Piše: Igor Ivanović

Kako god da se ovaj rat (operacija) u Ukrajini završi – jedno je sigurno. Rusija je konačno počela sa skidanjem usahle i jalove zapadne košuljice sa svog pravoslavnog tkiva, za koju je do skora verovala da predstavlja prijateljsku odoru

Prvi deo teksta je dostupan OVDE.

Dakle, s obzirom na istorijske činjenice koje ukazuju da već duže od dva veka postoje različiti zapadni planovi da se Rusija osvoji i rasparča – a uzevši u obzir i da zapadnjaci skoro nikada ne odustaju od zacrtanih planova – postavlja se pitanje da li postoji programski kontinuitet sa aktuelnim događajima u Ukrajini.

Prvo nešto više o prošlosti. Ako zanemarimo Napoleonove planove za osvajanje Rusije, možemo istaći caristički nemački plan iz 1918. godine o podeli ruskog prostora na više država. U prvim godinama nakon Oktobarske revolucije zapadni saveznici (Velika Britanija, Francuska i SAD) sa jedne strane geografije, kao i Japan sa suprotne, učestvuju u sukobima unutar teritorije bivše Ruske imperije.

Ove intervencije prate i određeni teritorijalni planovi. Unutar američke diplomatije 1918. godine nastaju dokumenti o međunarodnom priznanju secesionističkih delova odlazeće Ruske imperije. U isto vreme dešava se vrlo misteriozni povratak Trockog i Lenjina u Rusiju 1917. godine uz pomoć zapadnih sila: sa teritorije Švajcarske i preko Nemačke vraća se Lenjin uz nemačku pomoć, a sa američke teritorije stiže Trocki uz pomoć Velike Britanije.

Nešto više od deceniju pre toga, 1905. godine, kako piše istraživač Ralf Eperson u delu Nevidljiva ruka pozivajući se na delo Zigmunda Dobsa, odigrao se misteriozni susret između bogataša iz „Britanskog fabijanskog društva“ predvođenih Džozefom Felsom i boljševičkih revolucionara u cilju pomoći oko finansiranja buduće revolucije u Rusiji.

Iste godine Japan od Jakoba Šifa i Dž.P. Morgana dobija tadašnjih basnoslovnih 30 miliona dolara za finansiranje rata protiv Rusije na istoku. Dakle, tog 17. marta 1917. godine Trocki napušta Njujork putujući brodom „Kristijana“ zajedno sa još 275 sledbenika. U isto vreme Lenjin kreće u Rusiju zajedno sa još 32 prognanih revolucionara oklopnim vozom iz Švajcarske, preko ratom zahvaćene Nemačke.

Tamo ih propuštaju uz pratnju nemačke vojske do Švedske, gde Lenjin prima oko 22 miliona maraka u jednoj banci – piše Eperson i dodaje: „Ima istoričara koji tvrde da su Lenjin i njegovi prijatelji imali tako visok tretman zato što je nemačka vlast s njima postigla dogovor da prekinu rat kada boljševici dođu na vlast“. Očigledan je bio politički brak između boljševika Lenjina i bankarskog bratstva sa Vol Strita, odnosno od onog esnafa koji bi po logici stvari trebao biti najveći gubitnik u komunističkom režimu.

Pored Šifa i Morgana izdašni finansijeri su bili i Rokfelerovi i Pol Varburg. Aleksandar Kerenski tvrdi da je pored izdašne američke bankarske pomoći Lenjin dobio i oko 40 miliona zlatnih maraka od nemačkih bankara (izvor: „US News and World Report“ iz 19. marta 1967. godine). Ne treba velika pamet da se zaključi kako ovo bankarsko bratstvo nije finansiralo komunistički prevrat iz ubeđenja, već iz puke koristi.

U isto vreme i o istom trošku zapadne političke elite su ostvarile politički profit uklanjanjem ozbiljnog protivnika u vidu carističke Rusije sa istorijske scene, i dolaskom simuliranog protivnika u vidu gvozdenom zavesom sakrivene Sovjetije.

