Piše: Igor Lunjov
Godine 1937, u jeku Velikog Staljinovog terora, u Lenjingradu je pokrenut „Slučaj gluvonemih“. Zbog učešća u „fašističkim terorističkim organizacijama“ streljano je 35 ljudi, a 19 je osuđeno na deset godina logora.
„Sve sam ih postreljao, nema šta da se bakćemo s njima“
Kada je u januaru 1938. godine Leonid Zakovski mesto načelnika Lenjingradske uprave NKVD-a zamenio istim položajem u Moskvi, odmah je izjavio svojim novim potčinjenima:
„Treba ponovo razmotriti sve slučajeve osoba sa invaliditetom koje su osudile trojke i sve ih postreljati.“
Pritom je Zakovski dodao da je u Lenjingradu (kako su boljševici preimenovali Sankt Peterburg) „sve takve postreljao i da nema šta da se bakće s njima“. Već u februaru 1938. naredio je da se osobama sa invaliditetom i onima koji su bili „ograničeno sposobni za rad“, zatvorenim u Moskvi i Moskovskoj oblasti, kazna zameni najstrožom — smrtnom kaznom.
A u Lenjingradu je, za vreme Zakovskog, na samom početku kaznene operacije, u avgustu 1937. godine, nastao takozvani „slučaj terorističke grupe gluvonemih“.
Kako od krivičnog predmeta napraviti politički slučaj
Levo — reditelj „Petrogradskog pozorišta gluvonemih ‘Pantomima’“ Mihail Tager-Karjeli. Desno — nastavnica večernje škole za gluvoneme Marija Minclova-Pjotrovska.
U jeku kaznene operacije 1937–1938. godine lokalnim organima NKVD-a odozgo su stizale kvote o broju „neprijatelja“ koje treba brzo uhvatiti i neutralisati. U potrazi za „neprijateljima“ stigli su i do Lenjingradskog saveza gluvonemih.
Među uhapšenima našli su se osnivač i predsednik „Lenjingradskog saveza gluvonemih“ Nikolaj Dejbner; osnivač i reditelj „Petrogradskog pozorišta gluvonemih ‘Pantomima’“ Mihail Tager-Karjeli; slikar i ihtiolog Zoološkog instituta Akademije nauka SSSR-a Vladimir Redžko, saradnik lista „Udarnik“, koji je izdavalo Lenjingradsko oblasno odeljenje Sveruskog društva gluvih (VOG), i časopisa „Život gluvonemih“; nastavnica večernje škole za gluvoneme Marija Minclova-Pjotrovska; predsednik Lenjingradskog oblasnog odeljenja VOG-a Erik Totmjanjin; fotograf i retušer, višestruki gradski šahovski prvak među gluvima i osvajač nagrade na Prvoj spartakijadi u Moskvi Izrail Nisenbaum; kao i radnici, sportisti, umetnici…
Atmosfera straha koju je vlast stvorila u zemlji, a naročito u Lenjingradu, kolevci revolucije, nažalost je neretko podsticala ljude na potkazivanje. Tako je, bar prema onome što piše u spisima, povod za pokretanje „Slučaja gluvonemih“ dao jedan član društva gluvonemih, preterano budni Erik Totmjanjin, vajar i predsednik Lenjingradskog oblasnog odeljenja VOG-a.
On je Odeljenju za borbu protiv krađe socijalističke imovine i špekulacije (OBHSS) prijavio da pojedini gluvonemi dodatno zarađuju prodajući umetničke razglednice na železničkim stanicama i u prigradskim vozovima.
Prema sovjetskim zakonima, to se smatralo špekulacijom i kažnjavalo kao krivično delo.
Ostaje, međutim, nejasno da li su „organi“ od Totmjanjina tražili da napiše takvu prijavu, što je bila uobičajena praksa, ili ju je podneo na sopstvenu inicijativu.
Načelnik Lenjingradskog odeljenja za borbu protiv krađe socijalističke imovine i špekulacije (OBHSS) u sastavu Uprave milicije, Jan Krauze, shvatio je da se od dosadnog krivičnog predmeta može napraviti gromoglasan politički proces i tako pokazati sopstvena politička budnost.
„Mogli su bilo koga da odvedu — i zbogom, živote“
Levo — predsednik „Lenjingradskog saveza gluvonemih“ Nikolaj Dejbner. Desno — slikar i ihtiolog Zoološkog instituta Akademije nauka SSSR-a Vladimir Redžko.
Prva hapšenja među gluvonemima izvršena su tokom generalne probe predstave po delu Ostrovskog „Kako se kalio čelik“, koju su članovi dramske sekcije društva gluvonemih pripremali povodom dvadesete godišnjice Oktobarske revolucije.
Tokom pretresa pozorišta pronađeni su rekviziti - sportski floreti, koje su organi državne bezbednosti odmah proglasili „čuvanjem oružja“.
David Ginzburgski, koji je tih godina bio zamenik direktora Lenjingradskog doma prosvećivanja gluvonemih (DPG), zadužen za kulturno-masovni rad, a kasnije prikupljao materijal o slučaju svojih osuđenih drugova, sećao se tog događaja u pozorištu:
„…Dvojica u civilu prišla su sceni i, ne pokazujući isprave, upitala: ‘Ko je ovde Tager-Karjeli?’ Neko od nas je pročitao pitanje s usana onoga koji je pitao i pokazao prstom. Uzeli su ga i odveli. A mi smo se prosto skamenili i, potreseni, razišli…
Posle nekoliko dana uveče su u naš Dom prosvećivanja došla dvojica, ovoga puta pokazala isprave i zatražila da ih odvedemo u kabinet u kom je radio Tager. Počeo je pretres. U ormarima garderobe našli su mačeve i florete, ispitivali koliko su oštri, iako su bili sportski.
Jedan je preturao po pisaćem stolu, a drugi je, popevši se na stolicu, uzimao debele knjige, snažno ih tresao i bacao na pod. Prigovorio sam: ‘Zašto ih bacate? Molim vas, stavite ih na sto.’ Drugi, koji je sedeo za stolom, uzeo je papir i napisao: ‘Ćuti, inače ćemo i tebe tamo odvesti.’
Shvatio sam da nema šale i ućutao. Takvu su vlast tada imali ti siledžije: mogli su bilo koga da odvedu, sklepaju optužbu - i zbogom, živote…“
Dokaz — razglednice iz kutija cigareta
Fotograf, šahista i osvajač nagrade na Prvoj spartakijadi u Moskvi Izrail Nisenbaum sa suprugom i ćerkom.
U stanu jednog od uhapšenih u pozorištu pronađeni su stari pištolj „brauning“ i municija za njega. Ali glavni „dokaz“ bile su nemačke razglednice s Hitlerovim likom, pronađene kod gluvonemog Aleksandra Stadnikova, radnika fabrike „Skorohod“. Dobio ih je od Alberta Bluma, nemačkog komuniste koji je stanovao u istoj zgradi, političkog emigranta iz Nemačke, takođe gluvog, zaposlenog u krojačkoj radionici.
Takve razglednice obično su stavljane u kutije nemačkih cigareta, upravo tih koje je Blum pušio (u SSSR-u su se i portreti rukovodilaca Komunističke partije i ideološki simboli štampali na najrazličitijoj robi).
Blum je smesta proglašen rezidentom Gestapoa. To se dogodilo dve godine pre potpisivanja pakta Molotov—Ribentrop (1939), pa je islednik uspeo da kao dokaz predstavi razglednice s likom čoveka koji će se od 1939. do 1941. smatrati čak i „prijateljem“ Sovjetskog Saveza.
Od avgusta do decembra 1937. godine uhapšene su 54 gluve osobe. Njih 35 bilo je izloženo surovoj torturi. Iz sećanja Davida Ginzburgskog:
„Tokom saslušanja islednici su pitali uhapšenog: ‘Ko su ti prijatelji?’ Čim bi čuli novo prezime, noću bi odvodili tu osobu, proglašavali je narodnim neprijateljem i pripisivali joj član 58 (kontrarevolucionarna delatnost — prim. aut.).
Saslušanja su vođena posredstvom posebno angažovanih prevoditeljki znakovnog jezika. Gluvoneme su silom primoravali da potpisuju zapisnike u kojima je pisalo nešto sasvim drugo od onoga što su ‘govorili’.
Zauzvrat su im obećavali da će ih pustiti iz pritvora. Ispadalo je da su, priznajući krivicu, sami sebi potpisivali smrtnu kaznu.“
M. S. Roskin, koji je preživeo logore i nedavno preminuo, pričao je kako mu je u jesen 1937. godine stari politički zatvorenik, s kojim je delio ćeliju, dao koristan savet: da sve upozori da kao svoje poznanike i prijatelje navode samo one koji su već uhapšeni.
To su i uspeli - vrata ćelija u zatvoru „Kresti“ otvarana su radi provetravanja, pa je, dok su stajali na otvorenim vratima, bilo moguće „razgovarati“ znakovnim jezikom, koji se video kroz špijunku suprotne ćelije. Zahvaljujući tome, dalja hapšenja su ubrzo prestala.“
Spisak za streljanje. Iz zapisnika br. 249 sa sednice Posebne trojke Uprave NKVD-a Lenjingradske oblasti, od 19. decembra 1937. godine.
Kada je 1939. godine, tokom borbe protiv „preterivanja“ Velikog terora, ponovo razmatran „Slučaj gluvonemih“, prevoditeljka znakovnog jezika A. N. Perlova, koja je prisustvovala saslušanjima, ispričala je da je fotograf i retušer zadruge „Inkooprabis“ Izrail Nisenbaum odbio da svedoči pred islednikom Lebedevom, nakon čega ga je ovaj poslao u drugu prostoriju, kod islednika pripravnika. Zatim je pripravnik doneo Nisenbaumovo pisano priznanje da je nameravao da ode u Moskvu i ubije Staljina.
Na kraju su svi uhapšeni u „Slučaju gluvih“ optuženi da su osnovali fašističko-terorističku organizaciju povezanu s nemačkim konzulatom u Lenjingradu, da su vrbovali nove članove među zaposlenima u lenjingradskoj odbrambenoj industriji i da su se bavili diverzantskim i špijunskim radom.
Organizacija gluvonemih navodno je „pripremala terorističke napade na rukovodioce Svesavezne komunističke partije (boljševika) — VKP(b) — i Sovjetske vlade 1. maja i 7. novembra 1936. godine na Crvenom trgu u Moskvi i na Smolnom trgu u januaru 1937. godine.
Širila je fašističke fotografije i kontrarevolucionarnu fašističku literaturu dobijenu iz Nemačke posredstvom nemačkog konzulata“.
Posebna trojka Uprave NKVD-a Lenjingradske oblasti osudila je 19. decembra 1937. godine sve učesnike „Slučaja gluvonemih“ zbog učešća u antisovjetskoj fašističkoj terorističkoj organizaciji koju je, navodno, među lenjingradskim gluvonemima osnovao agent Gestapoa Albert Blum (nemački komunista).
One koji su tokom saslušanja najviše stradali i kod kojih se tragovi mučenja nisu mogli sakriti osudili su na najstrožu kaznu i streljali 24. decembra 1937. godine.
Ostali su osuđeni na deset godina zatvora u logorima.
Odložena rehabilitacija
Radnici fabrike „Skorohod“: levo Georgije Zolotnicki, desno Aleksandar Stadnikov.
Kaznena operacija okončana je u novembru 1938. godine odlukom Staljina i njegovog Politbiroa. Ježova je zamenio Berija. Ali i pre njenog završetka počeli su da hapse one čekiste koji je trebalo da odgovaraju za preterivanja.
Na primer, prvobitni plan za „prvu kategoriju“ (streljanje) u Lenjingradu i oblasti predviđao je 4.000 ljudi. A za godinu i po dana, u Lenjingradu i po nalozima iz Lenjingrada, ubijeno je 45.000 ljudi.
Zakovski, zamenik Ježova, uhapšen je u aprilu, a streljan u avgustu 1938. godine.
Godine 1939. red je došao i na dovitljivog načelnika OBHSS-a Jana Krauzea. Uhapsilo ga je Posebno odeljenje NKVD-a zbog „grubih kršenja socijalističke zakonitosti i falsifikovanja u operativno-istražnom radu“. „Slučaj gluvonemih“ ponovo je razmotren. Preživeli koji su u njemu stradali oslobođeni su iz logora 1940. godine i potvrdili su da su saslušanja vođena uz razne nepravilnosti i nasilje.
Tako je Samuil Abramzon izjavio da je svih osamnaest ljudi s kojima je bio potpisalo zapisnike pod prinudom.
Georgije Gvozdev izjavio je da uopšte nije dao nikakav iskaz - udarili su ga drškom revolvera u potiljak, nakon čega je potpisao zapisnik a da ga nije ni pročitao.
Svi koji su u ovom slučaju streljani rehabilitovani su tek 1955. godine.
„Streljali su po unapred odobrenim planovima“
Anatolij Jakovljevič Razumov, rukovodilac Centra „Vraćena imena“ pri Ruskoj nacionalnoj biblioteci. Fotografija: Olga Fjodorova.
Opis „Slučaja gluvonemih“ uvršten je u peti tom knjige sećanja „Lenjingradski martirolog“, objavljene 2002. godine. Njen priređivač, rukovodilac Centra „Vraćena imena“ pri Ruskoj nacionalnoj biblioteci Anatolij Razumov, priča:
- Već sam radio na trećem tomu „Martirologa“. U Javnu biblioteku došao mi je David Ljvovič Ginzburgski, čovek koji je preživeo i koga vlasti nisu dirale tokom represija. Pomalo je čuo, pa je mogao i pomalo da govori. David Ljvovič mi je ispričao o „Slučaju gluvonemih“, pokazao materijale koje je sakupio o svim svojim stradalim drugovima, doneo fotografije…
Ovaj slučaj je poseban zato što nam omogućava da govorimo upravo o planovima streljanja radničko-seljačke milicije.
„Slučaj gluvonemih“ organizovalo je Odeljenje za borbu protiv krađa socijalističke imovine, koje je moralo da pronađe svoje špijune i slične „gadove“.
David Ginzburgski govorio je da je sve počelo potkazivanjem koje je rukovodilac Lenjingradskog društva gluvonemih Erik Totmjanjin podneo protiv svojih drugova zato što su prodavali razglednice u prigradskim električnim vozovima.
Ali ja sam protivnik „teorije potkazivanja“. I ovde ima mnogo nepoznanica: i prijava je mogla biti podmetnuta ili napisana pod pritiskom islednika - za to u ono vreme ima veoma mnogo primera.
Predmete su konstruisali islednici. Tokom Velikog Staljinovog terora ljude su streljali prema unapred odobrenim planovima. Smatram da u ovom slučaju Totmjanjin nema neposredne veze s onim u šta se čitav slučaj pretvorio.
To što su organi oslobodili one koji na saslušanjima nisu priznali krivicu i koji su ostali živi nije zasluga pravosudnog sistema kao takvog. Teror se, naime, nastavljao. Samo je izricano manje smrtnih presuda, koje su zamenjivane logorskim kaznama, jer je već bilo pobijeno previše ljudi.
A posle rata smrtna kazna je ukinuta na dve i po godine. Zašto se to dogodilo? Ne zato što je odnos prema „neprijateljima“ postao blaži, nego zato što je zemlja izgubila ogroman broj ljudi.
I pored toga, posleratni teror bio je strašan, jer su u logore i na doživotno progonstvo slali mnoge koji je trebalo da budu pušteni ili su već bili izašli na slobodu. To je trajalo sve do Staljinove smrti 1953. godine.
„Tatice, ponovo sam ovde!“
Spomenik koji je podiglo Sverusko društvo gluvih. Natpis na spomeniku: „Svetla uspomena gluvonemima - žrtvama političkih represija.“ 1937.
Streljani u „Slučaju gluvonemih“, kao i mnogi drugi koje su boljševici ubili u Lenjingradu, danas počivaju na Levašovskom memorijalnom groblju (nekadašnjem specijalnom objektu državne bezbednosti) u Sankt Peterburgu, gde je sada uređeno spomen-obeležje žrtvama političkih represija. Sverusko društvo gluvih podiglo je tamo 2008. godine i poseban spomenik.
Na Levašovskom groblju srodnici ubijenih radnika „Skorohoda“, Aleksandra Stadnikova i Georgija Zolotnickog, postavili su spomen-ploče. Kada je potonji streljan, njegova ćerka Tatjana imala je tri meseca. U knjizi posetilaca groblja ostavila je sledeći zapis:
„10–13. maj 2003. godine.
Iz grada Jekaterinburga. Ćerka, Tatjana Georgijevna Slatjuhina (devojačko prezime Zolotnicka). Dobri ljudi, među njima i D. Lj. Ginzburgski, koji je utvrdio sudbine 54 gluve osobe, uključujući i mog oca Georgija Semjonoviča Zolotnickog (streljan 14. 10. 1937, ovde sahranjen). Neizmerno vam hvala za brigu, pažnju i sećanje na poginule.
Tatice! Ponovo sam ovde! Ovoga puta — do viđenja. Tatice, ostala sam sama. Nema mame - umrla je 1991. godine, a nije ni znala da si streljan.
Jura te je posetio. Umro je 1996. godine. Držim se!
Pozvonila sam da bi me čuo. Znam da si gluv, ali ćeš osetiti. Zbogom.“
* * *
U Crkvi mnogo govorimo o ruskim novomučenicima i ispovednicima. Za boljševike su ti naši sunarodnici bili klasno ili ideološki tuđi. Ali takozvani „Slučaj gluvonemih“ jedan je od mnogih koji pokazuju da za boljševički režim nije bilo „svojih“: u svakom trenutku svako je mogao postati tuđin i neprijatelj, čak i čovek najodaniji režimu.
PRIREDIO VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
Izvor: Pravda
