ŠTA SLAVIMO NA VASKRS
Slavimo Bogočoveka Hrista, vaskrslog iz mrtvih, Boga Koji je postao Čovek, ali ne bilo kakav Čovek, nego Čovek Junak, Koji je sišao u Carstvo smrti, i poveo sa sobom duše ljudske spremne da Ga prime i krenu u Carstvo ljubavi večne. Blaženi naš vladika Danilo Budimski o tome je svedočio:“Ovaj svet koji se dobrovoljno predao u sataninu vlast mogao je biti oslobođen od đavolove tiranije samo kroz dobrovoljnu žrtvu koju bi prineo lično Bog. Zato Jedan od Svete Trojice, večni Sin Božiji postaje Čovek sa imenom Isus, da bi On lično, Tvorac ovoga sveta, platio Svojom Glavom za ludi prestup Eve i Adama. Satana ima pravo da zarobi i ubije svakoga ko je rođen u grehu ili greši. Ali đavo nema pravo da ubije Pravednika koji nema greha. Hristos je Pravednik i bezgrešan na dvostruki način: i kao Bog, i kao Čovek, jer je bezgrešno rođen od prečiste Deve.
Satana je likovao kad je video da Hristos Bog ulazi u klopku koju Mu je on napravio pomoću loših prvosveštenika i sebičnih političara. Mislio je: sad ću da Ga ubijem i da prisvojim sebi NJegovu božansku moć koja se nalazi u NJegovom ljudskom Telu. Ali se ljuto prevario, jer kad je udario Hrista svojim najtežim oružjem, naime smrću, polomilo se oružje đavolovo! Slomio se satanin bodež o rebra Hristova! U trenutku kada je Hristos umirao, On je uništio smrt, jer je ljubav božanska jača od đavolove mržnje i njegove smrti.
Bog poštuje svačiju slobodu, pa i sataninu na zlo upotrebljenu slobodu. Bog otvoreno i iskreno govori ljudima: Ja od vas ne tražim ništa više, nego da vi Meni verujete makar toliko koliko su vaši praroditelji verovali đavolu. Satana je njima obećao da će postati kao bogovi ako budu jeli zabranjeni plod za koji oni nisu bili dorasli. I Ja, govori Bog, i Ja tražim da Meni verujete kad Vam obećavam da ćete postati bogovi. Đavo vas je prevario i pružio vam otrov i smrt, a ja vam dajem lek od smrti, Moju smrt na Krstu, i još vam dodajem veselje večno Moga Vaskrsenja. Birajte! Ali Ja vas volim od pre svih vekova, i tu Svoju ljubav dokazah na Krstu. Ja vas volim i zato Vas molim da na Moju ljubav uzvratite vašom ljubavi. A znaću da Me iskreno volite ako ste spremni da i vi ponesete svoj mali krst i ako ste spremni da radosno sa mnom umrete.“
Zato je Sveti vladika Nikolaj pevao:
Kad ja umrem, deco, zapalite sveću,
Al` ja ni u smrti mrtav biti neću.
Ne bojim se groba, niti grobne tame,
Ja umret` ne mogu, Hristos umre za me.
Hristos je Bog i Čovek, i to, kako rekosmo, Čovek Junak, koji je krenuo na satanu i smrt, i satro ih.
HRISTOVI JUNACI: NAŠ ĐORĐE
I svi Hristovi su uvek bili junaci. Dovoljno je o lepi srpski Đurđevdan.
Po Svetom Đorđu zvao se naš veliki i divni Karađorđe.
