Kako treba razumeti najave ili mogućnost da Ujedinjeni Arapski Emirati napuste OPEK i OPEK+? Da li je to samo pritisak unutar kartela, nezadovoljstvo postojećim kvotama ili deo mnogo šire američke igre na globalnom energetskom tržištu?
Dok većina sveta i dalje veruje da se ratovi vode zbog teritorije, granica i ideologija, stvarna borba XXI veka sve otvorenije se vodi oko energetskih koridora, moreuza, naftovoda, gasa i kontrole cena. Od Ormuza do Severnog toka, od Irana do Venecuele, globalne sile više ne ratuju samo za uticaj već za kontrolu same osnove svetske ekonomije. U takvom svetu pitanje nafte prestaje da bude ekonomska tema i postaje pitanje opstanka država.
Kada poskupi nafta, ne poskupljuje samo gorivo. Poskupljuje hleb, transport, poljoprivreda, struja, građevina, logistika i čitava ekonomija. Nafta nije samo energent ona je ugrađena u cenu gotovo svega što čovek koristi.
Često se zaboravlja da nafta nije samo „gorivo za automobile“, već osnova čitave moderne industrijske civilizacije. Ključni energent savremene ekonomije je zapravo dizel. Bez dizela ne funkcioniše poljoprivreda, jer traktori, kombajni i mehanizacija zavise od njega. Bez dizela staje transport, staju kamioni, logistika, snabdevanje prodavnica i industrije. Bez dizela ne funkcioniše ni građevinski sektor, jer teške mašine, bageri, kamioni i infrastrukturni radovi zavise od naftnih derivata.
Zato kada govorimo o nafti, ne govorimo samo o cenama na pumpama. Govorimo o sistemu koji drži čitavu ekonomiju u pokretu. Ako raste cena dizela, raste cena hrane, transporta, građevinskog materijala i praktično svega što čovek koristi. Nafta je ugrađena u svaki segment proizvodnje i logistike. Upravo zato velike sile energetske koridore, moreuze i naftovode posmatraju kao pitanje nacionalne bezbednosti, a ne samo trgovine.
Savremene države su mnogo ranjivije nego što deluje na prvi pogled. Dovoljno je ozbiljno poremetiti snabdevanje dizelom i za relativno kratko vreme počinju problemi u transportu, industriji, snabdevanju i funkcionisanju čitave privrede. Zato se danas ne vodi borba samo za teritorije, već za kontrolu energetskih tokova koji omogućavaju da moderna ekonomija uopšte funkcioniše .
Izlazak Ujedinjenih Arapskih Emirata iz OPEK-a i OPEK+ ne bi smeo da se tumači kao izolovan regionalni potez, niti kao obična nesuglasica među proizvođačima nafte. U pitanju je mnogo dublji proces koji dodiruje samu arhitekturu svetske energetike. Danas je celokupan sistem odnosa u naftnom i gasnom sektoru uzdrman, a gotovo sva velika spoljnopolitička pitanja, posebno na Bliskom istoku, ne mogu se razumeti bez energetske pozadine. Zato ovaj proces treba posmatrati kao ozbiljno globalno prestrojavanje.
U javnosti i među analitičarima već postoji više tumačenja. Jedni smatraju da Emirati time vrše pritisak na ostale članice OPEK-a, da nisu zadovoljni postojećim proizvodnim kvotama i da pokušavaju da za sebe izdejstvuju povoljniji položaj. Drugi, međutim, ukazuju na mogućnost da iza svega stoji dogovor sa Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno da bi UAE pod američkim bezbednosnim i političkim kišobranom mogli da postanu poseban izvozni instrument na svetskom tržištu nafte? Meni je uverljivije ovo drugo objašnjenje. Ovde nije reč o potezu jedne srednje regionalne sile, već o delu mnogo veće igre. Ujedinjeni Arapski Emirati sami nemaju težinu da samostalno menjaju pravila globalnog naftnog sistema. Takva promena podrazumeva podršku sile koja ima svetski domet, a to su pre svega Sjedinjene Američke Države. Amerika je decenijama funkcionisala kao glavni regulator svetskog energetskog poretka i jasno je da pokušava da tu ulogu zadrži. Emirati zaista imaju jednu važnu prednost da deo njihove energetske logistike može da zaobiđe Ormuski moreuz. Ali to ne znači da oni mogu da zamene kapacitete čitavog Persijskog zaliva. Oni ne mogu nadoknaditi proizvodnju i izvoz Irana, Saudijske Arabije, Kuvajta, Bahreina i drugih aktera. Za to jednostavno nemaju dovoljno sirovinske baze. Čak i ako bi se gradili novi obilazni naftovodi i dodatna infrastruktura, to bi zahtevalo ogromna ulaganja, a suštinski problem ne bi bio rešen. I takva infrastruktura bi, kao i Ormuski moreuz, mogla postati meta pritiska ili napada. Iran je već pokazao da raspolaže dronovima i raketnim sistemima kojima može ugroziti kritične tačke energetske logistike.
Da li sadašnju krizu možemo razumeti bez povratka na same početke svetskog naftnog poretka i pravila na kojima je on izgrađen?
Ne možemo. Naftno tržište nikada nije funkcionisalo kao obično slobodno tržište. NJegove osnove postavljene su u vreme DŽona Rokfelera i kompanije Standard Oil, osnovane 1870. godine. Ta korporacija je u jednom periodu imala gotovo monopolski položaj u svetskoj naftnoj industriji. Kasnije je taj sistem prerastao u međunarodni naftni kartel, poznat kao „sedam sestara“, u kome je većina kompanija bila američka, jedna britanska, a jedna anglo-holandska, ali takođe pod snažnim američkim uticajem.
Iz tog istorijskog modela vremenom je nastao sistem kvota, dogovora i regulacije, koji je kasnije institucionalizovan kroz OPEK. Rokfelerov pristup počivao je na dva principa koji su, u suštini, ostali važeći do danas. Prvi princip je da cena nafte ne upravlja potražnjom na isti način kao kod većine drugih proizvoda. Nafta nije roba koju čovek može jednostavno da prestane da kupuje zato što je poskupela. Ona nije luksuzni predmet, već osnova funkcionisanja savremene civilizacije. Moguće je ograničiti privatni saobraćaj, moguće je uvesti mere štednje, ali nije moguće zaustaviti železnicu, fabrike, vojnu logistiku, avio-saobraćaj, elektrane, industriju, satelitske sisteme i globalne lance snabdevanja. Zato potražnja za naftom ima donju granicu ispod koje teško pada. Kod nafte se često javlja i suprotan efekat od klasične tržišne logike. Kada se pojavi strah od nestašice i kada cene krenu nagore, potrošači i države ne smanjuju nužno kupovinu, već često kupuju još više. Počinje stvaranje zaliha, punjenje strateških rezervi i priprema za krizu. To su posle krize 1973. godine radile i Sjedinjene Države i Kina. Nafta zato nije samo ekonomska kategorija, već pitanje nacionalne bezbednosti. Drugi princip je još osetljiviji ako jedan veliki učesnik naruši dogovoreni balans proizvodnje, posledice oseća čitavo tržište. Ako neko poveća proizvodnju mimo dogovora, cene mogu naglo pasti. Ako smanji isporuke, cene mogu skočiti. Upravo zbog toga je OPEK stvoren kao instrument stabilizacije. Bez neke vrste koordinacije, svetsko naftno tržište bilo bi izloženo stalnim potresima.
Kakvo mesto je u tom sistemu zauzimala Saudijska Arabija?
Kada je stari međunarodni naftni kartel izgubio svoj prvobitni oblik, OPEK je preuzeo funkciju regulatora proizvodnje. Unutar tog mehanizma Saudijska Arabija je imala posebnu težinu, jer raspolaže ogromnim rezervama i velikim proizvodnim kapacitetima. Kada je bilo potrebno smanjiti proizvodnju radi stabilizacije cena, Saudijska Arabija je najčešće nosila najveći teret. Ali u periodima rasta tržišta ona je imala i najveću korist. Upravo zato je delovala kao glavni američki partner unutar OPEK-a. Taj odnos nije nastao juče. NJegovi koreni vode iz 1945. godine, kada su Ruzvelt i saudijsko rukovodstvo postavili temeljni dogovor da Saudijska Arabija obezbeđuje naftu, a Sjedinjene Države garantuju bezbednost.mTaj model je dodatno obnovljen i učvršćen posle krize 1973. godine, u vreme Henrija Kisindžera. Tada je uspostavljen sistem u kome se saudijski naftni prihodi u velikoj meri vraćaju u američki finansijski sistem, kroz banke, investicije i kupovinu oružja. Tako je nafta postala mnogo više od energenta ona je postala temelj dolarskog finansijskog poretka i američke globalne moći.
Da li onda izlazak UAE iz OPEK-a treba čitati kao pokušaj SAD da dobiju još jedan instrument pritiska na svetske cene nafte?
Da, upravo tako. Ključ je u tome što akter koji se nalazi izvan OPEK-a, a ima dovoljno značajne izvozne kapacitete, može postati veoma važan regulator. Ako se unutar OPEK-a dogovore kvote, a neko izvan tog sistema poveća isporuke, cena može da padne. Ako ih smanji, cena može da raste. To znači da i relativno ograničena količina nafte, ako je pravilno politički upotrebljena, može da utiče na mnogo širi tržišni sistem.
Zato se uloga UAE mora posmatrati kao potencijalno jačanje američkog uticaja. Emirati su u velikoj meri povezani sa Sjedinjenim Državama bezbednosno, politički, finansijski i strateški. Ako dobiju status posebne poluge van OPEK-a, Amerika dobija dodatni kanal za uticaj na cene nafte i na ponašanje drugih proizvođača. Nekada je američka regionalna strategija počivala na dva stuba na Iranu i Saudijskoj Arabiji. Obe države su bile naoružavane, međusobno balansirane i korišćene kao instrumenti upravljanja Bliskim istokom. Danas se otvara mogućnost da se tom modelu doda još jedan važan oslonac Ujedinjeni Arapski Emirati.
Sjedinjene Države su i same ogroman proizvođač nafte. Zašto im je onda potreban još jedan spoljni instrument, poput UAE?
Amerika jeste najveći proizvođač nafte, ali je istovremeno i jedan od najvećih potrošača. Ona je prisutna u svim delovima energetskog sistema proizvodi, kupuje, troši, izvozi derivate, finansira i osigurava globalne tokove. Ali to ne znači da može sve da kontroliše isključivo sopstvenom proizvodnjom. Kada se izlazak UAE posmatra u širem kontekstu, on pokazuje da SAD više nemaju dovoljno prostora da same, samo preko svojih količina nafte, u potpunosti upravljaju cenama. To je postalo vidljivo tokom iranske krize, kada je fizička nafta dobila veću cenu od fjučers ugovora. To govori da finansijski i špekulativni mehanizmi više nisu dovoljni da obuzdaju realno tržište.
Americi je potrebno stvarno robno sidro. Ona ima veliku proizvodnju, ali veliki deo te nafte završava unutar same američke ekonomije. A za uticaj na svetsku cenu nije presudno ono što se proizvede i potroši kod kuće, već ono što se plasira na međunarodno tržište. Tu UAE dobijaju značaj. Oni mogu biti dodatni izvozni instrument preko koga Vašington dobija veću fleksibilnost.
Na taj način Sjedinjene Države ne napuštaju kontrolu nad energetskim tržištem, već je diversifikuju. Saudijska Arabija ostaje ključni igrač unutar OPEK-a, a Ujedinjeni Arapski Emirati mogu postati dodatna poluga van tog sistema.
Da li ovi procesi pokazuju da se urušava ne samo naftni sistem, već i širi međunarodni poredak?
Da. Poredak koji je nastao posle Drugog svetskog rata, očigledno više ne funkcioniše kao ranije. Institucije stvorene u tom okviru sve teže odgovaraju na velike krize. Ujedinjene nacije i Savet bezbednosti više nemaju snagu da spreče ili regulišu ključne globalne sukobe. Sličan proces vidimo i u energetici i OPEK više nije dovoljan da održi ravnotežu između proizvođača, potrošača i velikih sila. Zato se traže novi, spoljni mehanizmi kontrole. Sjedinjene Države sada pokušavaju da jedan deo te uloge prebace na Ujedinjene Arapske Emirate. To nije improvizacija, već deo šireg pomeranja u strukturi globalne moći.
Kako bi ovakvo prestrojavanje moglo da utiče na Rusiju, Evropu i manje zemlje poput Srbije?
Države koje ne pišu pravila igre uvek se nalaze u položaju ograničene ekonomske suverenosti. One ulaze u sisteme koje su drugi osmislili, prihvataju pravila koja nisu same formulisale i onda svoje interese pokušavaju da prilagode tuđim okvirima. Često se dešava da se interesi velikih sila predstavljaju kao „zajednički“, iako to u stvarnosti nisu.
Sovjetski Savez nije bio član OPEK-a i upravo mu je ta činjenica davala značajnu samostalnost. Mogao je da deluje kao nezavisan igrač, da svojom proizvodnjom i izvozom utiče na tržište, pa čak i da ga poremeti. U vreme krize 1973. godine, povećanjem isporuka jeftine nafte, SSSR je faktički pomogao Zapadu, što je kasnije dovelo do zahlađenja odnosa sa arapskim zemljama. Rusija je ulaskom u OPEK+ izgubila deo tog manevarskog prostora. OPEK ne reguliše izvozne kvote, već proizvodne. A kod Rusije veliki deo proizvodnje ide na domaću potrošnju. Kada Rusija smanjuje proizvodnju, ona ne smanjuje samo izvoz, već pogađa i sopstveno unutrašnje tržište i industriju. Saudijska Arabija je u drugačijoj poziciji, jer mnogo veći deo njene nafte ide u izvoz. Zato bi Moskva morala ozbiljno da razmotri kako da povrati samostalnost u energetskoj politici. Ako Ujedinjeni Arapski Emirati mogu da otvore pitanje svoje pozicije, zašto to ne bi mogla i Rusija? Naravno, takav potez bi izazvao političke potrese, ali velika geopolitika ne može se voditi samo izbegavanjem neprijatnosti. Država koja želi da bude sila mora jasno da formuliše svoj interes. Za Srbiju je poruka drugačija, ali jednako značajna. Srbija ne može da određuje svetsku cenu nafte, ali mora da razume mehanizme sopstvene zavisnosti. Mora da gradi rezerve, da širi pravce snabdevanja, da razvija skladišnu i rafinerijsku infrastrukturu i da ne dozvoli da bude samo pasivni potrošač odluka koje drugi donose.
Kada govorimo o Iranu, da li je kriza oko Ormuza bila Trampova lična avantura ili deo dugoročne američke strategije?
Iza toga su stajali jasni strateški ciljevi. Finansijski mehanizmi više nisu dovoljni da kontrolišu cenu energije. Posle krize 2008. godine u svetsku ekonomiju je ubrizgana ogromna količina novca, čime je stvoren veliki finansijski balon. Da bi takav balon imao realno pokriće, potrebna je kontrola nad osnovnim resursima. A osnovni resurs modernog sveta je energija. Zato su moreuzi, naftovodi, gasovodi, transportni koridori i energetske rezerve postali prvorazredno geopolitičko pitanje. U tom okviru treba gledati Ormuski moreuz, ali i rušenje Severnih tokova, interesovanje za Grenland, pritisak na Venecuelu i nastojanje da se Iran stavi pod kontrolu.
Iran je posebno važan jer nije reč samo o nafti. Reč je i o gasu. Svet postepeno prelazi u fazu u kojoj gas dobija sve veću ulogu. Ako su kod nafte presudni Saudijska Arabija, UAE, Venecuela i SAD, kod gasa su među najvažnijima Rusija i Iran. To su zemlje koje imaju energetsku težinu budućnosti. Zato je Iran morao da bude meta pritiska. Međutim, u proceni Irana napravljena je greška. Verovatno se računalo na model sličan Venecueli eliminisati ili izolovati ključne ljude, pritisnuti vrh države i pronaći deo elite spreman na kompromis. U Venecueli je postojala struktura koja je bila spremna na dogovore. U Iranu je situacija drugačija.
Elita Irana nije elita koja misli isključivo kroz profit i opstanak kapitala. To je ideološka država. NJena elita je ideološka, civilizacijska i istorijski ukorenjena. Islam ima ulogu državne ideologije, ali ispod toga postoji još dublji sloj persijska istorijska svest, samopoimanje i sposobnost dugotrajnog otpora. Zato Iran nije moguće slomiti kratkom operacijom ili brzim udarom.
Šta je kriza u Ormuskom moreuzu otkrila o stvarnom odnosu vojne i političke moći u regionu?
Dugo je vladalo uverenje da su Sjedinjene Američke Države konačni garant bezbednosti Persijskog zaliva. Ta pretpostavka je bila ugrađena u globalni sistem američka mornarica obezbeđuje protok nafte, a svetsko tržište funkcioniše bez većih zastoja. Međutim, poslednji događaji su pokazali da je stvarnost složenija. Iran je dokazao da ima sposobnost da utiče na bezbednost tog prostora. SAD mogu da kontrolišu deo pomorskog prostora sa okeanske strane, ali to ne znači da mogu u potpunosti da neutrališu iranske dronove, rakete i asimetrične metode odvraćanja. To suštinski menja odnose. Računalo se na brz pritisak i brz rezultat, ali se pokazalo da takva pobeda nije lako dostižna. Upravo zato sada vidimo dublje prestrojavanje, u kome i Ujedinjeni Arapski Emirati dobijaju novu ulogu u energetskoj arhitekturi.
Kako je nafta postala jedan od temelja savremenog dolarskog sistema?
Posle Drugog svetskog rata, u okviru Maršalovog plana, Evropa je postepeno prebacivana sa uglja na naftu. Građeni su novi putevi, luke, terminali i logistički centri. Roterdam je postao jedno od najvažnijih evropskih energetskih čvorišta. Ali Evropa nije imala dovoljno dolara da kupuje naftu u potrebnim količinama. Tada je ponuđen model koji je izgledao kao pomoć, a u suštini je stvarao zavisnost da krediti u dolarima za kupovinu nafte od kompanija koje su bile deo zapadnog naftnog sistema. Evropa je dobijala energiju, ali je ulazila u finansijsku zavisnost. Novac se vraćao u američki bankarski i finansijski sistem. Kada je 1971. godine dolar odvojen od zlata, stvorena je nova osnova. Dolar više nije počivao na zlatnoj podlozi, već na nafti. Tako je izgrađen petrodolarski sistem, koji i danas utiče na svetsku trgovinu, kredite, investicije, valutne odnose i geopolitičke saveze. Zato je pogrešno rast cena nafte gledati samo kao kratkoročni prihod za budžete pojedinih država. Istorija pokazuje da kratkoročna korist može da otvori put dugoročnoj zavisnosti. Posle krize 1973. godine SSSR je privremeno imao korist od visokih cena energenata, ali je Zapad već 1976. počeo da ograničava tehnologije i kredite za sovjetsku naftnu i gasnu industriju. Bez finansija i tehnologije, dugoročni razvoj postaje mnogo teži.
Šta bi za globalni poredak značilo ako bi Iran izgubio ovu bitku?
Poraz Irana ne bi bio samo poraz jedne države. To bi bio udarac čitavom delu sveta koji pokušava da izgradi prostor nezavisan od američke dominacije. U tom slučaju, Sjedinjene Države bi ponovo učvrstile kontrolu nad ključnim energetskim tokovima i dodatno vezale Evropu za svoj sistem. Zato je Iran mnogo više od regionalnog pitanja. On je test buduće strukture svetskog poretka. Ako Iran bude slomljen, poruka će biti jasna da svaki pokušaj samostalne energetske i geopolitičke pozicije može biti kažnjen.
Prema američkom pristupu, Iran treba izolovati, naterati ga da puni tankere i skladišta, a zatim dovesti u položaj da mora da smanji ili zaustavi proizvodnju. Da li bi to moglo da ga primora na ustupke?
Ovo nije samo iranski problem. Kriza u Ormuzu pogađa čitav Bliski istok, jer se preko tog prostora odvija veliki deo svetske energetske logistike. Kada nafta ne može da se plasira, proizvođači su primorani da konzerviraju bušotine. A ponovno aktiviranje bušotina, naročito kada je visok nivo vode u proizvodnji, može biti veoma skupo, teško ili čak nemoguće. Međutim, Iran ne razmišlja kao klasična korporativna država. Za njega ovo nije samo pitanje prihoda, izvoza i profita. To je pitanje opstanka države. Iran ima snažnu državnu svest i duboko istorijsko pamćenje. NJegovi stručnjaci i političke elite sankcije ne doživljavaju kao privremenu neprijatnost, već kao oblik dugoročnog mentalnog, ekonomskog i civilizacijskog rata. Iran razume da krajnji cilj pritiska možda nije samo promena političkog ponašanja, već slabljenje i potencijalno rasparčavanje države. U pitanju je složena zemlja sa Persijancima, Azerbejdžancima, Kurdima, Arapima i drugim zajednicama. Etnički faktor se u istoriji često koristio kao sredstvo razbijanja velikih država od Osmanskog carstva do Sovjetskog Saveza.
Zato pitanje nije samo da li Iran može da izdrži dva meseca. Još važnije pitanje glasi da li svetska ekonomija može da izdrži dva meseca ozbiljnog poremećaja u energetskim tokovima?
Koliko je ova kriza opasna za Kinu i njene dugoročne interese?
Za Kinu je ovo veoma ozbiljan udar. Ona je industrijska sila koja zavisi od stabilnog i sigurnog pristupa energentima. Još sredinom 2000-ih u američkim strateškim procenama isticano je da će razvoj Kine i Indije u velikoj meri zavisiti od energetske bezbednosti. Kina je to na vreme razumela. Zato je godinama ulagala u strane energetske projekte u Venecueli, Rusiji, na Arktiku, u Africi i drugim regionima. NJen cilj nije bio samo da kupuje naftu i gas, već da stekne pristup samim izvorima, bušotinama, nalazištima i infrastrukturi. Zbog toga je ova kriza istovremeno i pritisak na Kinu. Ako Kina izgubi pristup Iranu, ako izgubi pozicije u Venecueli i ako joj se ograniči stabilan pristup ruskim energentima, onda je ugrožen temelj njene industrijske moći. Kina ima dugo istorijsko pamćenje. Ona pamti Opijumske ratove, zapadnu dominaciju, reparacije i period kada je bila ekonomski potčinjena. Zato vrlo dobro razume šta znači saradnja sa Zapadom kada Zapad nastupa sa pozicije sile.
Šta sve ovo znači za Srbiju i njenu energetsku bezbednost?
Kada sve ove globalne procese prevedemo na srpske okvire, šta oni konkretno znače za Srbiju za snabdevanje naftom, rad rafinerije, NIS, tržište derivata i ukupan naftni sektor u zemlji?
Za Srbiju ovo nije daleka geopolitička rasprava, već pitanje neposredne državne i ekonomske stabilnosti. Od energetske bezbednosti zavise cene goriva, rad privrede, industrije, transporta, poljoprivrede i ukupna otpornost zemlje na spoljne potrese. Srbija nije sila koja može da diktira kretanje svetskih cena nafte, ali zato mora mnogo ozbiljnije da upravlja onim resursima i instrumentima koje ima pravcima snabdevanja, skladištima, rafinerijskim kapacitetima, rezervama i odnosima sa državama i kompanijama od kojih zavisi njen energetski sistem. Najosetljivija tačka Srbije jeste zavisnost od uvoza i regionalne infrastrukture. Pošto nema izlaz na more, Srbija nema sopstvenu luku preko koje bi direktno uvozila naftu, pa je upućena na naftovode i regionalne transportne pravce. To znači da svaki ozbiljniji potres na svetskom tržištu, svaka sankciona odluka, svaki udar na energetske koridore ili svaki politički pritisak u okruženju može brzo da se odrazi i na srpsko tržište. Posebnu težinu ima pitanje prerade nafte. Rafinerija nije samo industrijski pogon i komercijalni kapacitet, već jedan od stubova nacionalne bezbednosti. Država koja ima rafineriju, skladišta, logistiku i sopstvenu distributivnu mrežu daleko je otpornija od zemlje koja zavisi isključivo od uvoza gotovih derivata. Zato je za Srbiju od presudne važnosti da očuva stabilan rad rafinerije, obezbedi siguran dotok sirove nafte, razvija alternativne pravce snabdevanja i spreči da bilo koji spoljni faktor u potpunosti kontroliše njenu naftnu infrastrukturu. U tom kontekstu, NIS nije obična kompanija. On je centralni sistem srpskog naftnog sektora. Pitanje NIS-a nije samo pitanje vlasništva, dobiti ili korporativnog upravljanja, već pitanje ko u kriznom trenutku može da obezbedi stabilnost snabdevanja. Kada nastupi veliki poremećaj, državu ne štite političke izjave, već funkcionalna rafinerija, dovoljne rezerve, sigurna logistika, distributivna mreža i sposobnost da se reaguje odmah, a ne kada je kriza već zahvatila tržište. Zato Srbija mora da vodi politiku energetskog realizma. To znači da ne sme zavisiti od jednog pravca, jednog snabdevača, jedne političke garancije ili jednog geopolitičkog centra. Diversifikacija ne sme biti prazna diplomatska formula, već konkretan sistem više kanala snabdevanja, više mogućih dobavljača, veće obavezne rezerve, snažnija skladišna infrastruktura, modernizacija rafinerije, jača domaća distribucija i strateška kontrola nad ključnim energetskim tačkama. Naftni biznis u Srbiji sve manje će zavisiti samo od klasične ponude i potražnje, a sve više od geopolitike. Cena goriva neće se formirati samo na osnovu tržišta, već i na osnovu sankcija, ratova, blokada, osiguranja tankera, rizika u Ormuzu, odnosa EU i Rusije, američke energetske politike i interesa regionalnih aktera. Zato i domaće kompanije koje posluju u sektoru nafte i derivata moraju da razmišljaju šire od obične trgovine. Potrebni su im rezervni kanali, sigurni ugovori, finansijska izdržljivost i sposobnost da prežive periode cenovne nestabilnosti. Za državu Srbiju osnovni zadatak je da energetsku bezbednost tretira kao sastavni deo nacionalne bezbednosti. Nafta ne sme biti prepuštena samo tržišnoj logici. Država mora u svakom trenutku da zna kolike su rezerve, koliko dana sistem može da izdrži u slučaju prekida snabdevanja, koji su alternativni pravci, ko upravlja skladištima, ko kontroliše logistiku i kako se domaće tržište štiti od spoljnih udara. Glavna lekcija za Srbiju je jasna u svetu u kome se nafta sve češće koristi kao sredstvo pritiska, mala zemlja ne sme da bude bez strategije. Srbija ne može da upravlja Ormuzom, OPEK-om, Vašingtonom, Moskvom ili Briselom, ali može da upravlja sopstvenim rezervama, sopstvenom infrastrukturom, sopstvenim planovima i sopstvenom sposobnošću da u krizi ne ostane bez goriva. Zato Srbija ne sme da bude samo pasivni primalac tuđih odluka. Ona mora blagovremeno da gradi otpornost. U energetici, kao i u geopolitici, krizu preživljavaju oni koji su se pripremili pre nego što je došla, a ne oni koji strategiju počinju da pišu tek kada se tržište već zapali. Svet više ne ulazi u eru klasičnih ratova, već u eru energetskih ratova. U tom svetu države neće padati samo zbog vojnih poraza, već zbog nestašice energije, gubitka industrije, prekida snabdevanja i ekonomskog kolapsa. Ko ne bude imao sopstvenu strategiju, rezerve, infrastrukturu i političku samostalnost postaće zavisna teritorija tuđih interesa. Zato pitanje nafte više nije pitanje ekonomije. To je pitanje suvereniteta.
Izvor: Pravda/Foto: http://atlas-for-the-end-of-the-world.com.