Čim je došao na vlast u SSSR-u, Lenjin je krenuo da bankarskom bratstvu sa Zapada vraća usluge kroz koncesije nad neiscrpnim prirodnim bogatstvima. Izgledalo je da će ovaj brak iz interesa trajati doveka, ali Lenjin iznenada umire 1924. godine u 53. godini života. Na vlast dolazi Staljin koji nije imao prethodne obaveze prema zapadnim interesima, a nije imao baš nekih simpatija ni prema zapadnim „vrednostima“.

Zapadna javnost mu nikada neće oprostiti dve stvari u biografiji: prva je bila ova o povratku prirodnih bogatstava pod punu sovjetsku kontrolu, a druga da je Staljin bio veliki pobednik u Velikom ratu. Zbog toga britanski premijer Vinston Čerčil već u maju 1945. godine – takoreći Drugi svetski rat se još nije ni završio – traži izradu vojnih planova za mogućnost napada na dojučerašnjeg ratnog saveznika SSSR.

Ubrzo ovi planovi ispunjavaju belinu praznog papira sa kodnim nazivom „Operacija Nezamislivo“, a danas se čuvaju u „Britanskom nacionalnom arhivu“. Pošto ubrzo i SSSR pored SAD dobija atomsko oružje, ovi planovi odlaze na police arhiva da tamo sakupljaju prašinu, bez daljeg razmatranja njihove primene. Tokom hladnog rata Kolektivni zapad je konstantno podrivao celovitost Istočnog bloka, kao i samog SSSR-a. Ipak, tek dolaskom Mihaila Gorbačova na čelo države i njegovom ideologijom „Perestrojke“ stiže nova velika šansa za Kolektivni zapad.

Tehnika i topovsko meso

I danas je nejasno kako su zapadni političari i njihove internacionalne korporacije propustile šansu da dotuku grogiranog protivnika sa istoka, kao i da nisu nametnuli sveobuhvatne i dugovečne poslovne aranžmane u sopstvenu značajnu korist (recimo poput pljački resursa na afričkom kontinentu). Posebno ako se uzme u obzir njihovo iskustvo sa kratkovečnom vladavinom Lenjina i iznenadnom smrću kojom je naglo prekinut vrlo unosan poslovno-politički aranžman.

Izgleda da su poverovali u konačnu i večnu pobedu, pa su ne žureći seirili nad Rusima, uživajući u osećaju nadmenosti i superiornosti. Koliko je ruski narod bio ponižen u vreme Perestrojke najbolje pokazuje epizoda iz dragocenog dela Sergeja Kara-Murze Demontaža naroda koja govori o razaranju istorijskog pamćenja. Tada sovjetska izdavačka kuća „Progres“ objavljuje i na velika vrata promoviše knjigu profesora Oksfordskog univerziteta Dž. Fenela Kriza srednjovekovne Rusije, koja diskredituje ruskog sveca Aleksandra Nevskog zbog njegove odluke da se ne preda pod vlast tevtonskih ritera, odnosno da umesto njih izabere mongolsku vlast sa istoka u cilju očuvanja pravoslavlja i države.

U Peterburgu 1990. godine biva organizovana međunarodna naučna konferencija na istu temu gde se potvrđuje da je izbor Svetog Aleksandra Nevskog bio pogrešan, pa su Rusi zbog toga propustili istorijsku priliku da se priključe naprednoj zapadno-katoličkoj civilizaciji. Za lakše razumevanje bilo bi zgodno ovaj događaj porediti sa eventualnošću da u srpskim uslovima državna politika postane kritika Svetog Save zbog njegovog izbora istočnog hrišćanstva.

Ovaj psihološki osećaj i atmosferu na zapadnoj strani sveta nakon raspada SSSR-a najbolje bi simbolisala anegdota sa Kisindžerom. Anegdota kaže da se neka visoka američka delegacija srela na samom početku devedesetih godina sa Kisindžerom negde u Americi, odmah nakon njihovog povratka iz Rusije. Bili su puni utisaka o raspadu ruskog društva i kolapsu standarda i ekonomije, isticali su kako je Rusija toliko siromašna da njihove kolege na naučnim institutima rade za jedva par stotina dolara mesečno (u isto vreme je najniže socijalno davanje u SAD bilo je bar tri-četiri puta veće).

Mudri Kisindžer ih je upitao da li za te pare ruski naučnici stvarno i marljivo rade ili samo sede u institutu. Rade punom parom – odgovorili su Kisindžeru njegovi sunarodnici. Onda ne valja – rekao je proročki Kisindžer – onda nam se ne piše dobro. On je kao neko ko je poreklom sa istoka dobro razumeo da novac nije uvek najbolji pokretač stvari, a da onda kada novac nije primarna motivacija – obično se rađaju najveći iskoraci vođeni uticajem neke nematerijalne i iskonske dimenzije u ljudskoj prirodi. Na tom osećaju se ruskoj istoriji dogodio i Vladimir Putin.

Dakle, Kolektivni zapad se u svom samozadovoljstvu još nije ni pošteno okrenuo, a Putin je već počeo sa oporavkom Rusije. Tako je propuštena nova velika zapadna šansa. Možda i poslednja u istoriji. U samo dve decenije Rusija je uspela da povrati kontrolu nad svojim teritorijama i resursima, uključujući i ona bogatstva koja su u doba „demokratskih promena“ oteli domaći oligarsi.

U isto vreme, ni Kolektivni zapad nije mirovao: kovao je planove za trajnu destabilizaciju Rusije; i đubrio mržnjom mnoga zemljišta za buduća žarišta: kako unutar ruskih granica tako i u susedstvu. Ne odustajući od sopstvenog vekovnog plana, Zapad je tražio – kao i praktično uvek u istoriji – narod koji je spreman da bude „topovsko meso“ u velikom sukobu sa Rusijom. Trebao im je mnogoljudni narod koji bi po skrivenom svetonazoru „zapadnog plemstva“ ipak bio narod „nižeg ranga“, čak i kada bi zvanično pripadao zapadnoj porodici ili otvoreno žudeo da postane njen deo.

Uloga Ukrajine nakon Evromajdana umnogome potvrđuje ovu pretpostavku. Uostalom, trebali bismo se vratiti samo nešto više od 30 godina unazad, da se prisetimo reči jednog od najznačajnijih ideologa Kolektivnog zapada. Te 1993. godine, Džordž Soroš direktno povodom podrške proširenja NATO-a na slovenski istok starog kontinenta izjavljuje sledeće: „Kombinacija ljudstva iz Istočne Evrope sa tehničkim mogućnostima NATO-a bi značajno poboljšala vojni potencijal Partnerstva jer bi smanjila rizik od vreća za leševe za zemlje NATO-a, što je glavno ograničenje njihove spremnosti da deluju“.

Drugim rečima, ovaj milijarder i „filantrop“ nacrtao je konture današnjeg ukrajinskog rata: tehnološki razvijen zapadni deo Kolektivnog zapada će darivati oružje, a istočni deo će masovno puniti vreće za leševe sopstvenim telima. Danas postoji bojazan da će zapadni evropljani uspeti da pronađu dobrovoljce među nekom od mnogoljudnih istočnih evropskih država za nastavak ovog već mučnog sukoba, poput Poljske ili Rumunije. Čini se da se maloljudne baltičke države, Finska i Moldavija već uveliko nude da preuzmu uloge u ovoj suicidnoj predstavi, ali ne poseduju nikakvu realnu snagu.

Jedan scenario

Postojala su bar dva značajna i nepredvidiva faktora koja su ozbiljno zamislila, i ako ne osujetila, onda sigurno značajno usporila sve zapadne planove za opšti napad na Rusiju. Prvi je da su zapadne korporacije svojom pohlepom stvorile od Kine svetskog džina, koji je u mnogo čemu danas nadvisio Kolektivni zapad. Tako je uveden u igru i treći svetski igrač, koji je vremenom postao najveća opasnost za dugoročne zapadne interese.

Kina je tehnološki pretekla Zapad, krećući se ispod radara svetske istorije. Velika je zapitanost danas među zapadnjacima kako bi se ponašao kineski zmaj u njihovom kad bi oni ušli u otvoreni sukob sa ruskim medvedom. Ukoliko bi zmaj bar delimično podržao medveda, na šanse Zapada u ovom sukobu bi, kladioničarskim rečnikom, bila ponuđena ogromna kvota, što znači da bi im šanse bile skoro nikakve.

Drugi faktor bi se mogao simbolički dovesti u vezu sa odgovorom koji je Kisindžer izrekao u anegdoti iz prethodnog dela ovog štiva. Ruska Federacija je sa neuporedivo manjim vojnim budžetom od NATO alijanse uspela da u poslednjih nekoliko godina proizvede mnogo ubojitije oružje. Protiv automatizovanog nuklearnog sistema kolokvijalno nazvanog „Mrtva ruka“ ne postoji mogućnost odbrane, i toliko je efikasan da bi mogao za nekoliko desetina minuta uništiti praktično čitave zapadne zemlje, čak i u slučaju da Rusija prva bude napadnuta i značajno oštećena.

Tek je ovo hipersonično oružje postalo ozbiljan garant ruskog opstanka, prethodna generacija ruskog nuklearnog oružja i njegovih lansera je bila značajan, ali ne i dovoljan faktor odvraćanja. Stiče se utisak kako se na neki način ponavlja istorija iz epohe Čerčilovog plana „Operacija Nezamislivo“, kada je rusko atomsko oružje na neko nepredviđeno vreme umirilo sve zapadne predatorske nagone.

I kako je mogao izgledati taj eventualni sveopšti napad na Rusku Federaciju čije izvršenje je sprečila SVO? Pre toga, valja još jednom podsetiti da bi ideja Kolektivnog zapada bila da što je moguće duže ostane izvan direktnog vojnog sukoba sa Ruskom Federacijom, i da u njihovo ime drugi obavljaju prljave poslove (opet ukrajinski primer). Po mogućstvu da uopšte ne ulaze u direktan sukob svesni postojanja ruskog oružja sudnjeg dana, već eventualno da žrtvuju neke od svojih istočnih članica.

Dakle, nakon konačne potvrde o uspešnosti istraživanja u tajnim laboratorijama virusa i bakterija koji napadaju isključivo (ili pretežno) ruski genotip – taj agens bi neprimetno bio pušten na teritoriju Ruske Federacije. Agens bi po logici stvari bio visokopatogeni (izaziva teške i smrtonosne bolesti), visokokontagiozni (lako se širi i prenosi), kao i visoko virulentni (ostavlja teške posledice u slučaju preživljavanja).

Rusija nikoga ne bi mogla brzo i argumentovano da optuži za ovu pojavu, a suočila bi se sa najozbiljnijom opasnošću. Iako je ruska narodna medicina vrlo otporna zbog postojanja efikasnog sistema domova zdravlja širom države, što je pokazala pandemija kovida, zemlja bi se našla pred mogućom katastrofom. Država bi bila okovana zbog velike smrtnosti, bolnički kapaciteti prepuni, a morao bi, po logici stvari, da bude preporučen kućni karantin za sve stanovnike.

Samo ovakav scenario bi bio apokaliptičan po Rusiju, i samo bi njegovo ostvarenje moglo da miriše na strateški poraz. I sada zamislite u toj paralisanoj atmosferi u državi kada ekonomija radi na minimumu zbog smrtonosne epidemije – događa se sveopšti ukrajinski napad na Donbas koji se preliva i preko unutrašnjih ruskih granica. Rusija ulazi u pravi rat sa Ukrajinom zbog toga, a Kolektivni zapad joj uvodi sveopšte sankcije i daje Ukrajini najbolje oružje (nešto više od sadašnje situacije u SVO).

Uloga Kine i u tim okolnostima opet postaje ključno pitanje, ali u takvoj situaciji neki zapadnjaci kalkulišu da bi Kina pristala na pasivnost u sukobu za dobijanje nekih bogatih i istočno-graničnih delova poražene Rusije. U isto vreme Rusija bi sve teže i ređe imala kupce za energente i sirovine, a novac u budžetu bi morao umesto u vojne potrebe što više da se preliva u medicinske i zdravstvene svrhe.

Tada bi se otvorio još jedan front na ruskim granicama, recimo u Gruziji da nije dobila izbore u oktobru 2024. godine partija „Gruzijski san“. Bile bi aktivirane i sve separatističke organizacije i regionalno-nacionalističke ćelije unutar same Rusije, poput Dagestana, Baškortostana, Tatarstana, Jakutije, delova Čečenije ili Burjatije.

U isto vreme bi zbog realne opasnosti da je na bojištima loša situacija – najobjektivnije baš u Ukrajini – otpočeli uprkos smrtonosnoj epidemiji masovni protesti po velikim ruskim gradovima. Paralelno sa tim bi bila aktivirana i „obojena revolucija“ u Moskvi i Sankt Peterburgu, gde se na Zapadu ozbiljno računalo sa Aleksejem Nevaljnim sve do njegove iznenadne smrti 2024. godine. Koliko bi ovako napadnuta – sa svih strana i od svih oružja – Rusija mogla da izdrži? I po koju cenu?

Možda bi odnela pobedu kao i uvek u istoriji, ali sigurno vidno osakaćena i osetno oslabljena. Verovatno da bi onda morala da se dogovara sa Kolektivnim zapadom o nekim novim ekonomskim aranžmanima koju bi za nju bili nepovoljni na nivou kolonijalnih, ali bi jedino tako mogla da preživi. Izgledala bi mnogo gore nego nakon komunističke pošasti i vladavine Gorbačova. Šta bi Kolektivni zapad ovime rizikovao? Vrlo malo, skoro ništa. Drugi bi ginuli i reskirali za njihove interese, oni bi samo čekali da se prošetaju na belom konju po bojištu prepunom leševa.

A možda je sve prethodno samo uobrazilja koja nigde ne postoji sem u glavi autora ovog štiva. Međutim, istoričnost zapadnih namera i odnosa prema Rusima daje argumente za iznete pretpostavke. Daju i skorašnji događaji pre fronta, na samom frontu i oko njega. Stiče se utisak da je Rusija pokrenula SVO podjednako i zbog izrečenih, kao i zbog neizrečenih razloga. Ne upotrebljava tek tako uzdržani i diplomatskom rečniku skloni predsednik Vladimir Putin pojam „naneti strateški poraz Rusiji“.

Takođe, ne veličaju umni Rusi zabadava SVO. Oni su odahnuli kada je ova operacija otpočela, jer im je postalo jasno šta je sve njome sprečeno. Kako god da se ovaj rat (operacija) završi – jedno je sigurno. Rusija je počela sa skidanjem usahle i jalove zapadne košuljice sa svog pravoslavnog tkiva, za koju je do skora verovala da je prijateljska odora. Tek kada odbaci i poslednje dugme sa nje, i kada uputi poslednji pogled prema zapadu pre nego što okrene glavu prema svojoj istočnoj baštini, shvatiće koliko je velika. A ne samo prostrana.

(KRAJ)

PrenosimoIgor Ivanović: O stvarnim uzrocima SVO

Izvor: Novi Standard