U „Početku bune protiv dahija“ Filip Višnjić je jasno rekao zašto su Srbi ustali: zato što su Turci neprestano nasrtali na njihov „zakon i poštenje“, veru i moral. Ekonomski faktori, poput rajinskog kulučenja i stalnih pljački kojima su ih okupatori izlagali, bili su sporedni: najvažnije je bilo odbraniti pravoslavne svetinje, obraze majki, žena i sestara. I kad je ustao, Đorđe Petrović je samo hteo da učestvuje u zajedničkom delu. On se za Vožda nije nametao. Naprotiv! Rekao je narodnim prvacima u Orašcu da je prek, i da ubija za neposlušnost. Ostali su kazali da je u smutna vremena takav neophodan. I Vožd je zaista surovo kažnjavao neposlušne, često im svojom rukom presuđujući. Ali, i to nije bilo ni za šta drugo nego zbog stvaranja narodne vojske koja će moći da donese slobodu, i sazdavanja narodne države, koja će tu slobodu sačuvati.Strašni Vožd je i bratu presudio, kad je već bio dodijao sa silovanjima Srpkinja, zbog čega je narod roptao, jer je zarad takvih bezakonja, između ostalog, i ustao protiv Turaka. Crni Đorđe je obesio brata, i majci zabranio da kuka, a zatim tri dana i tri noći ni s kim nije progovorio: i po tome ga pamtimo, i plašimo ga se, mi kojima savest nije sasvim sažežena, kad god mutljag u nama hoće da nas povede ka koristoljublju i nemoralu. Voždova su vremena bila surova, užasna, nepojamna; ali, moralo se. Sela koja su bila „ulepo“ s Turcima, i koja nisu htela da se dižu na ustanak, Karađorđe je svojom rukom palio, jer je znao da drugog puta, osim puta oružja u ime Krsta i Slobode, nema. “Ne može se carstvo zadobiti, na dušeku sve duvan pušeći“, kaže epska pesma.
Karađorđe postoji u svakom od nas, i čeka svoj trenutak da se digne i povede ka Istoku. To je onaj za koga Filip Višnjić kaže da ga dahije ne mogahu uhvatiti na prevaru, kao mnoge druge u „seči knezova“. Jer: „Tko će ljuta zmaja prevariti?/ Tko li njega spavaćiva naći?“ Ne nađoše ga, jer, sasvim u srpskom stilu,„Đorđe se je junak naučio/Prije zore svagda uraniti,/Umiti se i Bogu moliti,/I popiti po čašu rakije.“ Dakle, volimo Vožda jer taj čovek je bio slobodan iznutra pre no što je poveo ustanak. Još kao dečak nije trpeo zulum, nego je digao ruku na Turčina koji je pokušao da ga zlostavlja. Ubio je i onoga koji mu je došao na konak, pa nasrnuo na njegovu ženu, i kad ga je ubio, zakopao ga je pod pepelom ognjišta. Ta žeđ za slobodom vodila je Karađorđa čitavog života: od učešća u austrijskom frajkoru, kada je stekao oficirski čin, preko bojeva na Mišaru, Deligradu, Beogradu, pa sve do povratka u Srbiju 1817, koji ga je stajao glave, jer je poverovao grčkim heteristima koji su se nadali da će dići Balkan u borbu za konačno oslobođenje od ropstva. Dobar domaćin i vešt trgovac, pripadao je uglednicima svog naroda, koji su i poveli kolo hrabrih. U pravu je bio Milan Kašanin, koji je u svom zapisu „Svetinja“ rekao da je puki mit kako je raja sama digla ustanak – raja je pošla za svojim vođama, kneževima i ratnicima poput Nenadovića. Jer, onovremeni kneževi su znali da u ropstvu nema budućnosti, i da narod treba da ima sopstvenu državu kao kuću iz koje može da posmatra svet i da je uređuje u skladu sa svojim dahom i duhom.
Karađorđe je iz pobune Srba protiv nasilničkog dahijskog režima odmah krenuo u državotvornu borbu protiv sultana i Stambola. Proti Mateji Nenadoviću izdao je nalog da izradi zakone, a ovaj je krenuo od Zakonopravila Svetog Save, čime je uspostavljen kontinuitet sa srednjovekovnom srpskom državom. Nije slučajno da je Sveti Stefan, Prvovenčani Kralj, imao naročitu, nebesku vezu sa Voždom iz Topole. Karađorđe je, između ostalog, posle sloma Kočine krajine, skupa s drugim narodnim vođama, poneo iz Studenice mošti Svetoga Kralja i smestio ih u manastirski zaklon Fruške Gore, da ih Turci ne bi spalili kao što su učinili sa moštima Stefanovog brata Save, posle srpskog ustanka u Banatu 1594. godine. Takođe, predanje kaže da se Sveti Stefan javio Voždu uoči ustanka, i rekao da bude hrabar jer će mu Bog pomoći u predstojećoj vojni. Karađorđe je, iako nepismen, uvek znao i cenu pismenosti i kulture – zato je i pozvao Dositeja Obradovića za prvog ministra prosvete, koji je, iz svog udobnog zapadnoevropskog života, pohitao u divlju Srbiju, osećajući je kao svoju Otadžbinu, iako je nikada do tada nije video. Prefinjeni Dositej i žestoki Vožd – a obojica potrebni narodu koji kida lance i stiče novu nadu. Volimo Vožda jer nas je povezao sa Rusijom, s kojom smo u tom ustanku zajedno ratovali protiv Turaka, i zato što mu je ruski car dao odlikovanje, koje je on deformisao savijajući duge na buretu. Volimo ga jer će veliki Puškin sresti Vožda u Odesi, i uneti trajni pečat Srbije u rusku kulturu. Volimo ga zato što nam je, kako reče Vladika Nikolaj, darovao viziju slobodnog Balkana sa naslonom na Rusiju. Volimo ga jer, kad su mu nudili nagradu za to što vodi narod, on je rekao da mu ne treba nikakva nagrada, nego da jedva čeka da se oslobodimo Turaka, pa da se vrati kući, jer i on ima svoga posla. Volimo ga jer je prvi digao ustanak na Balkanu, sedamnaest godina pre grčkih heterista, i zato što je plamen svoje baklje podelio svim balkanskim narodima, nama Srbima na ponos i diku.
VLADIKA I VOŽD
Kada je spevao „Gorski vijenac“, NJegoš ga je posvetio „prahu oca Srbije“. U posveti je rečeno sve ono što nosimo kao zavetnu svest o Voždu. Pred Karađorđem se tresao, nekad nepobedivi, Stambol, taj „krvožedni otac kuge“. Dok je velikim narodima lako da daju velike ljude, među kojima su i vojskovođe, poput Napoleona, Blihera, Velingtona, Kutuzova, Suvorova i drugih, Karađorđe je potekao iz jednog malog naroda, a postao veliki. On je Srbina dozvao iz mrtvih, i udahnuo dah srpskoj duši. Srbi koji su, kad su porobljeni, od lavova postali ratari, idući za njim stekli su čelične grudi i opet su kadri da uzmu mač u ruke. NJegoš, naravno, ukazuje i na to da je Karađorđe bio žrtva izdaje, proklinjući: “Na Borise, Vukašine, opšta grmi anatema“. Kao što je Boris Godunov, po predanju, ubio carevića Dimitrija, a Vukašin, opet po predanju, ustao na Uroša, tako je (ovo se razume iz podteksta) Miloš ubistvom vožda zauvek okaljao svoje ruke. Ali, po mitropolitu Petru Drugom, to i jeste sudbina viteza: tragični kraj. Jer on svoju glavu daje za mučenički venac koji će ga u večnosti krasiti. NJegoš je i u ličnom životu gajio kult „heroja topolskoga“, koji „diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši“. Otkupio je njegovu sablju i posvetio joj pesmu. Stric vladike Rada, Sveti Petar Cetinjski, sarađivao je sa Karađorđem – zajedno su sanjali da će se Srbi iz Srbije i Srbi iz Crne Gore ujediniti u borbi za slobodu i da će ostvariti ono o čemu NJegoš govori LJubi Nenadoviću: “Na Kosovu da se sastanemo, da mi naše stare pokajemo“. I saveznici su im bili zjednički: Rusi. I neprijatelj im je bio zajednički: pored Turaka, Napoleon, čiji su instruktori obučavali sultanove tobdžije za borbu protiv Karađorđa.
HRISTOVI JUNACI: RUSKI GEORGIJE
I Rusi su voleli i slavili Svetog Georgija, po kome je imeo dobio veliki pobednik nad Hitlerovim demonizovanim soldatima, Georgije Žukov, slavni maršal Rusije, koja se, 1945, zvala ovjetski Savez. O njemu Stanislav Minakov kaže:“Danas se vode sporovi o verujućoj duši Žukova. On sam na tu temu ni sa kim nije razgovarao. Ali je Kazansku ikonu Bogorodice, po svedočenju arhimandrita Jovana (Krestjankina), nosio sa sobom po frontovima. Po svom rođenju i vaspitanju, maršal je bio pravoslavac, kao što su pravoslavni bili i njegovi vojnici. Duša čoveka je velika tajna, do koje okruženje može dopreti samo malo. Duhovni život je skriven od ljudskih očiju. To još više važi za život ljudi, koji su počinili velika dela.
