Tri udruženja – Savez pravoslavnih žena, Pokret Svetosavlje i Miholjski zbor – uputila su 4. aprila 2024. pismo poverenici za zaštitu ravnopravnosti Brankici Janković u kojem protestuju što ništa ne preduzima povodom govora mržnje Dinka Gruhonjića.

Pošto od Jankovićeve ništa nije stizalo, ova udruženja su, 17. aprila, uputila i drugo protestno pismo. U pismima se postavlja pitanje poverenici „kako vam je baš to promaklo da uočite štetnu pojavu i krivična dela koja Dinko Gruhonjić čini u svojim javnim obraćanjima po raznim medijima, na domaćim i međunarodnim skupovima, uključujući i članke na portalu autonomija.info, u kojima podstiče izazivanje netrpeljivosti prema građanima srpske nacionalnosti, prema SPC i pravoslavnim vernicima, a posebno (prema pravoslavnim – prim. autora) ženama?”

Poverenica za (ne)ravnopravnost

„Možda za Dinka i njemu sličnima, ne važe zakoni Republike Srbije, jer su oni zaštićeni istim onim donatorima koji su izradili sajt Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, po projektu Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID)?”, protestuju ova tri udruženja.

Potpisnici se pitaju kako je moguće da poverenica ama baš nikada, u svom mandatu, nije reagovala protiv onih koji „šire govor mržnje prema nama koji smo srpske nacionalnosti i nama pravoslavnima”? Zbog toga, poverenica se u ovim pismima proziva da „javnu funkciju koristi(te) jednostrano, pristrasno, (…) čime podstiče(te) neravnopravnost”.

Od poverenice je konačno stiglo pismo (s datumom od 15. aprila), kao odgovor. U njemu se najpre kaže da poverenica nije pokrenula postupak jer nije stigla nikakva zvanična pritužba (ovde 2). Objašnjava se da pritužbu može da podnese ili lice koje je diskriminisano, ili NVO „koja se bavi zaštitom ljudskih prava”. Iz konteksta je jasno da se protestna pisma ne računaju u pritužbe (postoji formular za podnošenje pritužbe), da ova tri udruženja nisu registrovana kao „branitelji ljudskih prava”, te da su pritužbu mogli da podnesu jedino u svoje lično ime, kao „fizičko lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju”.U nastavku povereničinog pisma udruženja se podučavaju o tome u kojim slučajevima postoji diskriminacija (s podtekstom da, valjda, kod Gruhonjića toga nema?): „Da bi bio izvršen akt diskriminacije neophodno je da postoje tri elementa:

1. da je lice ili grupa lica tretirana nejednako;
2. da je taj nejednak tretman zasnovan na ličnom svojstvu lica;
3. da takvo postupanje nije opravdano zakonitim ciljem, kao i da ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se želi postići” (str. 3).

Korišćenjem reči koje se prvenstveno odnose na javnu radnju – „tretirati” i „postupati”, poverenica kao da poručuje da se govor ili napisana reč ne mogu podvesti pod diskriminaciju – čime praktično obeshrabruje potencijalne podnosioce pritužbe protiv Dinka Gruhonjića.

Tumačenje diskriminacije

Međutim, iz primera koje sam naveo u prošlom tekstu jasno je da poverenica i izgovorenu ili napisanu reč proglašava diskriminacijom, ali onda kada misli da to tako treba. Slučajevima trojice univerzitetskih profesora – Brdara, Ristivojevića i Šuvakovića – ovde ću dodati i podsećanje na slučaj dr Vladimira Dimitrijevića.

Dimitrijević je na svom privatnom sajtu objavio tekst u kom je, između ostalog, napisao da je „jedino prirodna zajednica između muškarca i žene”. Na to je NVO „Da se zna” podnela pritužbu, a poverenica odmah uputila pismo Dimitrijeviću da se izjasni o tome da li je izvršio diskriminaciju.

Ali, kako je svojim napisom Dimitrijević mogao nekoga da diskriminiše? On nije bio na državnoj funkciji pa nešto loše uradio – odbio, recimo, da primi podnesak gej osobe. On nije agitovao da se prekrši nijedan zakon – pozivajući, recimo, policiju da maltretira transseksualce. On je samo izneo svoj vrednosni sud. Zašto je to „diskriminacija”?
Dimitrijević je, dakle, odbio optužbu za diskriminaciju, objasnivši u svom odgovoru da je „kao pravoslavni hrišćanin” on samo izneo „svoj stav o prirodnoj porodici”, koji se „zasniva na svetom predanju crkve od istoka”.

Međutim, poverenica nije usvojila ovo objašnjenje, već je izrekla pravorijek da su Dimitrijevićevi stavovi „uznemiravajući, ponižavajući i predstavljaju povredu dostojanstva grupe lica na osnovu svojstva, čime su prekršene odredbe čl. 12. ZoZD”. Na taj način on je – po oceni poverenice – pisanom rečju izvršio akt diskriminacije, te je pozvan” da na svom sajtu upu­ti javno izvinjenje osobama drugačije seksualne orijentacije, kao i da se ubuduće suzdrži od akata i izjava kojima se krše propisi o zabrani diskriminacije”.

Znači, Dimitrijević je izvršio diskriminaciju rekavši da je „jedino prirodna zajednica između muškarca i žene”, a Gruhonjić nije kada je za Srbe izjavio da su „ljudi čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika”, kojima će „noge biti sve kraće, a pogledi sve tuplji”, a čija deca žele „samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli”, jer u Srbiji „ljudski život vrijedi koliko jedan metak. Ili trzaj noža”…

Da, jer je protiv Dimitrijevića pravilno podneta pritužba poverenici, a protiv Gruhonjića nije.

Deautošovinizacija Srbije

Nekoliko pouka se može izvući iz ovoga. Prvo, ko hoće da igra na njihovom terenu – a „poverenica za ravnopravnost” je, naravno, samo jedan od organa kolonijalne uprave – mora se držati njihovih pravila. Dakle, ne vredi pisati protestna pisma, valja popuniti formular na ispravan način.

A da bi se to moglo, treba najpre svoje udruženje registrovati kao „branitelja ljudskih prava”, ili – što sam odavno predlagao – obrazovati svojevrsnu „Antidifamacionu ligu”, štaviše, veći broj takvih NVO, specijalizovanih za podnošenje pritužbi protiv „govora mržnje”, odnosno protiv „poziva za narušavanje teritorijalnog integriteta zemlje”.

Takođe, potrebno je naoružati se strpljenjem i upornošću, ne delovati samo kampanjski – što se obično završava tako što dođe američki ambasador i ugasi svetlo (kao u slučaju Gruhonjić). Na ovom planu, obrazac za ugled može biti sistematski pravni rad Advokatske kancelarije Radić po pitanju Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Ali, takvih primera mora biti više od jednog, ako se hoće stvarna promena u medijima, odnosno svojevrsna deautošovinizacija Srbije.
To je onaj „sitan rad” o kome govori profesor Lompar: „ne smeta što je sitan pod uslovom da je rad – neprestano i istrajno ponavljanje pojedinih reči i činova. (…) Ali, ‘sitan rad’ traži kulturu koja razume prolaženje vremena, koja uči individualca da se podređuje nacionalnoj disciplini.”

Nažalost, kod nas je mnogo više na delu kultura velikog maha, ali kratkog daha, nakinđurena još i našim sujetama. „Srbin je, inače, sujetan kao paun”, zapisao je Mihiz (257) reči Veljka Petrovića, „i to tim više što ima manje razloga. A kad se u stotini nađe jedan da zaista vredi, taj je jedini i skroman.”

Doći će jednom, naravno, i vreme za velike i hrabre poteze. Ali, to vreme se mora pripremiti strpljivim i znalačkim radom, „podređenošću nacionalnoj disciplini”. Ne vredi čekati da se same od sebe stvari srede – „da Rusi izađu na Dunav”, ili „da prave patriote naprave stranku i da dobiju izbore”.

Dotle valja preživeti: i Zakon o rodnoj ravnopravnosti, i nasrtaje poverenice, i Hila i Gruhonjića, i „lažljivu i protivsrpsku N1” i otimanje Kosova, i ovu našu korumpiranu i nesposobnu političku klasu… Jer, u kakvom stanju dočekamo ta „velika vremena”, tako će i da nam bude.

JASENOVAČKA GOLGOTA: Istorija i smisao srbocida ( KNJIGA NA POKLON )

Izvor: Standard.rs