IMA LI NADE ZA SRBIJU: Studentska lista i njeni kritičari

Piše: Vladimir Dimitrijević

ALO, CENTRALA: DA LI JE VUČIĆEVA VLAST BILA PATRIOTSKA?

Pad Vučićevog režima je od nekih doživljen kao pad jednog, ipak i ipak, nacional – patriotskog režima, koji su oborili NATO stranci, jer im je smetao u njihovim poslovima na Balkanu. Ima takvih mišljenja, iako svi znamo da je Vučić bio miljenik Brisela i NATO pakta, maskiran u „neutralnost“ i „patriotizam“.

Dugogodišnja podrška Evropske unije režimu Aleksandra Vučića uklapala se u koncept „stabilokratije“. Ovaj termin označava sistem u kojem spoljni akteri, prvenstveno Brisel, prioritet daju geopolitičkoj stabilnosti, saradnji i regionalnoj bezbednosti u odnosu na unutrašnje demokratske norme, vladavinu prava i slobodu medija. Nakon izbornog poraza Srpske napredne stranke (SNS) oktobra 2026. godine i dolaska na vlast Studentske liste, neki u Evropi su se setili da postoji odgovornost EU za „žmurenje“ na urušavanje demokratskih institucija u Srbiji. Rano su se setili!

Evropska podrška Aleksandru Vučiću tokom njegove četrnaestogodišnje vladavine zasnivala se na nekoliko strateških interesa. Brisel je posmatrao Vučića kao ključni faktor stabilnosti na Balkanu i glavnog pregovarača u dijalogu sa Prištinom. Očekivalo se da će jaka figura u Beogradu moći da obezbede ustupke u sprovođenju briselskih i ohridskih sporazuma: odnos EU i Beograda često je funkcionisao po principu „ja tebi, ti meni“. Najvažniji primer ove saradnje bio je Memorandum o kritičnim sirovinama potpisan 2024. godine, kojim je EU osigurala pristup velikim rezervama litijuma u Srbiji za potrebe svoje automobilske industrije.

Srpska napredna stranka je godinama uživala snažnu zaštitu visokih zvaničnika Evropske narodne partije, najveće političke grupacije u Evropskom parlamentu, čiji je SNS bio pridruženi član.

Dugogodišnja strategija Brisela dovela je do kontraefekata na unutrašnjem planu u Srbiji. Izveštaji međunarodnih institucija još su 2021. godine kategorisali Srbiju kao „izbornu autokratiju“. I pored urušavanja nezavisnosti pravosuđa, stvaranja klijentelističke mreže i kontrole medija, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen redovno je hvalila Srbiju za napredak u „temeljnim reformama“.

Ovakav stav EU i podrška projektima poput iskopavanja litijuma izazvali su revolt među građanima Srbije. Došlo je do paradoksa – prema istraživanjima, velika većina tradicionalno proevropski orijentisanih građana Srbije razvila je duboko nepoverenje prema Briselu zbog njegovog otvorenog saučesništva sa autoritarnim režimom.

Posle smene vlasti oktobra 2026. godine, neki analitičari su rekli da Brisel „plaća politički račun“ za pogrešno klađenje na jednog čoveka umesto na „demokratske vrednosti“. