Piše: Vladimir Dimitrijević
Nijedan čovek se ne rađa i ne živi sam. On živi skupa sa svojim precima, koje nosi i u krvi i uduši. Jedan mislilac kaže:“Da li smo svesni koliko malo znamo o svojim precima? Sasvim malo znamo o njihovom životnom putu, iako u sebi nosimo crte svih tih ljudi od kojih potičemo, a koje nikada nismo upoznali, koje nikada nismo videli svojim očima, ali koji žive u nama preko svojih naslednih osobina, svojih gena koje su nam predali. Na primer, moja visina, boja kose i očiju, oblik mojih prstiju, moje telo, čak i neke duševne osobine, crte moga karaktera, moga „ja“ – sve to nije samo moje i nije samo od mojih roditelja. U sebi nosimo i čuvamo istoriju svih svojih predaka. Čoveku, čak, bude pomalo strašno kada počne da razmišlja o svemu tome. U nama su prisutne i crte drugih ljudi o kojima ne znamo ništa. Ne znamo koliko su oni bili bliski Crkvi, koliko su voleli Hrista, u kojim krajevima sveta su živeli. Ne znamo ništa o njihovim ukusima, o tome šta ih je zanimalo, o njihovim znanjima, o poslovima kojima su se bavili – ne znamo o njima gotovo ništa.
Kada opštimo sa drugim ljudima, kada se upoznajemo sa nekim – na primer, kada započinjem razgovor sa tobom – u stvari, preda mnom stojiš ne samo ti. Preda mnom se nalazi sve ono što je unutar tebe, sve nasledne osobine tvojih predaka. I dok razgovaraš sa mnom, pred tobom ne stojim samo ja, već i svi moji preci čije osobine nosim u sebi. To treba svagda da imamo na umu kada razgovaramo sa nekim, a mi to obično zaboravljamo.
Tema opštenja sa drugim ljudima je neobično delikatna, čak i kada je reč o opštenju sa jednim jedinim čovekom. Ti razgovaraš sa njim jednim, a u stvari on u tom razgovoru nije sâm. Kada razgovaraš sa nekom ženom, ti ne opštiš samo sa njom, već i sa njenom majkom, sa njenim ocem, sa njenom braćom i sestrama, sa njenim dedama i babama, i svim njenim precima čija se imena gube u dalekoj prošlosti. Ako toga budemo svesni, postaćemo trpeljiviji prema drugima, pristupaćemo drugima sa većom pažnjom, sa većim snishođenjem i sastradanjem. Saznanje te stvarnosti pomoći će nam da imamo na umu da svako od nas ima dugu ličnu istoriju, prema kojoj se treba odnositi pažljivo, sa uvažavanjem, sa poštovanjem, sa ljubavlju i duševnom blagorodnošću. Tada ćemo bolje moći da razumemo svoga sagovornika, da shvatimo da je mnogo šta u njemu uslovljeno naslednim osobinama i da on naprosto ne može da se ponaša na drugačiji način. Ako to budemo imali u vidu, braćo i sestre, bićemo mnogo popustljiviji, mnogo pažljiviji i trpeljiviji u opštenju sa drugim ljudima.
Čini mi se da je jedna od najsloženijih stvari u životu upravo opštenje sa bliskim ljudima, jer ono uključuje preplitanje života jednoga čoveka sa životima drugih ljudi. U tom procesu ljudi mogu da budu prijatni jedni drugima, ali mogu jedni drugima da budu i odbojni. To se dešava i u porodici, i na radnom mestu, i u manastiru, i tamo gde su braća i sestre, tamo gde su deca u školi, sa kolegama na poslu.
Naši odnosi sa ljudima su prijatni kada su ispunjeni ljubavlju i tada se u dušama rađa osećanje sreće, radosti, mira, veselja. Ali, kada odnosi ne donose radost i mir, oni postaju teški i dramatični. Kada bismo u opštenju, u zajedničkom životu sa drugim ljudima stalno ovo imali na umu, to bi nam pomoglo da svi ti složeni međuljudski odnosi postanu makar malo lakši i snošljiviji. Tada bismo imali više snage da izađemo na kraj sa teškoćama koje se javljaju prilikom međuljudskog opštenja. Ako ovo imamo na umu, onda će nam biti lakše da shvatimo neka „neobjašnjiva“ stanja svojih srodnika i bližnjih, ako ne srcem, ono makar razumom.“
Kada čovek uđe u kosturnicu Hilandara, dočekaju ga lobanje i kosti monaha koji su se tu vekovima podvizavali, umivajući suzama svetogorsku zemlju; iz očnih duplji u vas gledaju najdublje tajne postojanja, i njihove oči vas pitaju: „Ko ste? Jeste li naši? Poznajemo li se?“ I dalje: „Postite li? Molite li se Bogu? Primate li Sveto Pričešće? Kako živite? Koliko dece imate? Čuvate li čednost i čistotu? Volite li svoju Otadžbinu?“
Ruski religiozni filosof, Simon Frank, u tekstu „Mrtvi ćute“ kaže sledeće:
„Mrtvi ćute. NJihova bezbrojna armija ne ustaje iz grobova, ne urla po mitinzima, ne piše rezolucije. Pa ipak, ta armija mrtvih je velika politička sila čitavog našeg života, i od njenog glasa zavisi sudbina živih, možda mnogih pokoljenja.
Za slepe i gluve, za one koji žive samo u ovom trenutku, ne sećajući se prošlosti i ne predviđajući budućnost, za njih mrtvi ne postoje, i pominjanje njihove snage i uticaja za njih je samo besmisleno praznoverno buncanje.
Ali oni, koji umeju da vide i čuju, koji su svesni da sadašnjica nije samodovoljna, nije od prošlosti otkinut život sadašnjeg dana, nego prolazni tren žive punote, zasićene prošlošću i bremenite budućnošću, znaju da mrtvi nisu umrli, nego su živi. Kakva god da je njihova sudbina tamo, sa one strane granice ovoga sveta, oni žive u našim dušama, u podsvesnim dubinama velike, nadlične narodne duše...
NJihove duše jasno govore o jednom – o Otadžbini, o zaštiti države, časti i dostojanstvu zemlje, o lepoti podviga i sramoti izdaje. U toj dubini narodnog duha, oni se nemo bune protiv izdaja sa predumišljajem i bez predumišljaja, protiv demokratizovanog maroderstva, protiv nesavesnog pirovanja na njihovim grobovima, protiv razgrabljenja rodne zemlje, okupane njihovom krvlju. Ali naša dužnost je – pažljivo osluškivati tajanstveni, čas dobronamerni, čas strahoviti smisao njihovog ćutanja.“
Izvor: Pravda.rs
