Piše: dr Irinej (Bulović), episkop bački
Naša Crkva se već dugo zalaže za bolji odnos države prema verskoj nastavi. Čak je i patrijarh Porfirije izjavio: „Osećam da je potrebno uložiti još mnogo truda i napora kako bi verska nastava bila adekvatno unapređena, a za to su nam potrebni pomoć i dobra volja svih.”
Najpre treba podsetiti na činjenicu da je konfesionalna verska nastava, koja je zastupljena u našim školama, najrasprostranjeniji oblik verske nastave u Evropi. NJeno organizovanje i ostvarivanje pretpostavlja visok stepen saradnje države i Crkve, tojest relevantnih državnih institucija i tradicionalnih Crkava i verskih zajednica. Verska nastava, dakle, ne samo da ne ukida načelo sekularnosti države već, naprotiv, predstavlja nepogrešivi pokazatelj stvarnog stepena demokratičnosti društva.
Naše prilike, nažalost, svedoče da je status verske nastave danas mnogo teži nego pre gotovo četvrt veka, kada je ona vraćena u naš obrazovno-vaspitni sistem. Verska nastava je, zahvaljujući netransparentnim i nezakonitim akcijama Ministarstva prosvete, izgubila status redovnog izbornog predmeta i svedena na jedva tolerisani, u suštini neželjeni status „nastavnog programa” van redovne nastave, ukinuta je obaveznost njenog predstavljana roditeljima i učenicima, ukinuta je mogućnost transparentnog izbora verske nastave, kao i prava da se u toku jednog obrazovnog ciklusa izbor promeni. Nažalost, nisu retki slučajevi da učenici, uprkos njihovom izboru verske nastave, budu prebačeni na građansko vaspitanje (gluplji naziv za alternativni predmet nije moguć, a nije tajna ko ga je izmislio).
Uporedo sa tim, neprestano se, na različite načine, sve do ovoga časa, opstruiše rad Komisije Vlade Republike Srbije za Versku nastavu u školama, tela koje je nadležno za nastavne kurikulume, udžbenike i pomoćna nastavna sredstva, ali i za sva druga pitanja u vezi sa Verskom nastavom, čiji sam i prvi i drugi („reizabrani”) predsednik, ali čiju sednicu niti zakazujem niti imam nameru da zakažem dok Vlada Srbije ne prestane da se ponaša kao neposredna naslednica titovske „Verske komisije”. Umesto da danas, posle dve decenije, ulažemo zajedničke napore da se prestane sa diskriminacijom veronauke i reši radno-pravni status veroučiteljâ, pitanja koje je posle vraćanja verske nastave u naše škole ostalo otvoreno, mi smo u situaciji da se ponovo borimo za elementarno pravo roditeljâ i đakâ na izbor verske nastave. U situaciji smo da je u Srbiji đacima pravoslavne vere uskraćena mogućnost korišćenja udžbenikâ na časovima veronauke koje je Crkva pripremila u skladu sa svojom zakonskom obavezom, istih onih udžbenika pravoslavne veronauke koje već godinama koriste njihovi vršnjaci, pravoslavni Srpčići, u Republici Hrvatskoj. Istovremeno se putem kvazinaučnih izmišljotina, kroz udžbenike biologije i sociologije, čije su sadržaje odobrili (u čije ime?) nadležni državni organi, đacima otvoreno i zvanično plasira ideologija i praksa homoseksualnosti i transrodnosti. To je prava slika stanja vapijuće diskriminacije u koje je danas dovedena verska nastava, a svu odgovornost za to nose i snose Ministarstvo prosvete i ostale nadležne državne institucije, kao i pojedinci koji se, kako ste tačno primetili, oglušuju na apele za saradnju koje su više puta javno uputili Patrijarh srpski Porfirije i svi čelnici tradicionalnih Crkava i verskih zajednica u Srbiji.
S obzirom na sve otvorenije i sve brutalnije pritiske ideologije homoseksualizma i transrodnosti, kojima su izloženi gotovo svi obrazovni sistemi u takozvanom zapadnom svetu, a koji se nameću iz globalističkih centara moći, uvereni smo da će u budućnosti status konfesionalne verske nastave u prosvetnom sistemu biti direktan pokazatelj spremnosti naše države da vodi samostalnu obrazovno-vaspitnu politiku umesto da bude poslušni „izvođač radova” za račun dekadentne, perverzne i antihrišćanske globalističke „elite”. Podsećam: Srbiju od nestanka neće spasti desetak ili dvadesetak novih tenkova i helikoptera, inače sa državnog razloga itekako potrebnih, ali će je spasti vera, kultura i tradicija, taj nezaobilazni sveti identitetski triptih.
U vezi sa tim, dužnost mi je da vaše čitaoce podsetim na činjenicu da je 2018. godine Nacionalni prosvetni savet Republike Srbije, izmenama i dopunama krovnog zakona iz oblasti obrazovanja, derogiran tako da su mu oduzete ingerencije nad nastavnim kurikulumima. Drugim rečima, obrazovno-vaspitna politika, koja treba da je politika dugoročnih odluka i da predstavlja strateški resurs jedne države, predata je u nadležnost kabineta trenutnog ministra prosvete, često pogrešnog čoveka na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme. Nova uloga i stvarni značaj Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije posvedočeni su letos, kada je ovaj organ, mesec dana posle zvaničnog uvođenja u škole programa Vrednosti i vrline, pitan za mišljenje o njemu, o programu kojim se, posle zločina u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, sigurno najveće tragedije u našoj novijoj istoriji, sprovodi strateški zaokret i školi vraća vaspitna uloga. Naposletku, još dva gorka pitanja vladi Srbije: koga su pitali da li, pored postojeće veronauke i alternativnog predmeta, treba uvoditi „neevropski” predmet Vrednosti i vrline (vrednosti i vrline kao pojmovi, naročito vrline, ne postoje u EU-agendi), a posebno, koga su pitali za saglasnost – ili bar za mišljenje – o svojoj odluci da taj predmet mogu da predaju nastavnici raznih struka, a da je samo teolozima zabranjeno da ga predaju? O tempora, o mores!
Pročitajte OVDE novi autorski članak DŽevada Galijaševića
Izvor: Pravoslavlje / pravoslavie.ru
