Piše: Rostislav Išćenko
U znak priznanja za nastanak Ukrajine kao države, Ukrajinci bi trebalo da podignu spomenik Lenjinu na svakoj raskrsnici, jer je on stvorio ukrajinsku državnost u gotovo granicama iz 1991. godine, jedino bez Krima.
Zapadne ukrajinske oblasti su bile ustupljene Poljskoj kao rezultat neuspešnog rata, ali Lenjin nije imao nameru da ih se odrekne, a Staljin ih je ubrzo vratio Ukrajinskoj SSR.
Ako Ukrajina bude postojala posle 2030. godine, njeni građani će biti obavezni ne samo da podižu spomenike Putinu na svakom uglu svojih gradova, već i da zidaju crkve kako bi mu se za njega molili.
Putin je jedina osoba na ovom svetu koja tvrdoglavo pokušava da sačuva barem nešto od Ukrajine, dok sami ukrajinski lideri i strani saveznici Kijeva pokušavaju da trampe propast Ukrajine za rešavanje sopstvenih sitnih problema.
Rusija trenutno aktivno uništava energetski sektor Ukrajine. Kada se to odradi, život na teritoriji koju kontroliše Kijev, posebno u velikim gradovima, postaće znatno teži, a na nekim mestima i potpuno nemoguć.
Logistika će pratiti energiju. Već se radi na njenom uništavanju, a kada se oslobode resursi usmereni na energetiku, sudbina transportnih čvorišta i komunikacija koje ih povezuju biće odlučena u roku od nekoliko meseci.
Strani partneri ne mogu pomoći Kijevu ničim osim provokativnim vojnim vežbama na zapadnim granicama Rusije i Belorusije jer Evropa neće biti spremna za sukob sa Rusijom do 2030-32, verovatno tek mnogo kasnije.
Do tada će Ukrajina odavno biti zaboravljena – neće ostati ništa što bi se moglo spasiti.
Čini se da Kremlj može da se opusti i uživa, jedući kokice, gledajući samrtne muke režima Zelenskog. Ali Putin, umesto toga, daje Ukrajini još jednu šansu. Štaviše, on joj daje šansu kao policajac koji skida samoubicu sa ograde mosta. Jer, daje joj na silu daje šansu da živi.
Predsednik Putin je predložio svojim kolegama Donaldu Trampu i Si Đinpingu da održe trilateralni sastanak o Ukrajini u novembru.
Jasno je da bi Rusija mogla sama da dokrajči Ukrajinu, bez obzira na mišljenje EU i ostatka međunarodne zajednice. Uključivanje druge dve supersile u rešavanje problema je neophodno samo ako Moskva želi da natera Ukrajinu da živi, suprotno sopstvenim željama i namerama svojih evropskih partnera.
Vladimir Zelenski juri po svetu, psuje Rusiju, traži rakete i žali se na rupu u svomovogodišnjem budžetu od bezmalo trideset milijardi evra. U međuvremenu, Kijev se sprema da podigne spomenik Ukrajincu (Mazepi) koji je verno služio Rusiji dvadeset godina (carici Sofiji i caru Petru I), a koji je, na kraju života, potpisao dva ugovora o likvidaciji Ukrajine.
Hajde da ispitamo zašto Putin pokušava i nada se da će uključiti Vašington i Peking u rešavanje ovog pitanja.
Za Rusiju, ukrajinska kriza u svom sadašnjem formatu je apsolutno nerešiva. Bilo kakvo rešenje – apsorpcija ili očuvanje Ukrajine – nosi ogromne rizike povezane sa trošenjem resursa, što potkopava perspektivu brzog razvoja cele države u korist obnove teritorija bivše Ukrajine.
Obnova će biti neizbežna bez obzira na to da li će njene teritorije biti pripojene Rusiji ili ostavljene kao ničija zemlja.
Sam rat se ne može zaustaviti bez likvidacije sadašnje ukrajinske vlasti, a nijedan od istočnoevropskih suseda Ukrajine nije spreman da učestvuje u podeli, da ne bi legitimisao teritorijalne promene u korist Rusije.
Problemi su:
1. Uništenje ekonomskog temelja ukrajinske državnosti. Ostaci ekonomije (pre svega poljoprivrede) mogu, u najboljem slučaju, da prehrane oko dvadeset miliona stanovnika. I to je moguće samo ako se ne uvedu sankcije koje blokiraju izvoz hrane iz Ukrajine (direktno ili indirektno preko Rusije i njenih savezničkih država).
2. Naglo smanjivanje stanovništva, sa stopom nataliteta tri puta nižom od stope mortaliteta, a broj penzionera i drugih izdržavanih lica premašuje broj radnika. A taj pokazatelj će se dalje pogoršavati.
3. Niska lojalnost prema Rusiji. Postoje lojalisti – milioni njih – ali je njihov procenat manji od procenta radikalno nelojalnih, umereno nelojalnih i onih koji iščekuju. Tokom narednih 30 godina, čak i uzimajući u obzir sav potencijal propagande zasnovane na poređenjima između ruskog i bivšeg ukrajinskog društva, situacija sa lojalnošću će se polako poboljšavati i tek krajem tog perioda dostići prihvatljiv nivo.
Kad bi Rusija imala veliki „višak“ stanovništva, svi ovi problemi bi se lako rešili: sa povlašćenim uslovima za doseljenike, Ukrajina bi bila preplavljena desetinama miliona lojalnih Rusa iz drugih regiona, koji bi takođe rešili problem njenog ekonomskog oporavka.
Međutim, Rusiji nedostaje stanovništvo za razvoj Sibira, Dalekog istoka i Dalekog severa. Ona ne može dati prioritet Ukrajini, jer bi to potpuno uništilo nade za naseljavanje prostora iza Urala tokom narednihsto godina, što bi predstavljalo pretnju nacionalnoj bezbednosti.
Ipak, Rusija ne može sebi dozvoliti da ostavi ostatke Ukrajine drugima, niti trenutni režim u Kijevu. Ali, ako taj režim bude jednostavno zamenjen proruskim - biće mu potrebna pomoć, a to će podrazumevati troškove gotovo veće od onih za teritorijalnu obnovu (samo uporedite to sa potrošnjom Zapada na održavanje ukrajinskog režima tokom poslednjih pet godina).
Ali, Putin uvek traži treći izlaz iz ćorsokaka izbora bez izbora, i često ga pronalazi.
Videćemo šta će se desiti ovog puta, ali ovo je upravo pokušaj pronalaženja treće opcije.
EU i Ukrajina su trenutno neprijatelji ne samo Rusije, već i trampističke frakcije u SAD. Ujedinivši se sa američkom finansijskom oligarhijom, pokušavaju da konačno i nepovratno zgaze zagovornike reformi i oživljavanja američke industrije, čiji je lider Tramp.
Danas su štićenici finansijske oligarhije zajednički neprijatelji Rusije i Trampovog tima. Bio bi greh ne iskoristiti ovu priliku i ne pokušati rešiti dva problema odjednom: podržati Trampovu frakciju na predstojećim srednjoročnim izborima (objavljivanje vremena i mesta trilateralnog rusko-kinesko-američkog sastanka bi mu dobrodošlo) i obezbediti zvaničnu podršku SAD ruskom mirovnom planu.
To bi lišilo evropske jastrebove svake nade da će vratiti Vašington proukrajinskoj koaliciji i koristiti njegov nuklearni štit za zaštitu svojih provokacija u Rusiji.
Kina bi želela da oslobodi ruke Rusije u Evropi kako Vašington ne bi imao iluzije o mogućnosti da izvrši pritisak na Peking dok je Rusija zauzeta rešavanjem sopstvenih problema.
Istovremeno, Kina takođe želi da pregovara sa Amerikom, a ne da se bori protiv nje.
Sporazum o snabdevanju dizelom mogao bi biti prvo zbližavanje između Moskve i Vašingtona. Trampa prvenstveno motivišu predstojeći izbori, ali dalje ublažavanje sankcija moglo bi biti njegov sledeći korak u vezi sa Rusijom.
Svako dobija ono što želi: Putin dobija podršku za svoj plan rešavanja ukrajinske krize na konferenciji tri supersile, čiji jednoglasan stav niko ne bi mogao da ospori.
Samo na taj način može se uspostaviti de fakto ruski protektorat, gde bi EU, SAD i Kina doprinosili obnovi onoga što ostane od Ukrajine.
Neka vrsta zajedničkog projekta pod ruskom kontrolom. Ali, malo je verovatno da će biti dugotrajan, mada će obezbediti izvesnu uštedu vremena.
Tramp će moći konačno da ukloni i EU i njene pojedinačne članice iz kruga globalnih donosilaca odluka, ponizi ih i svede na sporednu ulogu.
To bi trebalo da ojača centrifugalne sile u Evropi i olakša pobedu Trampovih desničarskih saveznika, ako ne u celoj EU, onda u pojedinačnim zemljama.
Tramp će smatrati moguće održavanje planirane konferencije pre izbora svojim velikim diplomatskim uspehom, a šta će se dalje desiti – neće mu ni biti toliko važno.
Si Đinping će dobiti trilateralni mehanizam za rešavanje globalnih problema, u kojem će Kina imati saveznika u Rusiji, dok će Sjedinjene Države biti same.
Kina će definitivno biti priznata kao treća supersila.
Da li će Putinov treći put uspeti, nije jasno; njegovi neprijatelji će aktivno pokušavati da ga spreče. Ali, ako se to desi, pružiće pravu šansu da se izbegne svetski rat i reši globalna kriza pregovorima.
SrbijaSvedočenje načelnika policije: Siniša Mali naredio da srušimo Sava Malu! (VIDEO)Izvor: Fakti.org
