proglašene su legitimnim, kao i priznanja drugih država koja su potom usledila, zato što, po mišljenju Badinterove komisije, centralni organi vlasti SFRJ, u kojima više nisu participirale otcepljene republike, nisu efektivno kontrolisali celokupnu državnu teritoriju. Iz toga je izučen zaključak o disoluciji države.

Upravo se to dogodilo i na Ukrajini. Nakon narandžaste revolucije, odnosno Evromajdana, Zapad je instalirao, Putinovom rečju, jedan marionetski režim, koji od samih početaka nije efektivno kontrolisao rusko-jezične regione, koji su diskriminisani po jezičkoj i nacionalnoj osnovi. Ako na ove činjenice primenimo mišljenje Badinterove komisije, onda dolazimo do zaključka da se jednostrane secesije DNR i LNR, kao i priznanje ovih nekadašnjih regiona Ukrajine od strane Moskve, ni po čemu se ne razlikuje od jednostranih secesija Slovenije i Hrvatske i priznanja od strane Nemačke, Vatikana i drugih američkih satelita s početka 90-tih godina. 

Iz ugla činjenice da centralni organi iz Kijeva odavno već ne kontrolišu teritoriju Donjeckog i Luganskog regiona, baš kao što ni centralni organi SFRJ nisu kontrolisali Hrvatsku i Sloveniju, jednostrana secesija DNR i LNR je legitimna, barem onoliko koliko i ista takva secesija Slovenije i Hrvatske. Ili Badinterovi presedani ne važe tamo gde su stariji interesi NATO.

Ukrajina prema važećem Ustavu nije federacija, ali je visoko decentralizovana država, a Donjecki i Luganski region imaju status Ustavom zaštićene samouprave. S obzirom na to da su administrativne granice Slovenije i Hrvatske proglašene za državne, primena principa uti possidetis iuris, od kog je pošla Badinterova komisija, u slučaju Ukrajine znači da regionalne granice garantovane Ustavom Ukrajine postaju granice nezavisnih država DNR i LNR.

U javnosti postoji nerazumevanje kada je u pitanju priroda akta priznanja jedne države i nerazumevanje prirode nastanka države. Priznanje je politički, a ne pravni akt. Nastanak države je pre svega faktičko pitanje, a posebno u uslovima krize međunarodnog poretka čiji smo svedoci. Ta kriza je započela još ranih devedesetih godina prošlog veka. Umesto da stabilizuje međunarodne odnose, kraj Hladnog rata poremetio je Jaltsko-potsdamski poredak, jer se politički Zapad opredelio da u jednostranom režimu prizna jednostranu secesiju jugoslovenskih federalnih jedinica i time odobri razbijanje države koja je bila osnivač UN.

Šira javnost često pogrešno veruje da je pitanje nastanka države i pitanja secesije regulisano međunarodnim pravom. Ova važna pitanja, po njegovom mišljenju, apsolutno nisu regulisana međunarodnim pravom. Mi imamo pred sobom samo presedane koje je Zapad napravio u ranim devedesetim prošlog veka u Jugoslaviji.
Ulazimo u period kada će se međunarodno pravo razvijati restriktivno, zbog izrazite konfrontacije koja postoji u svetu. To znači da će se iz ugla međunarodnog prava smatrati protivpravnim samo ono što je regulisano međunarodnim konvencijama, a sve drugo će biti dozvoljeno.

Tačno je da međunarodno pravo na nivou načela daje prioritet zaštiti teritorijalnog integriteta jedne države u odnosu na druge, ali je isto tako tačno da međunarodno pravo ne zabranjuje jednostrane secesije, niti reguliše postupak ostvarenja prava na samoopredljenje, kao što je to potvrdio i Međunarodni sud pravde ocenjujući protivpravnost Deklaracije nezavisnosti tzv. Kosova.

Imajući to u vidu, drugačije izgledaju međunarodnopravne paralele između DNR i LNR i tzv. Kosovo. Kosovo u sastavu Srbije ne štite nekakva apstraktna međunarodnopravna načela već konkretni međunarodnopravni akt ‐ Rezolucija 1244 SB UN, koja može da se promeni samo uz saglasnost Rusije.
Uostalom sama etimologija reči Ukrajina pokazuje da Krajina ( nekadašnja vojna granica ) mora da ima svoju maticu.

IZBACITI RUSIJU IZ UJEDINJENIH NACIJA 

Dok se, sa jedne strane, pozivanjem na međunarodno pravo, Rusija osuđuje zbog narušavanja teritorijalnog integriteta Ukrajine, s druge strane se govori o pravnoj mogućnosti suspendovanja ili isključenja Rusije iz članstva UN. Da li su ovi stavovi protivurečni, te da li se pokušajem anuliranja prava veta Rusije potpuno ukida međunarodno pravo?

Prema Povelji UN, čl. 5. i 6. glava II, članica UN može biti suspendovana ili isključena iz članstva na osnovu odluke Generalne skupštine, ali toj odluci mora da prethodi pozitivna preporuka Saveta bezbednosti UN. Imajući u vidu da Rusija raspolaže pravom veta u Savetu bezbednosti, takva odluka Saveta bezbednosti je, kaže, nezamisliva.

Pojedini zapadani stručnjaci iz oblasti međunarodnog prava su pominjali mogućnost da se zaobilaznim načinom, koji je 1974. godine primenjen prema Južnoafričkoj Republici (JAR), suspenduje članstvo Rusije u UN. Tako što će Generalna skupština ponovo preispitati i odbiti akreditive delegacije Rusije u UN. I u slučaju JAR je takva odluka ocenjena kao prekoračenje ovlašćenja predviđenih Poveljom od strane Generalne skupštine, a takvo prekoračenje ovlašćenja bilo bi još očiglednije i drastčinije u odnosu na jednu stalnu članicu SB UN.

Akcijom demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine Rusija je poslala jasnu poruku Zapadu da je epoha dvojnih standarda kada je u pitanju pravo države na bezbednost i samoodbranu, kao i pravo naroda na samoopredeljenje, prošlost.

Ukoliko bi Zapad pokušao da isključi Rusiju iz UN bilo bi poništeno međunarodno pravo u celini, jer je nemoguće da postoji međunarodnopravni poredak u koji nije uključena velika sila koja drži 1/6 svetskog kopna. Da li je politički Zapad, koji se nalazi u defanzivi, spreman da živi u multipolarnom svetu u kome ne postoji ni jedno međunarodnopravno jemstvo? U to se ne može verovati,  osim ako na Zapadu nisu odlučili da isceniraju treći svetski rat.

Imajući to u vidu, pre se radi o propagandnoj manipulaciji Zapada s ciljem da se, s jedne strane, zaplaši Rusija i eventualno izazove raskol unutar ruske političke elite, a da se, s druge strane, izvrši pritisak na države koje koliko-toliko vode viševektorsku spoljnu politiku da se potpuno uključe u tabor zapadne osovine. S tim u vezi, političkom Zapadu, a pre svega SAD, ne odgovara situacija koja trenutno postoji na Balkanu, gde dve geografski gledano centralne balkanske države, Srbija i Bosna i Hercegovina, čine ostrvo u NATO moru.

Propagandna manipulacija sa tezom o navodnom isključenju Rusije iz UN, treba da pošalje poruku srpskom narodu da Rusija više nema pravnih instrumenata da u UN brani Rezoluciju 1244, niti da na bilo koji način štiti interese srpskog naroda u Srbiji i Republici Srpskoj. Shodno tome, šalje se poruka da samo NATO može da zaštiti srpski narod, pa je stoga mesto Srbije i BiH u NATO.

Jedino što se u takvoj propagandnoj skaski ne kaže srpskom narodu je da su interesi NATO i SAD trajno suprotni srpskim interesima, jer Zapad neće da odustane od tzv. nezavisnosti Kosova, niti od centralizacije BiH i ukidanja Republike Srpske.

Jednom rečju, NATO jeste na granicama srpskih zemalja kao što je Trojni pakt bio na granicama Jugoslavije, ali kao što srpskom narodu nije bilo života u redovima Hitlerovih saveznika, tako mu ne bi bilo opstanka ni u redovima NATO.

SRBIJA I SANKCIJE RUSIJI: NE, NE I NE!  

Pridruživanje Srbije sankcijama koje je politički Zapad uveo Rusiji neopravdano je iz ugla srpskih državnih i nacionalnih interesa. 

Rusija, kao stalna članica Saveta bezbednosti sa pravom veta, odlučno brani srpski teritorijalni integritet garantovan Rezolucijom 1244. Za razliku od Rusije najveći broj država političkog Zapada ne poštuje teritorijalni integritet Srbije, pošto je priznao tzv. Republiku Kosova, koja je plod američkog vojnog intervencionizma s kraja prošlog veka. 

Rusija čvrsto brani dejtonsku poziciju Republike Srpske  i ne priznaje nelegalnog visokog predstavnika Šmita. Rusija je 2015. godine u Savetu bezbednosti vetom sprečila usvajanje rezolucije kojom se srpski narod optuživao za navodni genocid u Srebrenici. 

Srbi i Rusi nikada u ratovima nisu bili na suprotnim stranama. Jedini kvislinški režim u Evropi koji nije tokom Drugog svetskog rata uputio vojnike na Istočni front bio je režim generala Nedića. Sledstveno, današnja Srbija time što se nije pridružila sankcijama protiv Rusije samo radi ono što su radili i naši preci. 
Tome treba dodati da Srbija u gasnom sektoru skoro u potpunosti zavisi od Rusije, a ruski Gasprom je vlasnik Naftne industrije Srbije. Dakle, ni ekonomski razlozi ne govore u prilog uvođenja sankcija Rusiji. 

Uz to, sankcije su suprotne međunarodnom pravu, pošto njih mogu uvesti samo UN. 

Doduše, kao profesor prava moram da primetim da se od vremena razbijanja Jugoslavije i priznanja jednostranih secesija Slovenije i Hrvatske od strane Zapada, a naročito od agresije NATO pakta na Republiku Srpsku 1995. i SRJ 1999. teško može uopšte govoriti da postoji jedinstven međunarodnopravni poredak osnovan posle 1945. Pre se može govoriti o ostacima međunarodnopravnog poretka. Politički Zapad se selektivno poziva na međunarodno pravo i pokušava svoju volju da predstavi kao međunarodno pravo. 

Ruska vojna intervencija u Ukrajini, a naročito nepridruživanje sankcijama brojnih azijskih, afričkih i latinoameričkih država, pa i takvih zemalja kao što su Kina, Indija, Turska, Pakistan, Brazil,  pokazuje da je prošla epoha unipolarnog sveta. Srbija je poslednja koja treba da bude zarobljenik jednog odlazećeg sveta, za razliku od EU i većine država našeg regiona koje ne mogu da se oslobode američke kontrole, mada će najveću cenu sukoba na Ukrajini zahvaljujući SAD platiti Evropa, koja ionako postaje sve više ekonomska, demografska i vojna periferija sveta, naročito u odnosu na Azijsko-pacifički region. 

UKRAJINSKA KRIZA I SRBI: NAJČEŠĆE POSTAVLJANA PITANJA

Kakve posledice se očekuju od ovakvog odnosa Srbije prema Ukrajini?

Mi na Balkanu već trideset godina posmatramo događaje sa nametnutog globalističkog stanovištva, koju u suštini ne odgovara stvarnosti. Tačnije naš pogled na svet nije naš, već je proizvod propagandne indoktrinacije. Već je rečeno da najveći deo sveta, većina država na tri kontinenta, neće podržati sankcije političkog Zapada prema Rusiji. Te zemlje neće pucati "sebi u nogu", već će gledati da izvuku što veću korist u trgovini sa Rusijom, kao što je Kipar u vreme sankcija protiv SRJ izvukao veliku finansijsku dobit, jer su srpske kompanije radile preko Kipra i tako zaobilazile sankcije. Ako je to bilo moguće u unipolarnom svetu devedesetih godina prošlog veka, onda je to moguće naročito danas. Sledstveno, Srbija može samo ekonomski profitirati od toga što se nije pridružila sankcijama protiv Rusije. Posledice mogu imati pojedini političari koji su političkom Zapadu obećavali i ono što se teško ili s velikim rizicima može sprovesti u delo. Zapad ume da bude okrutan prema svojim klijentima, ali to je već njihov problem, a ne problem države Srbije i srpskog naroda.

Da li ovo znači i svojevrsni oproštaj Srbije sa evropskim integracijama, ili bar dok je Vučić je na vlasti?

