Piše: Dragan Bisenić

Australija je, generalno, kontinent koji privlači malo pažnje, osim ako nije u pitanju teniski turnir „Australijan open” ili skandal zabrane ulaska Novaku Đokoviću da uđe u zemlju i učestvuje na tom turniru. Malo je prilika kada Australija može da dođe na naslovne strane vodećih svetskih novina i udarne prve minute svetskih televizija. A gotovo nipošto ako su u pitanju pitanja globalne bezbednosti i svetskog odnosa snaga. Ali, dogodio se i taj trenutak, kada je i Australija postala važna za globalnu stabilnost.

Pre mesec dana, Australija je 24. aprila objavila svoju najveću reformu odbrane kada je lansirala svoj Strateški pregled odbrane. U dve ukoričene knjige s belim koricama, australijska vlada je predstavila odgovor na svoju izmenjenu ulogu u Okeaniji i ono što smatra bezbedonosnim izazovima koji su posledica rasta kineske vojne moći u Indo-Pacifiku.

Australijski premijer Entoni Albaneze nazvao je Pregled „najznačajnijim dokumentom izrađenim nakon Drugog svetskog rata” i poručio da će vlada postupiti u skladu sa preporukama navedenim u njemu. On je rekao da Oružane snage Australije očekuje najveće brojčano povećanje u poslednjih 40 godina: sa 60.000 na skoro 80.000 vojnika. Sve ovo će se, kako je napomenuto, obavljati u pozadini eskalirajućih sukoba u odnosima „slobodnog sveta” sa Kinom i Rusijom. Australija se, naime, poslednjih decenija postepeno sve čvršće uključivala u angloamerički bezbedonosni dizajn, zbog čega je danas i postala tako važna.

Sadašnjem „trojnom paktu” Amerike, Britanije i Australije prethodili su grupacija „Kvadrant” (Quad) u kojoj su Indija, Japan, SAD, Australija i savez „Pet očiju” koje čine Kanada, Novi Zeland, Australija, Britanija i SAD. Ne bez osnova, zapadni, a posebno kineski i ruski analitičari, u grupaciji „Quad” vide začetak vojnog saveza i porede ga sa NATO-om, dok je „Pet očiju” namenjen bezbednosnoj saradnji, međunarodnom špijuniranju i razmeni obaveštajnih informacija.

Strateška politika

Australijski strateški pregled odbrane beleži četiri trenda koja su važna za bezbednost ovog kontinenta i koji su bili povod za izradu ovog dokumenta. U analizi se polazi od toga da SAD više nisu „unipolarni lider indopacifičkog regiona”, te da intenzivna konkurencija između SAD i Kine određuje i situaciju u regionu i da konkurencija između velikih sila ima „potencijal za sukob”. Poseban element u analizi je eksplicitno razmatranje nivoa tog sukoba.

Od kasnih 1960-ih, polazna tačka australijskih smernica za planiranje odbrane bila je geografija, pošto su bezbednosni prioriteti i ciljevi uokvireni kroz geografske regione (Australija, jugozapadni Pacifik, jugoistočna Azija, severoistočna Azija i globalni nivo), čije varijacije su dominirale u sadržaju svakog strateškog pregleda u poslednjih pola veka. Nasuprot tome, poslednji Strateški pregled odbrane nas vraća u 1950-te i rane 1960-te kada je i australijskom odbrambenom politikom poslednji put dominirala pretnja sukoba velikih sila. Tada je odbrambeno planiranje bilo uokvireno u smislu na koji nivo sukoba Australija treba da se fokusira – Hladni rat, ograničeni rat i globalni, veliki rat.

Današnje kineske pretenzije na suverenitet nad Južnim kineskim morem ugrožavaju, kako se navodi, „globalni poredak zasnovan na pravilima”, a u Indo-Pacifiku na način koji šteti nacionalnim interesima Australije. Australijska vlada stoga će dati prednost razvoju kapaciteta za nanošenje preciznog udara dugog dometa, domaćoj proizvodnji vođenog oružja, i diplomatiji.

