UMESTO UVODA
U vreme u kome živimo nestale su osnovne norme pristojnosti – u odevanju, u ponašanju, u svemu. U manastirima se često žale kako posetioci dolaze nepristojno odeveni, a kad budu opomenuti, oni se još i bune – tobož, odeća nema nikakve veze sa verom. Naravno da nije tako: spoljašnji izgled odgovara unutrašnjem stanju čoveka. Zato donosimo dva teksta iz pravoslavne Grčke koji baš o tome i govore.
Arhimandrit Kiril Kostopulos, Propovednik Svete mitropolije Patra, doktor bogoslovlja
O lepoti u svetlosti bogoslovlja
Pojam lepote postoji još od doba starogrčke književnosti i filosofije. Platon je, govoreći o svetu ideja, smatrao da u njemu prebiva Bog, koga je nazivao „nedokučivom lepotom“. I zaista, u ovoj Platonovoj misli sadržana je istina da je Bog apsolutna lepota, izvor svake lepote i svaka lepota uopšte. Slično tome, u Svetom Pismu se kaže: „I vide Bog sve što je stvorio, i gle, beše dobro veoma“ (Post. 1, 31).
Čovek, kao tvorevina Trojičnog Boga, Koji je, po rečima svetog Vasilija, „lepota za kojom žudimo“, stremi lepoti, teži joj i traži je ne samo za sebe, nego i za prostor i svet koji ga okružuje. On se dotiče lepote i čulno je doživljava. Ono što prija njegovim čulima, vidu, sluhu, dodiru, on i naziva lepotom.
Međutim, postoji i drugačija lepota, ona koja prevazilazi čulni svet i ne doživljava se isključivo telesno. To je bitijna lepota, koja izvire iz unutrašnjeg, egzistencijalnog, vrlinskog, mirnog i celosnog stanja čoveka.
Da bi čovek mogao da prepoznaje i ljubi ne samo čulnu nego i bitijnu lepotu, neophodno je da bude pričasnik beskonačne Božije lepote. Tako neće samo čula opažati spoljašnju, prolaznu lepotu, već će i „unutrašnji čovek“, biće čoveka, stremiti ka objektivnoj, večnoj lepoti i sjedinjavati se s njom.
Nažalost, savremeni čovek se udaljio od svog Tvorca, Trojičnog Boga, od suštinske, večne lepote. To ima svoje posledice: njegova čula se aktiviraju samo pri susretu sa drugim čovekom, i on želi da uživa isključivo u onome što ona opažaju. Ne ulazi u dubinu bića i ličnosti drugog čoveka. On ostaje zarobljen u spoljašnjoj, prolaznoj lepoti, koja vremenom propada i nestaje sa krajem ovozemaljskog života. Privlači ga ne večna lepota, već lepota čulna i prolazna.
S druge strane, čovek gubi osećaj za bitijnu lepotu. Tako dolazi do tužnog ishoda: otkriva svoje telo i oblači se nepristojno i provokativno. To je, međutim, u potpunoj suprotnosti s onim što je Bog-Tvorac predvideo i želeo za svoju tvorevinu: da ona bude lepa, čista i u harmoniji sa ljubavlju prema bližnjem.
U Starom Zavetu vidimo da je sam Bog Tvorac vodio brigu o pokrivanju nagih tela prvostvorenih posle pada u greh: „I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih“ (Post. 3, 21). I učini Bog to, kaže Sveti Jovan Zlatousti, „da ne budu nagi, već da budu ukrašeni“ (Ps. 53:149).
U Novom Zavetu odeća se shvata kao pokrivač hrama Božijeg, to jest našeg tela, ali i kao pečat čistote, stalne budnosti i duhovnog zdravlja. Apostol Pavle posebno ističe značaj spoljašnjeg izgleda, naročito kod žena koje teže pobožnosti: „Isto tako i žene, u pristojnoj odeći, stidom i celomudrenošću neka ukrašavaju sebe“ (1 Tim. 2, 9). Dakle, svaki ko, kako kaže Sveti Vasilije, „besramno otkriva ono što je bolje da bude pokriveno“, taj je nepristojan i bezbožan.
Sveti Atanasije je nedvosmislen u pogledu skromnosti: „Ne hodite nagi; danju i noću neka odeća pokriva tvoje telo“ (PG 28, 264C).
Skromna odeća otkriva smirenu, čistu dušu i celosnu ličnost. Spoljašnji izgled ne samo što odražava unutrašnji svet čoveka, već i duboko utiče na njegovu dušu i odnose s bližnjima.
Odeća, dakle, ili uznemirava dušu, podstiče je na kolebanje i gordost, izazivajući pobunu golotinje i nepristojnosti, ili je vodi ka pobožnom smirenju i smernosti, ka skromnom, skladnom izgledu, koji čini istinsku blagopristojnost.
Sveti Jovan Zlatousti poziva žene ( a to danas važi i za muškarce!) da izbegavaju nepristojno odevanje, nazivajući to maničnošću koja ne dozvoljava da se pažnja usmerava na unutrašnju lepotu duše. On konkretno kaže: „Ostavi, ženo, svoju bezumnost, prenesi tu brigu na dušu, u unutrašnjost; jer ovaj spoljašnji svet ne dozvoljava unutrašnjem čoveku da postane lep“ (PG 62, 542).
Stoga postaje jasno: samo ako čovek premesti pažnju sa spoljašnje lepote na unutrašnju, duhovnu, on može ponovo da se sjedini sa „nevidljivom lepotom“, svojim Tvorcem i Bogom, i sigurno krene ka večnoj lepoti Raja.
DRSKOST NAGOSTI
Lambros Skoncos, bogoslov, predavač
Nažalost, u naše doba greh je poprimio ogromne razmere, a otpadništvo od Boga je bez presedana.
Leto, jedno od najlepših i najprijatnijih godišnjih doba, u punom je jeku. Ali, nažalost, upravo u tom razdoblju cveta greh, pre svega zbog nagote i javnog bestiđa. Pod izgovorom vrućine, većina ljudi se svlači i pojavljuje na javnim mestima poluobnažena ili potpuno razgolćena, bez imalo stida i svesti o tome da time sablažnjava i šokira okolinu. Svojom izazovnom odećom, naročito žene, sablažnjavaju druge i šire greh, nesvesno vodeći ih, bez trunke savesti, u pakao!
Greh je postao javan, bez stida, a trezvenost, skromnost i vrlina se smatraju zastarelim, a oni koji ih poštuju - zaostalima. Sada se greh predstavlja kao napredak. Mediji, filmovi, televizija, internet, ulice, plaže, kafane i lokali i sl. prepuni su propagande bestidnosti, hvaleći nagost i greh. Glumci se takmiče u razotkrivanju tela, postavljajući loš uzor publici. Naša deca im intenzivno podražavaju, upijajući sablažnjivi duh idola „sedme umetnosti“.
Stid je oduvek bio osnov morala, a bestidnost znak moralnog sunovrata. Stari grčki filosofi osuđivali su bestidnost, za razliku od običnih ljudi slabije moralne izgrađenosti. Aristotel je govorio: „Boja stida je najlepša boja“. Menandar: „Stid je zaključana lepota“ i „Stid krasi lepotu kao rosa prirodu“, dodajući: „Onaj kome nije ništa sveto, vrh je oholosti“. Platon je smatrao čoveka koji izgubi stid izgubljenim. Evripid: „Najveća ljudska mana je bezobzirnost“. Herodot: „Kad žena skine hiton, skida i stid“, a Isokrat je isticao: „Što nas je sramota činiti, sramota je i govoriti“. Jer bestidne reči vode bestidnim delima.
U hrišćanskoj veri skromnost je vrlina, dok su drskost i razotkrivenost greh, i to težak, jer ne šteti samo onome koji se tako ponaša, već sablažnjava i druge. Greh tako postaje i ličan i društven.
U trećoj glavi Knjige Postanja vidimo jasnu povezanost nagote sa zlom. Nakon pada u greh, praroditelji su se zastideli svoje nagote i poželeli da se pokriju: „I otvoriše se oči oboma, i uvideše da su nagi, i uzeše lišće smokvino, i načiniše sebi pregače“ (Post. 3:7).
Bog ih kasnije odeva: „I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože i obuče ih“ (Post. 3:21). Ovo govori ne samo o smrtnosti tela, već i o Božijoj volji da čovek bude pokriven, jer je svojim padom telo pretvorio u sasud greha. Odeća podseća na izgubljenu blagodat i služi kao pouka.
Gospod Isus Hristos posebno ukazuje na telesne grehe, jer se oni proizvode i ispoljavaju kroz telo. On kaže:„Svaki koji pogleda na ženu s požudom već je učinio preljubu s njom u srcu svom“ (Mt 5,28). Zato: „Ako te desno oko sablažnjava, iskopaj ga… ako te desna ruka sablažnjava, odseci je…“ (Mt 5,29–30). Greh počinje u osećanjima i ispoljava se telesno.
Apostol Pavle poziva na čuvanje tela od greha jer je telo hram Svetog Duha (1 Kor. 6:19), i ne smemo ga skrnaviti. On kaže:„Telo nije za blud, nego za Gospoda“ (1 Kor. 6:13) i:„Bežite od bluda… bludnik greši protiv svog tela“ (1 Kor. 6:18).
„Telesne misli su neprijateljstvo prema Bogu“ (Rim. 8:7). Pavle razlikuje one koji žive „po telu“ (Rim. 8:5) od onih koji žive „po Duhu“.
On opisuje skromnu žensku odeću:„Žene neka se ukrašavaju stidljivošću i celomudrenošću, ne pletenjem kose, ni zlatom, ni biserom, ni skupom odećom, nego dobrim delima, kao što dolikuje ženama koje se posvećuju pobožnosti“ (1 Tim. 2:9–10).
Oci Crkve snažno osuđuju bestidnost. Vasilije Veliki piše:“One besramno izlažu telo, ne pokrivajući ga, čine se nepristojnim i bezbožnim“. Zlatoust dodaje:„Ako je telo Božije, ne smeš ga ponižavati ili prljati. Skromna odeća otkriva lepotu duše.“On savetuje: „Prestani, ženo, brini o duši, a ne o spoljašnjem izgledu“ (PG 62, 542). Sveti Atanasije: „Ne idi nag, i neka ti odeća pokriva telo i danju i noću“ (PG 28, 264C).
Sveti Jovan Damaskin: „Biti pristojno odeven znači imati strah Božiji“ (PG 95, 1005). Iz drevnog grčkog predanja i učenja Crkve proizlazi da su bestidnost i njen najgori oblik, nudizam, sramota i demonska pojava. Iza nudizma stoji sam satana. On je razodevao gadarinske besomučnike, a sada razodeva savremenog čoveka, naročito žene, da bi sablaznio. Nekad su đavoimani išli goli, a sad je golotinja, i muška i ženska, postala masovna.
Sveto Pismo strogo osuđuje nudizam i perverzije poput nošenja muške odeće od strane žena i obrnuto: “Muškarac da ne nosi žensku odeću, ni žena mušku, jer je mrzak pred Gospodom ko to čini“ (Pnz. 22:5). To je uvreda Tvorcu koji je mudro stvorio polove kao svoju svetu tvorevinu.
Nažalost, moda i bestidnost se uvoze sa Zapada, iz jednog „civilizovanog“, a duhovno bankrotiralog sveta. Osim što donosi profit, moda često služi kao sredstvo greha. Nije samo stvar odevanja, nego se nameće čitav način života van Crkve, suprotan Božijoj volji.
Javni događaji, poput polugolih biciklističkih trka u Solunu, sada se zovu „praznicima sporta“!
Najtužnije je to što drskost ulazi u same hramove. Polunage žene ulaze u crkvu sa izazovnim izgledom, naročito prilikom primanja Svetih Tajni, kao da dolaze na modnu reviju, ne pokazujući ni trunke poštovanja. One ulaze takve pred ikone, čak i pred Presvetu Bogorodicu, oličenje trezvenosti i skromnosti, i time navlače na sebe strašnu osudu. I muškarci dolaze u kratkim pantalonama i papučama, u svetilište Božije.
Šta da činimo?
Mi, koji se smatramo svesnim vernicima, moramo da se odupremo bestidnosti i telesnoj požudi ovog tragičnog veka.
– Odevajmo se skromno, znajući da je istinska lepota u umerenosti i čistoti, ne u razmetanju.
– Učimo decu stidu i poštovanju, neka znaju da poštuju sebe i druge.
– I iznad svega: poštujmo Boga, koji je nevidljivo prisutan, gleda nas i meri, da li je naš život u saglasju sa NJegovom svetom voljom i spasonosnim zapovestima.
Izvor: Pravda