Sa evrointegracijama na Balkanu je gotovo zato što sama EU nema perspektivu. SAD su se dobrano potrudile da politički podele Uniju, dajući podršku radikalnim stavovima zemalja Istočne Evrope u odnosu na zemlje "stare Evrope". EU će doživeti ozbiljnu ekonomsku krizu zbog situaciju u Ukrajini. I najzad, bez promene uređenja EU ona je besperspektivna. EU je konfederacija, a sve konfederacije su se ili raspale ili su postale federacije, odnosno prave države. Bez federalizacije Unije nema ni novih proširenja, što je, uostalom, i stav Francuske. Takva federalizovana Unija predstavlja bauk za države kao što su Poljska i Mađarska, a takvu centralizovanu Unije ne bi želele ni SAD, koje su se u 20. veku, a i danas vodile devizom „slaba Evropa - jaka Amerika“. To su pravi razlozi zbog kojih na duži rok neće biti ništa od priključenja Srbije i drugih balkanskih država EU. Pri tom, ne znam šta bi im i donelo pridruživanje EU, osim dodatnog odliva stanovništva.

Da li je to posledica „sedenja na dve stolice” kada su Zapad i Istok u pitanju i dokle će Srbija moći da izdrži ovu situaciju?

Multipolarna stvarnost današnjeg sveta opravdava srpsku viševektorsku spoljnu politiku. Srpski narod je izdržavao i teža iskušenja u istoriji. Nikada svoje spoljnopolitičko opredeljenje nije, kao neki drugi balkanski narodi, opredeljivao prema kriterijumu moći. Drugi svetski rat dovoljno govori o tome. Drugo je pitanje da li pojedini srpski političari koji imaju lične obaveze prema Zapadu mogu da izdrže "sedenje na dve stolice". Oni uvek rizikuju da dođu u sukob ili sa svojim narodom ili sa zapadnim centrima moći, čiji uticaj na Balkan je još uvek jak.

Nekoliko zapadnih lidera objavilo je da je sledeći Putinov „cilj“ Balkan i njegova destabilizacija. S obzirom na nerešen spor sa Kosovom i Dodikove pozive na otcepljenje, da li predstoje teška vremena za region?

Jedini destabilizator Balkana u poslednjih 30 godina bio je NATO pakt i SAD. Oni su glavni krivci za priznanje jednostranih secesija Slovenije i Hrvatske i za agresiju na SRJ i za proglašenje tzv. Republike Kosovo. Stav Rusije je uvek bio da balkanski narodi sami treba da pronađu rešenje za svoje probleme. Za razliku od Rusije SAD i Velika Britanija su uvek na Balkanu radili po sistemu "zavadi pa vladaj". Stabilnost situacije na Kosovu ugrožavaju oni koji šire iluziju kosovskim Albancima da je konačno rešenje moguće bez dogovora sa Beogradom i mimo Rezolucije 1244. Stabilnost BiH ugrožavaju Zapad koji pokušava da nasilno promeni dejtonsko ustavno uređenje i centralizuje BiH. Onaj ko srpskom narodu ugrožava elementarno pravo na samoopredeljenje, koje su na prostoru bivše Jugoslavije konzumirali u punom obimu svi narod, taj gura Balkan u nove neprilike.

Baltičke države, koje su deo NATO-a, već se plaše da Alijansa neće moći da ih zaštiti ako Putin „krene na njih“. Da li je moguć sukob Rusije i NATO-a i kako će se Srbija ponašati u tako razornoj situaciji?

Baltičke države su prihvatile da budu centar za širenje agresivne rusofobije, kao što su se u Drugom svetskom ratu "isticale" brutalnim antisemitizmom. razumljivo je da se nemirnoj savesti rukovodilaca pribaltičkih zemalja, u kojima se vrši drastična diskriminacija Rusa,  stalno pričinjavaju Rusi na njihovim granicama. Reč je o fenomenu nemirne savesti. NJima ne preti Putin, već oni svojim delima ugrožavaju opstanak sopstvenih zemalja. Ne ugrožava Rusija nezavisnost pribaltičkih zemalja, već su pribaltičke zemlje postale obični NATO vojni logori za destabilizaciju Rusije i kao takvi odavno su lišeni atributa suverenosti. Jedino što su političari iz ovih zemalja u pravu, to je njihov opravdani strah da ih NATO ne može zaštiti. Anglosaksonci, kao što se vidi na Ukrajini, i ne pokušavaju da zaštite bilo koju evropsku državu, već da iniciraju što teži sukob među njima. sukobljena i zavađena Evropa, pa i Pribaltik i Rusija, potrebni su Anglosaksoncima. Tu se otkriva glavni motiv Bregzita.

