Piše: Igor Ivanović

Ruski pad u tamu u kojoj su prespavali delove sopstvene istorije izazvan je nekritičkom verom u internacionalizam: prvo u misiju komunizma, a onda u dobronamernost Kolektivnog zapada. Tek kada su odjeknule prve granate u SVO Rusi su počeli da se bude iz zimskog sna

Kada je 24. februara 2022. godine Ruska Federacija započela Specijalnu vojnu operaciju (SVO) u Ukrajini mnogima se učinilo da se radi o ishitrenoj avanturi koja bi mogla biti plaćena skupom cenom. Jer, ipak je ruska vojska ušla na teritoriju međunarodno priznate države sa kojom je već delila krupno teritorijalno neslaganje oko statusa Krima, gde je na ukrajinskoj strani već stajao čitav Kolektivni zapad.

Ova vojna operacija je preko noći dodatno homogenizovala sve zapadne države u oštroj osudi Ruske Federacije, kao i u pružanju izdašne pomoći Ukrajini. Učinilo da će se dogoditi dva politička kretanja za koja će se kasnije ustanoviti da su oba bila samoobmane. Niti je Ruska Federacija ostala izolovana, i u teškom zastoju; niti je Rusija pregazila Ukrajinu za nekoliko meseci i stigla na Dunav u ritmu želja rusofilnih srca. Ništa od toga.

Doduše, svako ko je temeljno pratio reči predsednika Putina izrečene u šest sati po moskovskom vremenu toga 24. februara 2022. godine – mogao je razumeti da se radi o veoma komplikovanoj i dugoročnoj operaciji. Putin se pozvao na član 51 Povelje UN u cilju zaštite ruskojezičkog stanovništva Donbasa od „zlostavljanja i genocida“ – što je bilo očekivano u njegovom obraćanju s obzirom da su oružani sukobi na ovom delu ukrajinske državne teritorije trajali skoro osam godina – ali se pozvao i na „demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine“, odnosno na sprečavanje toga da „Ukrajina postane anti-Rusija“.

Ove poslednje reči zbog složenosti ruskih zahteva jasno upućuju na dugačku i rezolutnu operaciju, kod koje ne mogu postojati polovična rešenja ili nejasni kompromisi. Već tada je moglo biti jasno kako će sukob trajati nepredvidivo dugo i kako će se u njega na bilo koji način umešati sve zapadne države, kao i mnoge nezapadne. Posebno se ova tvrdnja čvrsto zakopala u mrku zemlju ukrajinskih stepa kada je Ukrajina odbila već sklopljeni dogovor oko „brzog mira“ u Istanbulu, sasvim sigurno po scenariju Kolektivnog zapada, i sasvim verovatno u glavnoj roli razbarušenog glumca Borisa Džonsona (bez obzira što je narečenu medijsku informaciju ovaj nekadašnji britanski premijer kasnije demantovao).

Rusija je kao kontrameru odmah pravno pripojila svom ustavnom prostoru još četiri ukrajinska regiona, naravno pored već integrisanog Krima. Od tada su i teritorijalna pitanja u zahtevima SVO, pored onih geopolitičkih, postala toliko složena da se objektivno mogu rešiti samo vojnom kapitulacijom neke od dve sukobljene strane.

Otvorena pitanja

Pre analize naizgled nevidljivih i na prve reči neizgovorenih razloga za otpočinjanje SVO – uz potvrdu onih izrečenih – bio bi uputan kratak povratak u novembar 2013. godine. Odnosno na početak masovnih protesta u Kijevu, zbog toga što je vlada Viktora Janukoviča odbila potpisivanje Sporazuma o pridruživanju Ukrajine sa EU. Ovi događaji, na početku naizgled spontani, indukovani su od strane američkih činilaca, što pokazuje razgovor između Viktorije Nuland i ambasadora Džefrija Pajeta koji je procurio u javnost, i upravo oni su proizveli Evromajdanski puč.