Pregled odbrane stoga preporučuje protivbrodske rakete dugog dometa za australijske lovce F-35A i F/A-18F, kao i razvoj bespilotne letelice „Ghost Bat” u saradnji sa SAD, uz konstataciju da australijskoj mornarici treba i više malih brodova sa udarnim oružjem velikog dometa. Australija takođe treba da ojača odbrambenu saradnju sa Japanom, Indijom, pacifičkim obodom i jugoistočnom Azijom, kako bi održala regionalnu ravnotežu.

Finansiranje odbrane će se povećati u narednoj deceniji, ostajući stabilno u naredne četiri godine, dok ukupna sredstva za ostvarivanje preporuka iz Pregleda iznose više od 12 milijardi dolara, uključujući više od 5 milijardi dolara preusmerenih sa otkazanih projekata.

Smisao AUKUS-a

Pregled je potvrdio da je program nuklearnih podmornica prioritet za razvijanje australijske sposobnosti odvraćanja. Australija je, naime, u septembru 2021, nakon što je sklopila trilateralno odbrambeno partnerstvo AUKUS sa Velikom Britanijom i SAD, odbila ugovor sa Parizom za nabavku podmornica, a Amerikanci su zauzvrat obećali da će pomoći Kanberi u izgradnji nuklearne podmorničke flote. Reč je o podmornicama sa autonomnim sistemima naoružanja zasnovanim na veštačkoj inteligenciji, kvantnoj tehnologiji i računarstvu. Biće tu još pet brodova klase „Virdžinija”.

To je potvrđeno 13. marta ove godine na sastanku američkog predsednika DŽoa Bajdena sa australijskim premijerom Entonijem Albanezom i britanskim premijerom Rišijem Sunakom koji je održan u San Dijegu, na temu nuklearnog partnerstva AUKUS.

O grandioznim očekivanja od ovog udruženja govorila su sva trojica učesnika sastanka. Bajden je naglasio da su ove podmornice na nuklearni pogon, a ne nuklearno naoružane. „Ovi brodovi neće imati nikakvo nuklearno oružje bilo koje vrste”, rekao je Bajden na svečanosti u vojnoj bazi Point Loma u San Dijegu, gde su dve podmornice, „USS Missouri” i „USS Charlotte”, bile usidrene na tihooekanskim vezovima.

Albaneze je ovom prilikom rekao da sporazum predstavlja najveću pojedinačnu investiciju u odbrambene kapacitete Australije u čitavoj njenoj istoriji, navodeći činjenicu da su SAD prvi put u 65 godina podelile svoju tehnologiju nuklearnog pogona .„I mi zahvaljujemo na tome”, rekao je on. Riši Sunak je ovim povodom AUKUS nazvao „najznačajnijim multilateralnim odbrambenim partnerstvom generacijama unazad”. Ukupna suma koja će biti uložena u ovaj program početno se procenjuje na više od 100 milijardi dolara.

Pratite Jutjub kanal portala Pravda na kome emisije vodi Igor Marinković https://t.co/zpsfQELH7c

— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) May 16, 2023

Američki nosač aviona

„Bele knjige” o odbrani Australije obično se sastoje od jednog zanimljivog eseja o strateškom okruženju u prednjem delu, i liste odluka o merama u drugom delu. Generalno, veze između oba dela su uvek implicitne, često i slabe. Zaista, prevođenje strateških smernica u smislu prioriteta za strateške rizike, geografskog fokusa i opštih zadataka u sposobnost delovanja australijskeih oružanih snaga, bila je glavna istorijska slabost australijskog odbrambenog planiranja, koja seže barem do koncepta „osnovne snage“ iz 1970-ih.

Ključni izuzetak, kako je ocenio bivši australijski ministar odbrane Robert Hil (2001-2006), bila su dva dokumenta, tzv. Dibov pregled iz 1986. i Bela knjiga odbrane iz 1987. godine, koji su dali implicitni scenario strukturiranja Australijskih odbrambenih snaga i eksplicitne smernice o tome kako će one upravljati strategijom „odbrane u dubini”. U tom okviru leži važnost ovih dokumenata i danas.

Najpre, pokušajmo da odredimo šta je Australija u svetskim okvirima i kakav je značaj njenog statusa u rasponu od marginalnog do „podimperijalnog”, kako to vole da nazovu stručnjaci za uticaj geografije na politiku. U okviru tog pitanja, podsetićemo i na to zašto se Australija nalazi u zapadnom, odnosno evroatlantskom „prstenu bezbednosti”, i na koji način to određuje njeno sadašnje i buduće ponašanje.

Nekada su Australiju nazivali „američkim nosačem aviona”, pošto su SAD samo pomoću nje mogle da u izvesnoj meri skrate distancu od 8.000 kilometara do Kineskog mora ili do Japana. Robert Kaplan Asutraliju naziva „ostrvom na obali Azije”, kao što Britanija sebe vidi kao „ostrvo na obali Evrope”, a Sjedinjene Države kao „ostrvo uz obalu evroazijske kopnene mase”. Dok Britanija ne želi da jedna kopnena sila dominira evropskim kontinentom, SAD ne žele tako nešto u Evroaziji, a ova zabrinutost ukazuje na geopolitičku poziciju Australije.

Omča za Kinu

Stabilan poredak u Aziji, prema razumevanju SAD i njenih zapadnih partnera, odnosi se na mnogo više stvari od vojne stabilnosti. Osnovna ambicija spoljnih odnosa Australije jeste da unapredi svoje ekonomske interese u uslovima konkurencije. Za razliku od jugozapadnog Pacifika, gde Australija uživa ogroman politički i vojni uticaj, u azijskom regionu to joj nedostaje. Stoga ulazi u saveze sa većim silama kao što su Britanija i SAD.

Tokom poslednjih nekoliko decenija traje meteorski uspon kineske ekonomske moći, nakon „otvaranja” Kine kasnih 1970-ih. Australiji ekonomski podsticaj jeste došao usled azijskog, a pre svega kineskog rasta, ali ona strahuje da će biti degradirana na sekundarni nivo njegovim daljim usponom. Ona je, stoga, u stanju dinamičke napetosti sa Azijom, a pre svih sa Kinom.

Dok je ekonomsko jačanje i angažovanje Kine izvuklo stotine miliona ljudi iz siromaštva i koristilo potrošačima kineske robe širom sveta, te unapredilo ekonomsko stanje u svetu, a posebno američki prosperitet, ono je takođe dovelo do istorijskog osnaživanja kineske vojne, a posebno pomorske moći.

Ovaj proces nije bio samo pitanje toga da li Kina ima na raspolaganju dodatna sredstva za modernizaciju svoje vojske. To je bio i ciklus u kome je sve veći broj kineskih prekomorskih ekonomskih interesa i investicija podstakao povećanu kinesku percepciju nesigurnosti – pored istorijskih pritužbi i dugo tinjajućih tenzija sa SAD u vezi sa suverenitetom i teritorijalnim pitanjima na mestima kao što su Tajvan, ostrva Senkaku i Južno kinesko more.

Međunarodni spor vodi se o akvatoriji koja ima 3,4 miliona kvadratnih kilometara (kao trećina evropske teritorije), gde se nalazi, uz nekoliko većih, i 250 mahom nenaseljenih ostrva. Neka „ostrva” su samo hridi ili grebeni koji nestaju pod morem za vreme plime, ali je šest država direktno uključeno u borbu za suverenitet nad njima, koja svakog časa može da preraste u vojni sukob.

Kineski osećaj nesigurnosti najjasnije je ilustrovan u onome što je bivši kineski predsednik Hu Đintao 2003. opisao kao kinesku „malačku dilemu” – priznanje da bi kineske zalihe energije mogle da budu prekinute od strane neprijateljskih ili rivalskih stranih država na strateškim lokacijama kao što je Malački moreuz. Tu prolaze životno važni vodeni putevi kojima ide bliskoistočna nafta za Kinu, Japan i Južnu Koreju, a tankeri donose 80-90 odsto nafte potrebne regionu.

Pre industrijskog razvoja Kine takva dilema nije postojala. Ali, kako kineska ekonomija nastavlja da raste i postaje sve zavisnija od pristupa inostranim resursima i tržištima, ovaj osećaj nesigurnosti, kao i rezultirajući apetit za vojnim sredstvima, nastavlja da raste.

SAD imaju vojne ugovore sa Japanom, Južnom Korejom, Malezijom i drugim zemljama: u Južnoj Koreji stacionirano je 30.000 američkih vojnika, u Japanu oko 50.000. Tu je i „Sedma flota”, nuklearne podmornice i vojne baze u mnogim zemljama koje okružuju Kinu. Računa se da SAD imaju oko 400 vojnih baza sa raketama, bombarderima, ratnim brodovima i nuklearnim oružjem, što je, prema rečima samih Amerikanaca, „savršena omča” oko Kine.

Imperijalni interesi

Australiju je naselila najveća imperijalna sila svog vremena, Britanska imperija. Doseljenici su od samog početka shvatili da imaju koristi od snage Imperije, oni su delili njene strateške perspektive i imali koristi od njene ekonomske politike. Kako je Britanija u 19. veku proširila svoju kontrolu nad velikim delovima Azije, njene kolonije su se proširile i širom australijskog kontinenta i bile zaštićene britanskom moći i razvijene britanskim investicijama. Zato im je bilo u interesu da više preferiraju Britansko od bilo kojeg drugog carstva, priklanjajući se evropskoj vlasti, a ne bilo čijoj borbi za slobodu ili težnji ka nacionalnom oslobođenju od kolonijalne vlasti.

Australijska solidarnost sa evropskim imperijama, a ne sa kolonizovanim narodima, imala je racionalnu osnovu. Naime, australijsko naseljeničko društvo imalo je očigledne koristi od međunarodnog poretka zasnovanog na pretnji ili upotrebi vojne sile, pošto je njegov opstanak bio uslovljen ostajanjem na pobedničkoj strani u svetskim konfrontacijama koje su se na različite načine opisivale kao imperijalizam protiv antikolonijalizma, razvijene zemlje naspram zemalja u razvoju, liberalna demokratija naspram ostalih uređenja, sukob sever-jug, jezgro protiv periferije, Evropa protiv „Trećeg sveta”, itd. Organizacioni princip australijske spoljne politike jeste da ostane na pobedničkoj strani globalnog takmičenja.

Taj princip zahtevao je potragu za adekvatnim konceptom bezbednosti. Ovde je potrebno objašnjenje. „Sigurnost” znači mnogo više od zaštite od invazije. To je elastičan koncept koji daje prednost ekonomskim interesima i političkom poretku koji ih obezbeđuje. Ovaj pogled na bezbednost ima duboke korene u geopolitičkoj tradiciji Australije.

Kada su prvi evropski doseljenici stigli u Sidnej 1793. godine, imperijalna britanska sila koja ih je tamo poslala prethodno je sasvim izmenila indijsko društvo, stvorivši tamo zemljoposedničku klasu načinjenu od lokalne indijske elite i sistem izvlačenja prihoda. Elite su sarađivale sa britanskom vlašću, a vojna sila je garantovala preovlađujući ekonomski i politički poredak.

Ovakav sistem uspostavljen u Indiji, snabdevao je australijske kolonije žitom, hranom, alkoholom, odećom i životinjama. Vojni interesi u jednom delu carstva pomogli su ekonomskim interesima u drugom delu. Tako su unapređenje ekonomskih interesa i politički poredak koji ih obezbeđuje postali trajni ciljevi australijske spoljne politike.

Australija je nastala i rasla kao neodvojivi deo britanske imperijalne politike u Tihom okeanu. Ne zaboravimo da se australijska mornarica i danas zove Australijska kraljevska mornarica (Royal Australian Navy). Ona ima 50 brodova i personal od 12.000 ljudi.

Koncepti bezbednosti

Volter Lipman u svojim polemikama o Hladnom ratu tvrdio je da je bezbednost koristan koncept zbog svoje elastičnosti. On uključuje ne samo odbranu od vojnih pretnji – koje su malo verovatne u slučaju Australije – već i ekonomske interese koji moraju biti obezbeđeni od strane konkurencije. Ovi interesi se proširuju kako bi se prilagodili onome što nacija ili dominantna grupa u njoj poseduje ili misli da bi trebalo da poseduje.

