Piše: Branko Veljković

Braćo moja blaga i od Boga obožena.

Gledajte, divno nas je vreme zadesilo.

Gledajte sav ovaj narod kako konačno u jedan glas zove slobodu i Boga priziva. Nikada Srbija takvu slogu nije videla. Slavija postade divno sazvežđe.

Gledao sam ih sa svojim bratom sada već pre skoro dve godine na Autokomandi. Skupili se studenti Srbije u dobroj nameri i čistog srca. Proveli smo ceo dan sa njima, a potom i mnoge, onolike, druge dane, evo do danas.

Slušali smo taj januarski dan kako stotine hiljada mladih ljudi ponovo u svoj život vraća one četiri lepe reči – Hvala, Molim, Izvini, Oprosti.

Sada ću vam reći šta te četiri lepe reči zapravo znače i shvatićete zašto su te četiri lepe reči pobedile mrak koji nas je umalo progutao.

Hvala je voda. To je voda koja se vraća na izvor. Kad čovek kaže – hvala, on ništa ne daje, on vraća. Zato je hvala lako izgovoriti kad se želi. Zato deca prvo nauče da kažu – hvala. Kada čovek kaže hvala, on postavi znak. A taj znak je onda najmoćniji znak u univerzumu jer on može potpuno da promeni našu realnost. Kada kažemo hvala, mi smo onda zahvalni, a zahvalan čovek je u stanju Božije milosti. Pisma mogu da zalutaju, ali hvala uvek stigne gde treba.

Molim je jama bez vode. Molim je uvek bilo najteže jer molim znači – imam jamu bez vode. Prazan sam. Treba mi – „molim te, ne gledaj me kao zlikovca“. A kada se čovek prosveti, onda se on i prosvetli, te se onda molim pretvara u „molim te, Oče, neka demon ode od nas“. Molim je kada je Bog pustio svetlo na vodu dok je stvarao kamen. Molim se uvek izgovara dušom jer inače ne bi bilo molim. Zato je molim uvek vertikalno. Molim je najkraća molitva.

Izvini je kao stub od soli. Zapravo, izvini je kada čovek shvati da je postao stub od soli. Shvatio je i skamenio se. Po prvi put u životu je stvarno shvatio šta je uradio. Onda ima neugasivu potrebu da se izvine zato što je gledao u jamu bez vode kao da je večna. Tada se budi ego koji prezire svako izvini. Ego se ne izvinjava. Zato je izvini uvek horizontalno. Kada to čovek izgovori, to onda bude onaj Jakovljev kamen koji je ponovo pao na zemlju i traži nekog da mu bude jastuk.

Oprosti je druga so. To onda nije stub od soli, već začin. Oprosti znači – pusti me iz kamena nazad u vodu, ali preko kamena. Da voda opet teče preko kamena. Oprosti je ono ulje za Jakovljev kamen. Tako se od spomenika nanovo pravi kuća jer se oprostom čovek razvezuje od duga kojim ga bes i mržnja vezuju.

Tog 27. januara svi ti mladi ljudi, sva mladost Srbije, zajedno su prigrlili sve te četiri lepe reči kao četiri godišnja doba za jedan dan u Beogradu, kao osvećenje materije koje osvećenje nas je naučilo da se svako fizičko mesto može uzdići na nivo svetilišta kroz prosvećenu i posvećenu nameru. Sa megafonima i mladi, grlati, govorili su „molim vas“, „hvala vam“, „izvinite“, „oprostite“…

I tada sam shvatio – oni mogu da pobede nečist!

Oka nisam spuštao sa njih otkad su se tako samoizrodili.

I zato, braćo moja reda Gospodnjega, braćo blaga i obožena, slušajte.

Čemu sve ako njih nema? Čemu zemlja, čemu država, čemu sva blaga ako njih nema?

Šta to ima drugo u ovom životu da se brani do pravo na život dostojan čoveka svih tih mladih ljudi?

Gde nam je merica ako na njih svo ovo zlo pustimo?

Nema je. Svi ćemo se u so premetnuti od sramote.

Pa njih mrze zato što su oni odlučili da ne mrze!

Oni koji svetle odbacili su bes i mržnju.

Zato, blagi ljudi moji, ako se zbog ovoga odenemo u mrak, onda znajte – vredelo je! Jer to ionako nije mrak, već svetlo koje se sa zemlje ne vidi. Kao što okolo onog momka Gavrila sa krstom lebdi svetlo neugasivo i zemaljskom oku nevidljivo, a nestaje mrak, tako neka bude i okolo svih nas.

Jer bez vere krst je samo drvo.

Zato sam u ljubav sve te mladosti rekao Bogu: Hvala, Molim, Izvini, Oprosti.

I Bog mi reče: „To su četiri imena mog ćutanja. Sada možeš da spavaš na kamenu.“

Sada se obraćam i vama koji sve ovo još niste spoznali i još uvek dozvoljavate da vas dušebolnik vara i zavodi. Vama, koji verujete da ste „njegovi“. On je sa svojim mračnim saučesnicima skovao poslednji plan za nedelju. Odabrao je potreban broj vas da vas, kad dan odmakne i kad postane izvesno i svima jasno da je izgubio, fizički napadne. Neke od vas njegovi napadači treba teško da pretuku, a neke i gore od toga. Sve to da bi za to optužio studente u blokadi, da bi napravio razlog da se prekine izborni dan i da se silom obruši na narod. U tu svrhu, za taj čin, pripremaju javnost danima tako što se organizuju brojna pompezna hapšenja po Srbiji. Za taj umobolni plan odabrali su izvršioce, a napravili su i spisak svojih članova i partijskih funkcionera „podobnih“ za žrtvovanje. Iako je svestan da će sada svi znati da je i taj zločin upravo on organizovao i naredio, on se ipak sprema da tako nešto učini.

Želim vam da shvatite da je on dušebolan čovek. Njemu je potreban duhovnik. On je strašno uplašen i njim upravljaju sile koje čovek ne može da kontroliše. Njemu je savest košmar, a košmar je jama bez vode koja je naučila da šapuće. Njemu je poziv da se vrati Bogu košmar. Nemojte stajati uz njega. Povući će vas sve sa sobom i pritom ne mislim samo na zemaljsku pravdu. On ne ume da pobedi praznu jamu u koju gleda i veruje da ima pravo da ceo jedan narod gurne u tu jamu koja ga proždire. On ne ume da se umiri pa da u mirnoj vodi pogleda svoje lice. Od toga se očajnički plaši i zato mu je draži taj koji vodu muti. Njega je odabrao, a taj mu se raduje.

Studentima u blokadi i narodu Srbije zajednički imenitelj sada su sloga i četiri lepe reči, a njemu i njegovima zajednički imenitelji su izdaja i zločin.

Ne učestvujte u tom zločinu!

Zato, s verom u Gospoda Boga, uz studente, uz narod i za Srbiju!

Studenti su u pravu!

Vaspostavimo ustavnopravni poredak Republike Srbije!

PrenosimoBranko Veljković: Isterivanje demona!

Izvor: brankoveljkovic.com