Tako je nasilno oteran legitimni i umereni lider Ukrajine Janukovič, a na vlast su dovedeni antiruski jastrebovi. Sa pozicija istorijske nauke svi događaji oko Evromajdanskog puča su manje-više jasni i istraženi, ali sa pozicija filosofije istorije mnogo toga ostaje nejasno. Zašto su američki obaveštajci zajedno sa ukrajinskim radikalnim nacionalistima krenuli u rušenje Janukoviča kada bi po očiglednim pokazateljima on izgubio izbore koji su sledili za nepunih godinu dana? Zašto su započeli ovu operaciju posle koje je Ukrajina trajno izgubila Krim, a bez koga Rusija teško da bi mogla biti smatrana svetskom, već pre regionalnom silom?

Takođe sa pozicija filosofije istorije ostaju otvorena pitanja: kako je Rusija olako mogla dozvoliti ukrajinski puč u svom dvorištu, kao i koliko je ruski narod bio svestan poplave mržnje koja se prema njemu širila sa zapadnih izvorišta oko Lavova, pa kroz visoravni i ravnice prema Dnjepru? Konačno: da li je Rusija planskom operacijom dobila Krim, a morala da žrtvuje Evromajdan ili joj je ovaj dragoceni poklon „pao sa neba“ zbog grube greške bahatih i zaslepljenih antiruskih političara i obaveštajnih analitičara?

U svakom slučaju, period od Evromajdanskog puča do početka SVO u trajanju od osam godina može mnogo da nauči radoznalog i temeljnog istraživača o ruskoj duši i ruskom čoveku. Ukrajina u početku nije imala skoro nikakvu vojsku, pa se rusko stanovništvo iz Donbasa relativno lako odbranilo oružanim putem.

Međutim, u velikim gradovima, gde je bilo mešovito promajdansko i antimajdansko stanovništvo dolazilo je do pogroma ruskog naroda. Tako je u Odesi zbog posledica podmetnutog požara u „Domu sindikata“ stradalo 42 Rusa (34 muškarca, sedam žena i jedan dečak). Potom su osam godina Ukrajinci stvarali ozbiljnu vojsku i dobijali važno oružje od „zapadnih saveznika“ (mahom od američke strane), što potvrđuju i naknadne izjave Angele Merkel i Fransoa Olanda u vezi planske opstrukcije mirovnih sporazuma iz Minska zbog naoružavanja ukrajinske vojske.

Postepeno su stezali obruč oko donbaskih pobunjenika, i neprestano granatirali ruskojezične civile unutar ove pobunjene zone. Ruska Federacija je sve ovo trpela uprkos sve većem nezadovoljstvu kod ruskog stanovništva sa obe strane granice. Verovala je Kolektivnom zapadu uzaludno i kontinuirano: povremeni mirovni sporazumi poput Minska jedan i Minska dva, imali su trajanje kao sladoled na avgustovskom suncu.

Dakle, Rusi sa obe strane granice su trpeli tada kao retko koji narod na planeti: jednima je krvarilo srce, a drugima tela. Izgleda da kod Rusa sve mora biti veliko; i patnja, i strpljenje. Negde sam pročitao da je Niče nazvao Ruse „narodom na duge staze“, kao i da je Rusija toliko velika da u njoj Bog nije na nebu nego negde u beskrajnoj daljini.

Zato se ruski čovek ne može logički razumeti samo na osnovu sopstvenog (ili bilo kog drugog „evropskog“) iskustva, i zato je način na koji Rusi trpe u ratu, kao i na koji potom pobeđuju u njemu, razumljiv samo njima samima (zbog toga samo oni znaju koji su stvarni ciljevi SVO i kada će biti kraj). Jedini ključ za otključavanje ruske duše nalazi se sakriven u riznicama istočno-pravoslavnih manastira.

Brza reakcija

Protokom vremena u SVO i značajnim usložnjavanjem međunarodne situacije postaje jasno kako je ruska odluka o ulasku na ukrajinsko ratište imala svoju istorijsku dubinu i strateške razloge. Ono što je predsednik Putin naveo kao razlog za intervenciju je tačno i politički logično, ali pravi okidač za ono što je potom započeo bilo je nešto što nije izgovorio.