Strahovi o bezbednosti Australije isprva su bili ograničeni na luku Sidnej čija je odbrana od španskih napada počela krajem 18. veka, ali su se ti strahovi širili kako se granica zemlje širila. Australija danas ima granicu od 60.000 kilometara i po tome je 5. država u svetu. NJene granice su praktično neodbranjive.

Stoga, u Australiji traju sukobi koncepcija bezbednosti koje žele da pokažu da li Australija može ili ne može da ima nezavisnu odbranu. Dosadašnja istorija i praksa Australije pokazuju da ne može. Oni koji tvrde da odbrambeni stav Australije mora da bude nezavisan, podupiru to neophodnošću odbrane najvažnijih australijskih trgovinskih potreba. U suprotnom, Australija mora da prihvati da je odbrana njene trgovine izvan njenih mogućnosti, odnosno da nema smisla braniti teritoriju Australije ako zemlja ne može da odbrani svoju trgovinu. Dok je obim uvoza od kojeg Australija zavisi tako ogroman, a udaljenosti preko kojih robe moraju da pređu tako velike, sredstva za odbranu bezbednosti trgovine su veoma raznolika.

Zbog svega toga će Australija apsolutno delovati zajedno sa SAD u eventualnom sukobu velikih sila. Pošto sposobnost Kine da upotrebi silu protiv Australije zavisi od akcija SAD negde drugde, australijski Strateški pregled odbrane je postavio Australiju na put ka mnogo bližoj saradnji sa SAD nego što je to bio slučaj još od SEATO alijanse.

To nagoveštavaju i komentari o nedavnim naprecima u bilateralnim i trilateralnim odnosima između SAD, Japana i Australije.

Istočni NATO i kineska doktrina

Južna Koreja je već izrazila želju da se uključi u „Quad”, iako su američki zvaničnici rekli da ne razmišljaju o prilagođavanju i promeni strukture trenutnog članstva ove alijanse. Države članice, međutim, održale su sastanke u formatu „Quad Plus”, koji je uključivao Južnu Koreju, Novi Zeland i Vijetnam i koji bi u budućnosti mogao da bude osnova za buduće širenje saveza.

Prvi samit lidera ove grupacije, na kome je istaknuto da ta organizacija nije analog NATO-u u indopacifičkom regionu, već alternativa Kini u pružanju pomoći ovim zemljama, održan je 2021. godine.

Možda smo sada na putu ka neformalnijoj verziji jednog azijskog NATO-a u kojem Australija postaje ugaoni kamen. Za razliku od prethodnih decenija, ona će imati šta vojno da ponudi svom savezu.

To, međutim, ima male izglede da zastraši Kinu. Kina je u istoriji više puta pokazala da se ne boji rata protiv prividno nadmoćnijeg neprijatelja. U Korejskom ratu, na primer, postavljalo se pitanje: da li bi se tadašnji kineski lider, koji je jedva kontrolisao svoju zemlju nakon dugog građanskog rata, usudio da napadne supersilu koja je pet godina ranije slomila Japan i završila Drugi svetski rat bacanjem atomskih bombi?

Dok su 1950. godine američke trupe gurale severnokorejske snage prema kineskoj granici, general Daglas Makartur to nije mogao da zamisli. Ali Mao Cedung jeste. Makartur je bio zapanjen. Kineske snage su brzo potukle američke trupe i vratile ih nazad na liniju koja je delila Severnu i Južnu Koreju kada je rat počeo. Ta 38. paralela i danas je granica između dve Koreje. Do kraja Korejskog rata skoro tri miliona ljudi je poginulo, uključujući 36.000 američkih vojnika.

Slično, 1969. godine, sovjetski lideri nisu mogli da zamisle da će Kina reagovati na manji granični spor pokretanjem preventivnog udara na silu sa ogromnom nuklearnom superiornošću. Ali upravo to je Mao uradio kada je započeo kinesko-sovjetski granični rat. Ovaj gambit je pokazao svetu kinesku „doktrinu aktivne odbrane”. Mao je poslao poruku: Kina nikada neće biti zastrašena, čak ni od protivnika koji bi mogli da je zbrišu sa mape!

Izvor: RTS OKO