Pravda

U do­li­ni, iz ko­je su se na­ši po­vu­kli, vi­dio se tenk. Is­kli­znuo je s pu­ta i mo­rao je bi­ti osta­vljen pri­li­kom iz­vla­če­nja. Bio je da­le­ko od nas oko ki­lo­me­tar. U do­li­nu su po­sli­je to­ga ušli Hr­va­ti pa su se i oni po­vu­kli. Tenk je sta­jao iz­me­đu dvi­je voj­ske, na osa­mi. „Za­što ga ne iz­vu­če­te?” — pi­tam. „Iz­gle­da da su ga Hr­va­ti mi­ni­ra­li. Če­ka­mo da po­ša­lju mi­ne­re.” Nas dvo­ji­ca, Jo­vi­ca Vu­jo­še­vić, re­zer­vi­sta iz Ko­to­ra, i ja spu­šta­mo se pu­tem, sa­mi, pre­ma ten­ku. Jo­vi­ca u ma­skir­nim pan­ta­lo­na­ma hr­vat­ske voj­ske, ja u pr­slu­ku ski­nu­tom s mr­tvog gar­di­ste u Te­nji. Ne ja­vlja­ju­ći se po­sa­di tro­ci­jev­ca na Br­ga­tu ko­ja je po­kri­va­la put, kre­nu­li smo pre­ma ten­ku. No­vi­na­ri ko­ji su sa mnom — Pav­ke Ma­rin, Ra­miz Ma­ni­ti, Bo­ško Bolj­še­vik, Ra­do­ji­ca-Bje­lo­i­ca — psu­ju.

Čitajte kolimne Nebojše Jevrića: NEBOJŠA JEVRIĆ: Uspešna ženaNEBOJŠA JEVRIĆ: Evropa kurtizanaNebojša Jevrić: Lako je naučiti životinju

Ide­mo kao u šet­nju, po­la­ko. Žu­lja me ka­mi­čak u co­ku­li. Ojeo sam se iz­me­đu no­gu i bo­li me. Pet da­na se ni­sam ku­pao. Ako pu­zi­mo, pu­ca­će iz tro­ci­jev­ca po na­ma, mi­sle­ći da smo Hr­va­ti. Ako ne pu­zi­mo, ide­al­na smo me­ta za snaj­pe­ri­ste sa dru­ge stra­ne. Tenk je od nas go­to­vo ki­lo­me­tar da­le­ko. Po­sli­je pet­sto me­ta­ra ka­žem: „Jo­vi­ce, haj­de da se vra­ti­mo.” „Šta je, knji­žev­ni­če, šta je, He­min­gvej, usrao si se!” „Ja sam Ke­min­gvej, ni­sam He­min­gvej.” „Ka­ko Ke­min­gvej?” „A ka­ko mo­gu Kr­va­ti da ka­žu ke­mi­ja?” Smi­je­mo se. Smi­jeh je naj­bo­lji li­jek za strah. U do­li­ni iz­me­đu dvi­je voj­ske sa­bla­sno od­je­ku­je naš smi­jeh. Po­red pu­ta sta­blo sa zre­lim man­da­ri­na­ma. Be­rem ih i lju­štim. Usta su mi su­va. Pot­pu­no su­va. To­li­ko su­va da je­dva gu­tam. De­set me­ta­ra is­pred ten­ka je ku­ća. Od­jed­nom škrip­nu­še vra­ta. Ba­ca­mo se u žbu­nje, li­je­že­mo sprem­ni da otvo­ri­mo va­tru. Iz ku­će iz­la­zi svi­nja i grok­će. Bla­go­slo­ve­no da je kr­me ne­be­sko. Zna­mo da je ku­ća pra­zna i bez stra­ha ula­zi­mo. Iz ku­će vo­di kabl pre­ma ten­ku. Tre­ćeg, što je sa na­ma ne vi­dim, tre­ćeg, sa­mo ču­jem. Mi­ner ko­me drh­te ru­ke, Du­šan Mars, sa mo­zgom pri­ja­te­lja is­pod no­ka­ta, ka­že mi: „Ka­da pri­la­ziš mi­ni, pri­la­ziš kao že­ni...” Usta­še su se u to­ku no­ći pri­vu­kli i mi­ni­ra­li tenk. Ski­da­mo kabl i ku­pi­mo eks­plo­ziv sa ten­ka. Ku­pi­mo, na­rav­no, i dvi­je pr­šu­te iz ku­će. Sa jed­nom pr­šu­tom s le­đa, a dru­gom spri­je­da vra­ća­mo se na­zad. Uz put, sre­će­mo in­že­njer­ce ko­ji se u bor­be­nom po­ret­ku spu­šta­ju sa br­da, sa dru­ge stra­ne, pre­ma na­ma. Na br­du nas če­ka­ju no­vi­na­ri. Ka­žu da su na­ši htje­li da pu­ca­ju iz pro­tiv­a­vi­on­ca po na­ma. Ka­žu da su nas oni spa­si­li. Ka­ko je bi­lo, pi­ta­ju. „Velj­ko Ka­di­je­vić nam je kra­tak tri­sta so­ma ma­ra­ka, to­li­ko mu valj­da va­lja je­dan tenk!” Po­kla­njam no­vi­na­ri­ma po je­dan pa­ke­tić pla­stič­nog eks­plo­zi­va ski­nu­tog s ten­ka. Da im se na­đe, za uspo­me­nu. Na­ve­če, dok u ho­te­lu za ve­če­rom svi dje­lje­mo pr­šu­tu, ču­jem ko­le­gu s te­le­vi­zi­je ka­ko te­le­fo­ni­ra re­dak­ci­ji: „Pu­sti Je­vri­ća, ja­ja­ra, kra­de pr­šut.” A o eks­plo­zi­vu ni ri­je­či. „Je­sam”, ka­žem, „je­sam, od­u­vi­jek sam ja­ja­ra bio.”

Pročitaj još ratnih reportaža:RATNA REPORTAŽA: Ne­đo Car i Sve­ti Lu­kaRATNA REPORTAŽA: ZlatoRatna reportaža: Bol­ni­ca u Me­lji­na­maRATNA REPORTAŽA: „Zen­ge” su se je­dva su­zdr­ža­va­le da ne puk­nu u smi­jeh

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić