Piše: Aleksandr Dugin
Sama ideja o kraju sveta dolazi iz kategorije fikcije, iz nečeg neverovatnog, iracionalnog, svojstvenog isključivo malim, marginalnim sektama, a iznenada se pretvorila u jedan od mejnstrim pravaca savremenog političkog planiranja na Zapadu.
I to je, verovatno, najneočekivaniji obrt. Na to zaista nismo bili spremni: naš predsednik i naša diplomatija dugo vremena su računali na bazičnu racionalnost zapadnih partnera. Ali šta vidimo u stvarnosti?
Na mestu pragmatičnog Zapada – tog Zapada koji je sve strogo kalkulisao, izvlačio ciničnu korist, raspoređivao rizike po različitim korpama i delovao po transparentnim algoritmima (čak i ako je u sopstvenom interesu, čak i ako pomera pravila, ali zadržava red i okvire) – iznikao je sasvim drugi subjekt.
Tamo, sa druge strane fronta – a mi se danas sa njima nalazimo u stanju direktnog egzistencijalnog sukoba, na koji su nas oni sami provocirali, – sede igrači koji su u potpunosti izgubili osećaj za stvarnost. Oni se igraju vatrom, igraju se sa nuklearnim arsenalom, igraju se sa „obojenim revolucijama” i pobunama masa, koje uzdrmavaju i uništavaju sama zapadnoevropska društva. Oni provociraju totalni energetski i finansijski kolaps najvećih država.
I to ponašanje se više ne svodi na želju za profitom, na prevarantstvo ili na strog, ali racionalan biznis. To je nešto suštinski drugačije. Bojim se da do sada nismo imali posla sa stvarnim Zapadom, već sa našom sopstvenom inercijalnom projekcijom – sa onim što je Zapad nekad bio, a ne sa onim u šta se on danas konačno pretvorio.
I eto, baš sad je pravo vreme da se pozabavimo filozofijom, dubinskim proučavanjem i samog Zapada i naše vlastite tradicije. Jer ono što se dešava u svetu više se ne svodi na uobičajene ekonomske modele, energetske proračune, tehnološke cikluse i tradicionalne politološke metode – krajevi se jednostavno ne poklapaju.
Nama je neophodno da fundamentalno promenimo samu paradigmu razumevanja Zapada. Za našu svest aksiom je bila predstava da je upotreba oružja za masovno uništenje ne samo krajnji korak, već nešto što nikad ne sme biti upotrebljeno. Nuklearno oružje je fundamentalno neprihvatljivo. Koristilo se jednom 1945. godine, ali čim su ga osvojila dva antagonistička pola – gotovo; stupila je na snagu politika apsolutnog strateškog odvraćanja i tabua. Nakon što je nastao paritet, nuklearni faktor je prestao da bude moguća opcija stvarnog vojnog konflikta.
A ispostavilo se – ne! Sa racionalne tačke gledišta, sve treba da bude upravo tako. Ali ako vidimo nešto drugo, znači da treba da promenimo samu našu predstavu o zapadnoj „racionalnosti“.
Tako smo, nažalost, postali žrtve teške inercije. Dugo vremena smo gledali na Zapad, pratili njegov put i stalno zaostajali, videći samo poslednji vagon te kompozicije i orijentišući se po njemu. A gde juri prvi vagon i u koju provaliju ide sama lokomotiva – o tome nismo ni razmišljali. A trebalo bi.
SvetKina je u stanju da prikoči američku vojnu industriju bez ispaljenog metkaIzvor: Iskra