U Kijevu postoji čudotvorna Gerbovecka ikona Majke Božije, koju jemaršal Žukov spasao od fašista. Jedan čovek je govorio da je početkom rata Žukov u njihovo selo kod Narofominska poslao vozilo sa sveštenikom, da krsti svu decu… Sveštenik iz sela Omeljec u Brestskoj oblasti u pismu Žukovu, kojim mu čestita Pobedu, se žali da su sva zvona sa crkve odneli okupatori. Ubrzo od maršala stiže pošiljka teška jednu tonu – tri zvona! Zvona se tamo nalaze i danas. A parohijani čuvaju pismo od maršala… Takve priče žive u narodu – i to nije slučajno…
Tokom strašnih dana bitke za Moskvu, mnogi su isecali sliku Žukova iz novina i vešali u prednjem uglu uz reči: „Žukov će nas spasti, svu nadu polažemo u njega…“ I ta nada mnogo i mnogo ljudi se opravdala. U jednoj od svojih propovedi arhimandrit Kiril kaže: „Treba odati počast rukovodstvu zemlje, koje je podiglo tako genijalnog vojskovođu kao što je Žukov. U prošlom vremenima je Gospod za Rusiju podigao Suvorova, Kutuzova. U današnje vreme Georgij Žukov — to je bila milost Božija. Dužni smo mu za svoje spasenje“.
Za vreme bitke pod Moskvom, maršal nije spavao jedanaest dana uzastopno. To nadmašuje mogućnosti, čak i veoma izdržljivog ljudskog organizma… Kapetan garde N. R. Nelipa, je čestitajući Žukovu šezdeseti rođendan i odlikovanje četvrtom medaljom Heroja Sovjetskog Saveza, pisao: „Ja sam rezervni oficir, gardijski kapetan medicinske službe, tokom surovih dana bitke pod Moskvom sam radio u jednom mehanizovanom korpusu, i bio sam u prilici da pratim Vaš posvećeni rad u besanim noćima. Pitao sam se tada, kako ljudski organizma može da izdrži takve natčovečanske napore, a ipak ste uvek bili sveži i jaki“.
…Sada se dosta obraća pažnja na činjenicu da je Vaskrs 1945. godine pao 6. maja na praznik velikomučenika Georgija, ali evo pisma koje je stiglo 50-ih godina: „Dragi Georgije Konstantinoviču! Čestitam Vam izbor za deputata Vrhovnog Sovjeta naše Domovine-naše Rusije! Koliko se svi radujemo, što je naš dragi maršal, zaštitnik ruskog naroda, sada u Vladi. Kada bi bilo zvona na crkvama Rusije, svečanim zvonom bismo Vam čestitali. Kada je Berlin pokoren, nije slučajno Vaskrs bio na dan Georgija Pobedonosca. Vaš imendan! Stari ruski praznik. Kao da je hteo, Vaš imendan, da padne na taj dan. Georgije Pobedonosac je ubio aždaju, i Vi, Georgije, ste uništili aždaje naših života… Za Vas se molimo Bogu svakoga dana — da Vam Bog da zdravlja, mudrosti, snage za radost života, pobedu nad neprijateljima… Vaša glasačica, jedna od miliona ruskih žena“.
Arhimandrit Tihon (Ševkunov), namesnik Sretenjskog manastira u Moskvi ( sada mitropolit, nap. V. D. ), je rekao: „Georgije Konstantinovič Žukov je odistinski veliki čovek, bez kojeg bi sudbina naše zemlje i sudbina svakog od nas bila drugačija. NJega možemo nazvati poslednjim istinskim ruskim generalom.“
Naš Karađorđe i ruski Žukov: malo li je?
U POSLEDNJA VREMENA
Apokaliptičko je doba u kome živimo. Treći svetski rat je u toku.
Šta to znači?
To znači da mi moramo pratiti znake poslednjih vremena, ali i verovati u Hrista. Realno je da će svet, ogrezao u greh, propasti, ali je još realnije da je Hristos vaskrsao, i da će preobraženi svet biti još lepši i veličanstveniji. Ali, kao što je poznato, poslednja vremena zavise od ljudskog pokajanja, o čemu piše sveti Jovan Zlatoust: Ninevija se, na Joninu propoved, pokajala, i grad nije propao.
Drugom dolasku Hristovom radujemo se zbog pobede Bogočoveka Hrista nad grehom, smrću i đavolom, i večnog sjedinjenja sa Svetom Trojicom. Iako ne treba verovati u svoje spasenje sopstvenim silama, treba verovati u milost Gospodnju koja je sišla sa nebesa i uzišla na krst radi nas ljudi i radi našeg spasenja. Ko voli, čeka Voljenog. Ko voli, raduje se Voljenom. A Voljeni zna da živimo u teškim uslovima, da je naša ljubav nagrižena samoljubljem, da smo slabi i nedostojni – i voli nas. Uvek nas voli. Šta god da se dešava s nama, On želi da se spasemo.
Mi ne podrazumevamo da ćemo ići u raj zbog svojih zasluga, nego smatramo sebe grešnijima od sviju, onima koji nisu zaslužili večni život. Ali, uzdamo se u milost Gospodnju, kako i ispovedamo u molitvama pred Sveto Pričešće: Gospod ne želi da ljudi propadnu, nego da se svi spasu i dođu u poznanje istine.
BOG JE OGANJ LJUBAVI KOJA JE ŽIVOT
Ne zaboravimo – oganj ljubavi Božje za jedne raj, za druge pakao, kako piše Aleksandar Kalomiros u svom ogledu „Ognjena reka“:“Bog je Istina i Svetlost. Sud Božiji nije ništa drugo, nego naše dolaženje u dodir sa istinom i svetlošću. U dan Velikog Suda, svi ljudi će se pojaviti nagi pred ovom prodirućom svetlošću istine. „Knjige“ će se otvoriti. Kakve su ove „knjige“? To su naša srca. Naša srca će biti otvorena, prodirućom svetlošću Boga, i ono što je u njima će biti otkriveno. Ako u tim srcima ima ljubavi prema Bogu, ta srca će se radovati gledajući svetlost Božiju. Ako naprotiv, postoji mržnja prema Bogu u srcima ljudi, takvi ljudi će patiti primajući u njihova otvorena srca ovu prodiruću svetlost istine, koje su se gnušali celog života.
Tako ono što će praviti razliku između dva čoveka, neće biti odluka Božija, nagrada ili kazna od NJega, već ono što je bilo u svakom srcu; šta je bilo tokom celog našeg života, biće otkriveno u Dan Suda. Ako postoji nagrada ili kazna u ovom otkrivenju - a zaista postoji - ona ne dolazi od Boga, već od ljubavi, ili mržnje koja vlada u našem srcu.(...)
LJubav će prožeti sve Svojim svetim Ognjem, koji će teći kao reka, iz prestola Božijeg i navodnjavaće raj. Ali ista ove reka LJubavi - za one koji su je mrzeli u svojim srcima - gušiće ih i paliti.
„Jer je Bog naš oganj Koji spaljuje“, (Jev.12:29). Sam oganj koji prečišćuje zlato, takođe uništava drvo. Dragoceni metali sijaju u ognju kao sunce, smeće gori sa crnim dimom. Svi su u istom ognju LJubavi. Neki sijaju a drugi postaju crni i mračni. U istoj peći, čelik sija kao sunce, dok glina postaje tamna i stvrdnjava se kao kamen. Razlika je u čoveku, ne u Bogu.
Razlika je uslovljena slobodnim izborom čoveka, koji Bog apsolutno poštuje. Sud Božiji je otkrivanje stvarnosti, koja je u čoveku“.
Tako kaže Kalomiros, izražavajući Sveto Predanje Crkve od Istoka.
U onom gradu sa dvanaest vrata, u tom žuđenom Nebeskom Jerusalimu, nema hrama, „jer hram je njegov Gospod Bog Svedržitelj, i Jagnje“ (otk. 21, 22). Tada neće biti ni sunca, ni meseca, „jer ga slava Božija osvjetli, i svjetlost je njegova Jagnje“ (Otk. 21, 23). Pravednici će Boga videti licem u lice, i Ime NJegovo biće na čelima njihovim (Otk. 22, 4). Svece koje smo gledali na ikonostasu, i Majku Božju prečistu, ako se udostojimo - gledaćemo neposredno. A to je velika slava, velika radost, velika nada svakog hrišćanina. Uostalom, pričešćivaćemo se Hristom još prisnije nego do sada, kao što pevamo na Vaskrs, a sveštenik izgovara na svakoj Liturgiji: „O, velika i najsvetija Pasho naša, Hriste! O, Mudrosti, i Reči Božja, i Silo! Udostoj nas da se još prisnije pričešćujemo Tobom u nevečernjem Danu Carstva Tvoga“.
HRISTOS VOSKRESE!
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