Sa jedne strane, Rusija je svesna da se istoriji na mostu plaća ono što se ne plati na ćupriji, odnosno da je na naplatu stigao rat koji je ranije samo privremeno izbegla neslavnim raspadom SSSR-a. Dakle, sa iste strane sadašnja pravoslavna i suštinski caristička Rusija ispravlja pljačku njenih teritorija koje su joj ukrali sovjetski komunisti, zbog čega objektivno nema ukrajinske krivice.

Ali sa druge strane, na Rusiju se spremala sveobuhvatna agresija od strane Kolektivnog zapada koja bi samo delimično bila realizovana vojnim napadom. Koliko god da se na prvi pogled ova tvrdnja činila smelom i neutemeljenom, postoje značajni argumenti koji je posredno učvršćuju. Nemoguće je pribaviti eksplicitne dokaze za ovu tezu jer se takvi u istoriji nikada ne pojave, ali naknadno tumačenje povesti novim generacijama pruža šansa da uzročno-posledično izvedu zaključke o postojanju nečijih skrivenih planova.

Shvativši opasnost koja im se sprema, u Kremlju su brzopotezno reagovali i odlučili da napadnu prvi. Baš onako kako je svojevremeno rekao u jednom razgovoru za medije predsednik Putin opisujući njegovo iskustvo iz mladosti sa sanktpeterburških (ranije lenjingradskih) ulica: ako je sukob neizbežan – udari prvi. Vrlo je indikativno da predsednik Putin još od nastupa iz februara 2023. godine na Federalnoj skupštini koristi termin „nanošenje strateškog poraza Rusiji“, kada objašnjava namere Kolektivnog zapada vezane za ukrajinsko pitanje.

Vladimir Putin je poznat u svetu kao veoma precizan i uzdržan govornik koji nikada ne koristi pompezne i preterane reči. Ali u ovom slučaju koristi vrlo radikalnu opomenu kojom opisuje zapadne namere da „nanesu strateški poraz Rusiji“, očigledno asimetrično po snazi u odnosu na umereno značenje termina „specijalna vojna operacija“ kojim je ruska strana označila svoju vojnu aktivnost.

I ostali ruski zvaničnici, poput Lavrova, Zaharove, Nariškina ili Peskova, u više navrata su javno koristili isti termin – strateški poraz Rusije. Biće da imaju saznanje kako iza scene postoji nešto veće i nešto mnogo dublje zabodeno u istoriji nego što je trenutni sukob u Ukrajini.

Nije slučajno da je kasnije Nikita Mihalkov kazao: „Bog je poslao SVO Rusima da se probude iz svoje tame, a strpljenje je ruska osobina“. Ruski pad u tamu u kojoj su prespavali delove sopstvene istorije izazvan je nekritičkom verom u internacionalizam: prvo u misiju komunizma, a onda u dobronamernost Kolektivnog zapada. Tek kada su odjeknule prve granate u SVO Rusi su počeli da se bude iz zimskog sna u kome su sanjali da imaju prijatelje među zapadnjacima. Kako se povećavao obim sukoba, tako se menjao i zvanični ruski narativ prema Kolektivnom zapadu: od prijatelja do partnera, zatim od partnera do protivnika, i na kraju: od protivnika, stidljivo, do neprijatelja.

Biološko oružje

Na Kolektivnom zapadu su neke uticajne organizacije već posle prvobitnog šoka izazvanog SVO odmah aktivirale stare planove o podeli Rusije na nekoliko novih država. Ovi programi datiraju bar iz druge decenije prošlog veka koja je iznedrila Veliki rat i Oktobarsku revoluciju, a pored sagledavanja političke koristi sadrže i planove o materijalnom prisvajanju nepreglednih ruskih bogatstava.

Tako je već u junu 2022. godine „Helsinška komisija SAD“ organizovala raspravu o „dekolonizaciji Rusije“, odnosno o položaju neruskih naroda i njihovom pravu na samoopredeljenje. Organizacija „Forum slobodnih naroda post-Rusije“ je u više navrata, počevši od 2022. godine, usvajala deklaracije sličnog sadržaja, poput Deklaracije o Sibiru, Gdanjskog manifesta ili Briselskog protokola. Svi ovi dokumenti pozivaju na cepanje Ruske Federacije na nekoliko novih država, na nezavisnost pojedinih nacionalnih regiona i republika od Ruske Federacije, na oduzimanje centralnog upravljanja Moskvi, kao i na uklanjanje nuklearnog oružja sa ove (ili ovih) teritorija.

opšte uzevši, Kolektivni zapad je u početnom periodu SVO računao na totalni ekonomski kolaps ruske ekonomije, a paradigma ovog razmišljanja je izjava Ursule fon der Lajen iz septembra 2022. godine kako je Rusija u očajnom stanju i da je prinuđena da vađenjem čipova iz dotrajalih mašina za sudove dopuni vojnu proizvodnju. Zatim je slavodobitno zaključila: „Ruska industrija je u ruševinama“.

Takođe, na Zapadu se računalo na potpunu političku izolaciju ruske države, na kulturno izgnanstvo ruskog naroda i na građanske nemire širom Ruske Federacije: posledično na strateški poraz Rusije. Kada je sve planirano palo u mutne vode Dnjepra, pristupili su sveobuhvatnom vođenju manje-više neskrivenog rata protiv Rusije. Naravno, preko ukrajinskog mesa. Kako je ratno vreme teklo i kako je ruska vojska postepeno širila teritorije, tako su se pojavljivali i znaci koji su ukazivali na postojanje prethodnih planova za sveobuhvatnu agresiju Kolektivnog zapada na Rusku Federaciju.

Prvo je savetnik ruskog predsednika Anton Kobjakov saopštio kako je ruska vojska u napuštenom štabu jedne od ukrajinskih brigada našla dokumente koji ukazuju na planove Oružanih snaga Ukrajine da osmog marta 2022. napadnu Rusiju. Dakle, samo dve sedmice nakon početka SVO.

Pronađeni su i planovi da u istom periodu Ukrajina svim vatrenim moćima napadne Donbas, uključujući i civilno stanovništvo. Sada postaju jasnija upozorenja savremenog ruskog filosofa Aleksandra Dugina koji je rekao da se SVO ne sme završiti sve do konačne ruske pobede. Nije isključio ni upotrebu nuklearnog oružja u ovom sukobu, čak i protiv Kolektivnog zapada. Zato je zaključio da više nikada neće biti povratka na predratno stanje, i da svi u Rusiji moraju ovaj fakticitet da prepoznaju kao jedinu budućnost.

Zatim, ruska vojska je pronašla ostatke bioloških laboratorija na osvojenoj ukrajinskoj teritoriji, obično nedaleko od državnih granica. General Igor Kirilov je nekoliko godina pre početka SVO iznosio u javnosti dokaze o postojanju tajne mreže američkih vojno-bioloških laboratorija u Ukrajini.

Malo posle početka SVO general je obelodanio dokumente zaplenjene u laboratorijama u Rubežnoj, Hersonu i Severodonjecku. U njima je pokazan tajni program razvoja visokopatogenih virusa i bakterija, sve u cilju ofanzivne upotrebe u biološkom napadu. Eksperimenti su vršeni na lokalnom ukrajinskom stanovništvu koje ima praktično identičan genotip kao i rusko stanovništvo sa druge strane granice. Zanimljivo je da još od 2018. godine postoje slične sumnje za Centar Lugar u Gruziji, za koji postoje izveštaji da je, u tajnim eksperimentima koji su u njemu vršeni, preminulo nešto više od sedamdeset lokalnih građana.

Bitno je naglasiti da su ove laboratorije u Gruziji (graničnoj državi sa Rusijom u kavkaskom regionu u dužini od skoro 900 kilometara) instalirane još u eri Mihaila Sakašvilija. General Kirilov, komandant ruske vojske za RHB zaštitu, ubijen je 2024. u atentatu u Moskvi iza koga je po sopstvenom priznanju stajala ukrajinska tajna služba (SBU).

Ruski zvaničnici su u više navrata izrekli da je u ovom atentatu SBU samo izvršilac, a da su planeri i nalogodavci „Anglosaksonci“ ili „zapadne službe“. Viktorija Nuland, na funkciji zamenice američkog državnog sekretara tokom ovih dešavanja u Ukrajini, javno je priznala postojanje bioloških istraživačkih centara na ukrajinskoj teritoriji i izrazila zabrinutost da bi ruska vojska mogla doći u posed istraživačkih materijala u njima.

Uostalom, ispostavilo se da je još 2005. godine Barak Obama potpisao sporazume o partnerstvu kako bi pokrenuo programe bioloških istraživanja u Ukrajini, nakon čega je milijarder Džordž Soroš uložio značajna sredstva u ove projekte. Međutim, Nulandova je demantovala postojanje skrivenih namera ovih istraživačkih centara. Okarakterisala ih je kao naučna istraživanja u svrhu opšteg dobra, a putem razvoja vakcina za zarazne bolesti i potencijalne epidemije.

Posle svega što se dogodilo u epohi kovida – kao i u post-kovid periodu – vezano upravo za vakcine, teško da bi se moglo poverovati njenim „filantropskim“ rečima. Nije joj poverovao čak ni sunarodnik i kolega političar Robert F. Kenedi, ministar zdravlja i socijalnih službi u narednoj američkoj vladi, koji je u javnom razgovoru sa Ilonom Maskom i Dejvidom Saksom izneo mišljenje da ove reči Nulandove potvrđuju postojanje tajnih bioloških programa na ukrajinskom tlu.

Ruski predstavnici su 2022. godine u UN govorili o biološkim agensima koji bi mogli da napadaju na precizno selektirane etničke grupe, kao i o istraživanjima biloškog materijala upravo slovenskog stanovništva – pozivajući se na postojanje ove tajne mreže laboratorija širom Ukrajine. Dakle, dokazi o pokušajima pravljenja biološkog oružja u Ukrajini, kojim bi se napao ruski genotip, polako izbijaju na površinu, uprkos nastojanju mnogih zapadnih (posebno američkih) političara i javnih ličnosti da ih prikriju ili diskredituju.

Gruzijski primer

Gruzija je vrlo zanimljiva država u vezi ruskog pitanja, posebno ako se uzme u obzir njen krupni nesporazum sa Moskvom oko statusnih pitanja Abhazije i Južne Osetije. Iako je vladajuća koalicija „Gruzijski san“ koja upravlja zemljom još od 2012. godine oštro suprotstavljena Rusiji po ovom pitanju, jer je Kremlj 2008. godine priznao Abhaziju i Južnu Osteiju kao nezavisne države – ova gruzijska vlast ne namerava da pokreće nikakve vojne akcije u cilju povratka kontrole nad dve pokrajine u kojima je stacionirana ruska vojska kao garant nezavisnosti i mira. Nasuprot politici Sakašvilija koji je pod zapadnim uticajem pokušao da vojno interveniše u Abhaziji i Južnoj Osetiji i doživeo težak poraz.

Na gruzijskim parlamentarnim izborima 2024. godine skoro kompletan vrh Kolektivnog zapada je na neki način stao iza opozicije. Opozicioni donatori su bili EU, američke organizacije USAID i NED, švedska SIDA, kao i vlada Velike Britanije.

Tokom kampanje i potonjih protesta zbog poraza, gruzijsku opoziciju su posetili pomoćnik američkog državnog sekretara O’Brajen, kongresmeni Šahin i Tarner, delegacija Bundestaga u sastavu Jirgen Hart, Nils Šmid, Ulrih Lehte i Debora Diring, šestočlana delegacija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope na čelu sa Julijanom Bulajem, kao i tadašnji generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg.

Međutim, i pored ogromne zapadne podrške opoziciji u Gruziji, vladajući „Gruzijski san“ je uspeo da zadrži vlast u demokratskoj utakmici. Njihova osnovna teza, koju su u mnogo navrata ponavljali premijer Irakli Kobahidze, predsednik parlamenta Šalva Papuašvili i gradonačelnik Tbilisija Kaha Kaladze, bila je da su izbornom pobedom osujetili otvaranje „drugog fronta“ protiv Rusije.

Odnosno, kako su zbog toga sprečili da Gruzija postane nova Ukrajina sa svim pratećim ratnim stradanjima i razaranjima. Isticali su da se poražena gruzijska opozicija spremala da nakon pobede vojno napadne pokrajine Abhaziju i Južnu Osetiju, uvlačeći tako Rusiju u još jedan rat, ovog puta na južnim granicama.

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard