Piše: univ. prof. dr. Petar J. Grbović, Laboratorija za Energetsku Elektroniku - Institut za Mehatroniku Univerzitet u Inzbruku, Austrija

Drage naše majke, očevi, bake, deke...

Dragi naši najmiliji...

Evo, prođe bezmalo dve godine. Znam da ste (pomalo) ljuti na nas. Ljuti ste i zamerate nam što podržavamo naše studente i našu decu, što smo na njihovoj strani. Ljuti ste što, kako kažete, mi rušimo državu.

Vi znate da mi na vas nismo i ne možemo biti ljuti! Vi ste naši najmiliji i kada vas jednog dana ne bude, mi ostajemo sami; sami baš kao siročići! Ali nas duša boli zbog svega ovoga što se dešava! Duša nas boli što mislite to što o nama i studentima mislite! Ali mi vas ne osuđujemo.

Moram da vas podsetim da je od 2012. pa do danas iz Srbije otišlo preko 400.000 visokoobrazovanih mladih. Da budem precizniji, oni su oterani od strane vlasti, na ovaj ili onaj način! Nisu oni otišli jer su alavi i željni bogatstva. Nisu oni tražili hleba preko pogače. Samo su tražili da mogu pošteno da zarade svoju koru hleba svojim znanjem i trudom, a da pri tome ne moraju da budu članovi vladajuće partije da bi dobili posao. Nisu želeli da ih neko ucenjuje, da ih tera kao stoku u torove na trgove da mašu predsedniku! Iz istih takvih razloga sam i ja otišao iz Srbije pre više od 20 godina.

Veoma često čujemo komentare da je nama ovde lako. Lepo živimo, dobro zarađujemo, a onda vama tamo u Srbiji delimo lekcije o tome ko treba da bude na vlasti, zar ne? Ali nije baš tako! „Gorka je ovde kora hleba gde svog nema i gde brat nije!“ Kako reče naš veliki Njegoš: „Niko još čašu meda ne ispi dok je čašom žuči ne zagrči; smiješane se lakše piju!“

Lako je otići iz Srbije. Lako se čovek brzo navikne na „bolji“ život tamo negde daleko. Ali onda shvatimo da smo propustili mnoge lepe trenutke sa rodbinom, prijateljima, kumovima. I onda, na kraju, u jednom trenutku počnemo da strepimo i da očekujemo telefonski poziv u gluvo doba noći. Očekujemo da nam neko javi da se upokojio otac, majka, stric, strina, ujak, ujna, kum, brat ili sestra. Nažalost, taj poziv pre ili kasnije dođe. I onda žalimo što nismo stigli na vreme da se oprostimo od najmilijih. Strepimo da li možemo da stignemo na vreme na opelo... Neki od nas su u Kanadi, Americi, Australiji... negde tamo daleko od Srbije! Verovatno i mnogi od vas imaju decu van Srbije. I vi možda počinjete da razmišljate da će pre ili kasnije doći taj trenutak da poželite da se oprostite od svoje dece! A deca će možda biti daleko... možda neće stići...

A studenti, ova naša divna deca, kao dar od samog Gospoda, podigoše svoje glave protiv tiranije. Oni ne ruše državu, oni nisu ustaše, narkomani i anarhisti, kako su prikazani u medijima!

Oni samo žele da imamo pravnu državu u kojoj se poštuju zakoni. Da kriminalci idu na robiju bez obzira na to da li su u vladajućoj partiji ili ne. Nadam se da nismo zaboravili one silne afere koje su čak i mnoge, ni krive ni dužne, glave koštale.

Deca samo žele da mogu da žive od svog poštenog rada i svog znanja, a da pri tome ne moraju da budu članovi vladajuće niti bilo koje druge partije. Ne žele da ih neko ucenjuje, da ih tera kao stoku u torove na trgove da mašu predsedniku!

Oni žele da sačuvaju našu zemlju i da i oni imaju nešto da ostave svojim naslednicima. Žele da se njihovi naslednici njih ne stide, već da budu ponosni na svoje korene!

Oni žele da ostanu u Srbiji. Ne žele da idu tamo negde daleko i da jednog dana i oni očekuju taj telefonski poziv u gluvo doba noći. Ne žele da njihovi najdraži moraju da strepe da li će još jednom videti svoju decu pre nego što odu sa ovoga sveta!

To je ono što ova deca žele!

A gde smo mi i gde ste vi? Vi ste nas učili da treba da budemo pošteni, čestiti, odgovorni i vredni. Da budemo uvek ljudi i nikada neljudi, kako nas je učio i naš veliki patrijarh Pavle! Učili ste nas da se brinemo o zajednici jer bez zajednice nema ni pojedinca! I mi smo našu decu, naše đake i naše studente učili isto to. A sada je došlo vreme da pokažemo da stojimo iza svih svojih reči. Da to što smo učili decu nije bila samo prazna reč. Sada treba i moramo da podržimo našu decu i naše nasleđe. Ako treba, da u kritičnom trenutku stanemo ispred njih i da ih zaštitimo! Isto tako i vi treba sada da nama pokažete da to što ste nas godinama učili i pričali nam nije bila samo prazna reč. Treba da nam to pokažete na delu! Treba da podržite nas i našu decu. Time podržavate njihovu i našu budućnost. I na kraju krajeva, time podržavate i svoju budućnost i svoje nasleđe!

„Ajde grade svi uz naše mlade,

Tama bledi, zora rudi, Srbija se budi,

Hajde sela da se pamte dela, niz sokake nek se čuje, stiže mladost tu je,

Mladost peva, bolju zemlju sneva, hajde zemljo kako znamo da je sačuvamo!“

Ako decu ne podržimo, na našu i vašu žalost, mnogi od njih će vrlo brzo morati da odu van Srbije. Da odu tamo negde daleko od nas! I onda će jednog dana i oni dočekati taj telefonski poziv u gluvo doba noći. A šta vama preostaje? Preostaje vam da strepite kada će doći taj trenutak da poželite da još jednom vidite svoju decu!

Svedoci smo da vlast preko medija, na prvom mestu Informera, Pinka i RTS-a, nemilosrdno satanizuje decu, studente i studentski pokret.

A šta to običan, iskren i čestit čovek može i treba da vidi u toj deci? Može da vidi tri stvari: VERU, NADU i LjUBAV.

  • Može da vidi njihovu VERU u Boga, VERU u istinu i pravdu, VERU da u nama ipak postoji nešto dobro!

  • Može da vidi njihovu NADU da možemo da se promenimo: „Da budemo uvek ljudi i nikada neljudi!“

  • Može da vidi da sve to ova deca rade sa puno LjUBAVI! U njihovim bistrim očima vidimo samo LjUBAV i ništa drugo!

Eto, to su naša deca, naši studenti, naša budućnost i naše nasleđe, koje moramo da podržimo! Nadam se da ćete i vi to da uradite! Moramo da ih podržimo ili nas za manje od 10 godina više neće ni biti! Neće nas biti teritorijalno, ekonomski, društveno, kulturno, a nažalost, neće nas biti ni duhovno!

Ja znam da su mnogi od vas simpatizeri vladajuće partije. I to nije problem. Mi smo, ili bi bar trebalo da budemo, demokratsko društvo u kojem svako ima pravo na svoje mišljenje i svoj izbor. Ali ako u jednom trenutku shvatimo da je naš sadašnji izbor možda pogrešan, hajde da razmislimo, da se promenimo i popravimo. Nemojmo prati ruke kao Pontije Pilat, već budimo kao pokajani razbojnik koji se pokajao na Krstu i ušao u Carstvo nebesko!

Vi ste naši najmiliji, a nadam se da smo i mi vaši! Neka nas Gospod sve zajedno udostoji da se promenimo i da budemo onakvi kakvi treba da budemo: ljudi stvoreni po liku Božijem!

Srdačno vaš,

Petar J. Grbović

U Inzbruku, oktobra leta Gospodnjeg 2026.

Izvor: Pravda