Srbima prete oduzimanjem privatne imovine, a znajući naš narod na Kosovu i Metohiji, on sigurno neće prihvatiti da mu se nešto oduzima, bilo milom bilo silom, upozorava ministar spoljnih poslova Nikola Selaković u razgovoru za „Politiku” na ozbiljnost situacije posle najave Prištine da će od 1. oktobra pleniti vozila sa srpskim registarskim tablicama. Šef srpske diplomatije ističe da se na taj način našem narodu nameću oznake koje automatski impliciraju tzv. kosovsku državnost.
– I onda ste suočeni s tim da to podržavaju one zemlje koje su tu njihovu „državnost” priznale, iste one koje se danas zaklinju u princip teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine – ukazuje Nikola Selaković.
Predsednik Aleksandar Vučić rekao je u sredu da su najnovije odluke Prištine ozbiljna bezbednosna pretnja i da srpski narod ovog puta neće preći preko toga. Sa čime se trenutno suočavamo?
Predsednik Vučić naročito je apostrofirao ozbiljnu posvećenost dijalogu i konstruktivnost, koju je bukvalno u svakoj prilici Beograd pokazivao i kojoj je ostao dosledan u prethodnih deset godina. A sve vreme smo bili suočeni s promenljivim intenzitetom nekonstruktivnosti Prištine, koja je u suštini direktno prouzrokovana naklonjenošću grupe zapadnih zemalja, sponzora njihovog separatizma. Na kraju, i osnovna ljudska prava Srba se guraju pod tepih. Ne samo u poslednjih 10, nego 15 ili 20 godina, uvek je sve činjeno u smeru amina onome što Priština odluči jednostrano. Sada se pojavljuju sa unapred pripremljenim aktivnostima. Kažu – nećemo priznavati vaše lične karte, a to će se rešiti izdavanjem privremene isprave s kojom možete da se krećete. Međutim, istovremeno zbog tablica prete oduzimanjem imovine, odnosno automobila. Kulminacija je počela sa uvođenjem jednostranih anticivilizacijskih sankcija na srpsku robu, bez ikakvih jasnih sankcija usmerenih na samu Prištinu. Početkom ove godine Srbi su onemogućeni da se izjasne na referendumu o promenama Ustava Srbije u oblasti pravosuđa, a početkom aprila i da izađu na izbore. I stalno neke zemlje Zapada pokušavaju da uvere Beograd kako tobože rade na tome da se Srbima omogući uživanje političkih prava i učešće na referendumu i izborima. Pa se pojave s nekom tužnom vešću i kažu – eto, mi smo dali sve od sebe, daju saopštenje koje bi trebalo da bude osuđujuće. I ponovo bude kako Priština hoće.
Izgleda da onda nije problem u Prištini. Predsednik Vučić je u sredu prvi put ukazao da se on obraća Zapadu, a da predstavnici Prištine nisu bitni. Da li je to promena stava?
Nismo promenili stav, on je bio i ostao da mi kroz dijalog tražimo rešenje, ali izgleda da smo mi jedini koji verujemo da se dijalogom može doći do rešenja. Konstantno smo suočeni s jednim ultralicemernim pristupom, ne Prištine, koja je samo izvršilac radova ili nestašno dete. Jedan broj zapadnih zemalja ubeđuje nas da treba ostati u dijalogu, ali da on ne bude usmeren na kompromis, ni normalizaciju odnosa, nego na međusobno priznanje.
To je bila i nedavna poruka nemačkog kancelara Olafa Šolca?
To smo prvi put čuli od jednog visokog zvaničnika zemlje EU. Uveravaju nas da je nama neophodno nečije priznanje. Srbija je međunarodno priznata nezavisna država još od 1878. godine. Istorija licemerja ne traje nekoliko dana ili meseci. Pre 24 godine Savet bezbednosti UN donosio je 1998. prve rezolucije – 1160, 1199, 1203, koje su se ticale Kosova i Metohije i u sve tri ne samo da se potvrđuju naš teritorijalni integritet i suverenitet nego se borba kosovskih Albanaca izričito naziva terorizmom i terorističkim delovanjem, usmerenim ka separatizmu. Za to su glasale sve stalne članice SB. Onda smo na osnovu tih rezolucija dobili i 1244, kojom je uspostavljena međunarodna administracija UN. Potom smo ušli i u pregovore, gde se govorilo da je potrebno prvo dostići standarde da bi se odlučivalo o statusu.
U međuvremenu smo bili i bombardovani bez odluke Saveta bezbednosti?
Izvršena je agresija od strane 19 država tadašnjeg sveta, bez odluke Saveta bezbednosti UN, suprotno Povelji UN i Završnom aktu iz Helsinkija.
Uprkos tome, i sada ima ideja da i danas treba bombardovati Beograd. Predsednika Vučića nazivaju „malim Putinom”. Šta time pokušavaju da postignu?
Predsednika Vučića nazivaju „malim Putinom” oni koji se u svom političkom delovanju ponašaju kao mali Hitleri. Jedan takav ima političke ciljeve kakvi su postavljani i ostvarivani u vreme nacističke okupacije.
Osim malog Hitlera, ima i malih Gebelsa i malih Geringa, mnogih malih bučnih glasova, ali nameće se jedna ideja da je Srbija opet za nešto kriva, uprkos svim našim zalaganjima za dijalog?
Srbija je na ispravnom putu dokle god je napadaju mali Hitleri, mali Gebelsi i mali Gerinzi. Srpski narod je u svojim genima antifašistički i antinacistički nastrojen. Ispostavilo se da su lagali svi koji su pokušavali, naročito od početka ukrajinske krize, da ukažu na to kako će Srbija i predsednik Vučić napasti jednog, drugog ili trećeg. Uložili su ogroman napor u tu kampanju i spremni su da žrtvuju mir i stabilnost našeg regiona zarad svojih sitnih, užasnih ciljeva. Srbija nije ta koja će izazivati probleme, ali siguran sam da neće ni da sedi skrštenih ruku dok je neko šutira i šamara.
Vaše ministarstvo je reagovalo oštro na tvrdnje nekih evropskih diplomata da se teritorijalni integritet Ukrajine mora braniti, dok srpski ne mora. Otkud ti pritisci i dvostruki standardi? S druge strane, govori se i o svetu koji je zasnovan na pravilima, a ne na međunarodnom pravu?
Kada neko prenebregava međunarodno pravo, on govori o onim pravilima koja njemu odgovaraju i koja on kreira, a samo su jednostrano prihvaćena. Nasuprot tome, opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava jesu nešto što obezbeđuje očuvanje mira u svetu. Za nas je važno da je Srbija u potpunosti posvećena poštovanju tih međunarodnih principa i pravila. Mi na takav način branimo svoje interese, ali i tuđe, imamo jasan princip koji ne može da se dvostruko tumači. Nemamo problem da kažemo da Srbija poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine, ali s punim pravom očekujemo da isto bude primenjeno i kada smo mi u pitanju.
Ali Zapad neće pozivati na međusobno priznanje Kijeva i Donjecka?
Dok smo mi govorili o međunarodnom pravu i njegovim principima, oni su nam odgovarali da postoji nešto što je „nova realnost”. Sada vidite kako se odjednom istopila ta priča. A Srbiji je to nametano. Ta „nova realnost” na Kosovu i Metohiji je stvorena agresijom 19 država protiv naše zemlje, potom ignorisanjem i zloupotrebom međunarodnog prisustva, kada ste imali sistematsko sprovođenje zločina nad srpskim narodom, koje je ostalo neistraženo i nekažnjeno. Kao i uništavanje našeg verskog i kulturnog nasleđa, uz flagrantan porast broja međuetničkih incidenata, kojim se na bavi niko. Posle 23 godine broj povratnika je manji od tri odsto, najmanji u bilo kom postkonfliktnom prostoru na svetu.
Čak manji nego u Ruandi, gde je istrebljeno milion i po ljudi?
Tri puta sam učestvovao u radu SB UN prilikom podnošenja šestomesečnog izveštaja o radu Unmika. Jedini sam govorio o povratku interno raseljenih. Koji je onda nivo licemerja Prištine i nečega što deo međunarodne zajednice navodi kao pozitivan primer njihovog postavljanja, kada oni na tzv. Kosovu primaju izbeglice iz Avganistana i Ukrajine, a nisu u stanju da vrate više od 200.000 interno raseljenih Srba i nealbanaca.
Mi smo prihvatili hiljade ukrajinskih izbeglica?
Ne samo to, pre sedam godina Srbija je bila jedan od najsvetlijih primera u Evropi u svom odnosu prema izbeglima sa Bliskog istoka. Ali veoma je važno da budemo svesni da je naša situacija veoma kompleksna. Da se naša konstruktivnost selektivno ili uopšte ne ceni, da su doterali cara do duvara. Traži se da mi skrštenih ruku gledamo kako se neko bukvalno iživljava na našem narodu. Kad postignemo neke dogovore, mi ispunjavamo sve ono što je naš deo obaveza, a oni ništa. A ako se mi pozivamo na dogovoreno u briselskom dijalogu, onda se to kvalifikuje kao krivično delo, poput postavljanja banera na kojem piše Zajednica srpskih opština.
Kako je to moguće ako je garant sporazuma EU i kada oni, a ne samo Priština, svoj potpis ne poštuju? Šta kažu kada im se postavi to pitanje?
Ništa, ćute i pređu na nešto drugo. Na sastanku Komiteta ministara Saveta Evrope u Torinu sredinom maja neki su žestoko pozivali na zaštitu principa teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine, pojedinci i Moldavije i Gruzije, a onda su podržali zahtev tzv. Kosova za ulazak u SE. Potom sam s tim kolegama imao bilateralne sastanke i pitao ih gde je teritorijalni integritet nas ostalih, Srbije ili Kipra. A mi imamo važeće rezolucije SB UN. I onda vaš sagovornik odmahne rukom, kaže da su to drugačije stvari. Hoće da to prikažu kao neki sui generis, a u svetu je sve više slučajeva da se neki pozivaju baš na to što su oni radili na KiM.
Predsednik Vučić je rekao da postoji još jedna, peta, zemlja koja je povukla priznanje „Kosova”. Uz 18 zemalja koje su već ranije to učinile, to je sada već ukupno 23. O kojih se pet novih radi?
Kada dođe vreme, saznaćete, a verujem da će do tada biti ne pet, nego mnogo više od tog broja. Ima zemalja čiji su nam visoki zvaničnici na otvorenim sastancima iskreno rekli – izvinite. To se dešava kada im predočite da je Savet bezbednosti delovanje separatističkog faktora nazivao terorizmom. Svi smo zaboravili da je 1997. takozvana UČK ubila 11 ljudi. Od toga je jedan policajac, jedan civil Srbin i – devet Albanaca, lojalnih Srbiji. A to je i 1998. kada su krenule protivterorističke akcije naših snaga bezbednosti nazivano terorističkim delovanjem. „Kiparski model” ne važi jedino za Srbiju
Vidimo da Ukrajina sada brže napreduje na evropskom putu od mnogih kandidata. Kako je to moguće u zemlji koja je u haosu i izbeglištvu, a BDP joj je prepolovljen? Beograd i Priština ka EU idu na dva koloseka. Da li bi onda Ukrajina trebalo da ide na pet koloseka?
Tu se opet vidi potpuna razlika u aršinima. Ukrajina neće ići na pet koloseka, nego na jednom jer je stekla status kandidata u svojim međunarodno priznatim granicama u okviru kojih je i članica UN. Pre više od deset godina, kada je Srbija dobijala status kandidata, govoreno nam je da oni imaju jednu zemlju članicu s teritorijalnim sporom u EU, da više nisu potrebne takve članice i da se na nas neće primenjivati kiparska metodologija, a sada, 2022, to je moguće sa Ukrajinom, Moldavijom i Gruzijom. Ali Srbija jeste na svom evropskom putu i nema razumnu alternativu tom putu. Iz nekoliko razloga – od naših osam suseda polovina članica EU, 67 odsto sveukupne trgovinske razmene imamo sa državama Evropske unije, koje su i najveći investitori u srpsku ekonomiju. Uz to, Srbija je svoj ustavnopravni model društva oblikovala po uzoru na članice EU. Treba da budemo svesni i da, šta god nam ko pojedinačno pričao, na toj agendi pridruživanja koje je Srbija odredila kroz dogovor sa članicama EU, nemamo postavljen uslov tzv. međusobnog priznanja, a postoje i zemlje EU koje nisu priznale tzv. Kosovo. Neke od njih kažu da to neće učiniti nikada ili jedino ako mi to učinimo.
Istorijsku izjavi predsednika LNR pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