ŠTA BI ZNAČILA POBEDA RUSIJE: OSNOVNE TEZE 

Uspešni završetak ruske akcija demilitarizacije Ukrajine prozrokovao bi konačni krah globalističkog projekta uspostavljanja svetske vlade. Pošto je za političku, pravnu i ekonomsku globalizaciju ključno slabljenje nacionalnih država i prenošenje njihovog suvereniteta na nadnacionalne institucije, globalistima je bilo ključno da nacionalnu državu liše prava na samoodbranu i vođenje rata. Zato je za uspostavljanje unipolarnog poretka posle završetka Hladnog rata presudno bilo kažnjavanje političkih i vojnih rukovodilaca Republike Srpske, Republike Srpske Krajine i Savezne Republike Jugoslavije zbog toga što su pokušali ratom da brane pravo srpskog naroda na samoopredeljenje i zaštitu teriorijalne celovitosti SRJ (u slučaju Kosova i Metohije). Agresija NATO pakta na Republiku Srpsku 1995. i SRJ 1999. i presude Haškog tribunala trebalo je da služe kao primer drugim nezavisnim  državama i njihovim rukovodiocima, da u globalističkom poretku pravo da vodi rat ima samo vojska globalističkih struktura – NATO pakt. Lišavajući ih prava na zaštitu nacionalnih interesa vođenjem rata, globalisti su zapravo lišavali nacionalnu državu ključnog atributa suuverenosti – ius belli gerendi. Posmatrana iz tog ugla nametnuta samoodbrambena vojna intervencija Rusije u Ukrajini predstavlja ključni doprinos afirmaciji uloge suverene države, koja bi morala, kako je to naglasio i V. V. Putin na poslednjem Valdaju, da ostane osnovna jednica u međunarodnim odnosima. Pri tom globalistički poredak nepovratno ruše sami zapadni globalisti, time što uvode ekonomske i finansijske sankcije Rusiji. Sankcije će jasno pokazati da svet nije unipolaran, kao i da politički Zapad u opštoj defanzivi. Posmatrano iz tog ugla Rusija danas na Ukrajini vodi presudnu borbu za opstanak suverenih nacionalnih država u svetu i ta borba se nadovezuje na otpor koji su Srbi pružili Novom svetskom poretku devedesetih godina prošlog veka. Ubeđen sam da će demonstracija ruske snage na Ukrajini, a ostvarenje postavljenih ciljeva bi moralo biti potpuno i efikasno realizovano, probuditi suverenističke snage u zapadnoj hemisferi.

Srbija će u sadašnjim uslovima svakako biti izložena pritiscima da se pridruži sankcijama protiv Rusije. Iako Srbija nema nikakvih obaveza prema političkom Zapadu, pošto nije član ni EU ni NATO, Zapad koristiti različite kanale i sredstva pritiska na Alksandra Vučića, koji u svom neposrednom okruženju ima brojne evroatlantske lobiste. Zapad će vršiti pritisak i pretnjama da će lažna država Kosovo biti primljena u NATO, kao i pritiscima na rukovodstvo Republike Srpske i pretnjama njenog ukidanja. S druge strane, javnost u Srbiji u ogromnoj većini je na strani bratske Rusije i solidariše se s ruskim narodom i njegovim rukovodstvom, pa bi uvođenje sankcija Rusije pre predsedničkih i parlamentarnih izbora 3. aprila ozbiljno umanjilo predizborni rejting Vučića i SNS. Uz to, energetska stabilnost Srbije zavisi u ovom trenutku potpuno od ruskog gasa koji stiže Turskim tokom, a ceo naftnoprerađivački sektor se nalazi u vlasništvu Gazproma. Posmatrajući iz ugla ovih faktora velika je verovatnoća da će Srbija ostati bar u dogledno vreme jedina evropska zemlja koja neće uvoditi sankcije Rusiji. Takva situacija može biti iskorišćena na obostrano zadovoljstvo. 

Glasajući za Rezoluciju Generalne skupštine UN koja je uperena protiv Rusije srpske vlasti su nanele veliku sramotu srpskom narodu. Protesti u znak podrške Rusiji koji se održavaju, ne samo u Beogradu, već i u drugim gradovima u Srbiji i Crnoj Gori, pokazuju da je ogromna većina Srba na strani Rusije. Pošto je predstavnik Srbije u UN mogao da glasa za antirusku Rezoluciju samo uz izričito odobrenje Vučića, jasno je da je Vučić na ovaj način uzvratio Rusiji, ne samo za podršku koju Rusija pruža teritorijalnom integritetu Srbije na KiM, već i za podršku koju je njemu lično davao u kriznim trenucima svojim posetama  predsednik Rusije. Nesporno je da Putin uživa veći autoritet u patriotskom biračkom telu Srbije, od samog Vučića, pa je Vučić posete Putina Srbiji predstavljao ne kao podršku Srbiji i srpskom narodu, već njemu lično. Zahvalnost koju su SAD posredstvom tvitera uputile Vučiću posle glasanja u Generalnoj skupštini UN, jasno pokazuju da su SAD zadovoljne ovakvog odlukom zvaničnika Srbije. Ipak, ne treba očekivati da će Srbija pre predsedničkih i parlamentarnih izbora zakazanih za 3. april uvesti sankcije Rusiji, ali da se to može desiti ubrzo posle toga, pokazalo je glasanje u Generalnoj skupštini UN.

MRŽNJA PREMA SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI 

Nije slučajno da je rat Zapada protiv Rusije počeo nakon obeležavanja dva veka od rođenja Dostojevskog, koji je znao da će da ovakvog sukoba doći, a koren tragedije video u papizmu, metafizičkoj volji za moći maskiranoj u hrišćanstvo. NJegov knez Miškin jasno je rekao da je papizam gori od ateizma, jer propoveda, inkvizicijom unakaženi, Hristov lik. Juriš papskih križara na Rusiju Svetog Aleksandra Nevskog, Napoleon sa udruženim evropskim trupama ( od šesto hiljada povedenih na Moskvu vratio ih je deset puta manje), Krimski rat, kada se papa moli za pobedu turskog oružja, a Francuska i Engleska pomažu Turke, rat Beča i Berlina protiv Moskve 1914, Hitler, koga blagosilja Vatikan za „borbu protiv crvene opasnosti“ – sve je to iz istog izvora. Ključni izvor aniruske mržnje je pounijaćena Zapada Ukrajina, koja je, 1596, Brest – Litovskom unijom, papu priznala za svog duhovnog oca, a kasnije stala uz Hitlera, sve sa svojim unijatskim poglavicom, mitropolitom Andrejem Šeptickim. Šta je rusofobija nego, u svojoj osnovi, pravoslavofobija? I zar Dostojevski nije bio u pravu? 

Mržnja prema Ruskoj Crkvi i pravoslavlju ruskog naroda slična je ( da ne kažemo identična ) srbofobiji i mržnji prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. I izvor je isti: Vatikan. Najstrašnije ustaše u Drugom svetskom ratu potomci su pounijaćenih i pokatoličenih Srba, jer fratri i župnici nisu imali čime da ih hrane osim mržnjom prema svom poreklu. 

Zapad se odavno odrekao Hrista, ali papolika totalitarna mržnja i volja za moć su ostali. Nije slučajno Karl Bilt, mogul evropske rusofobije, 2014. godine rekao da je rusko pravoslavlje gore od islamskog fundamentalističkog terorizma. Činjenica da je Ruska Crkva blagoslovila rusku državnu vlast na obnovu porodičnih vrednosti uprkos NATO propagande dženedrokratije i razgradnje prirodne porodice, Biltovim rečima daje na uverljivosti: zapadni bezbožnici mrze „ruskoga Hrista“ ( izraz Tina Ujevića ). Zato je patrijarh Vartolomej, sa američkim „befelom“ i po NATO nalogu, izazvao najstrašniji raskol na Ukrajini i zavadio pravoslavne u svetu. 

Udar na SPC, koja nastoji da tradicionalne vrednosti našeg društva očuva, odavno traje – uostalom, zar Hitler nije naredio hapšenje patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja, zar mirotvorca patrijarha Pavla Zapad nije nazivao „ratnim huškačem“, zar Milu Đukanoviću nije dato zeleno svetlo za rast protiv Mitropolije crnogorsko – primorske, zar ne pokušavaju da srpske manastire na Kosovu i Metohiji proglase albanskim nasleđem? NJima se priviđa da je SPC ispostava RPC, jer su Srbi „mali Rusi“. 

Ne treba se plašiti, jer strah ubija pre metka. Treba znati da je u svakom slučaju – Bog sa nama ako smo mi sa NJim. A, kako reče apostol, ako je Bog sa nama, ko će protiv nas? 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda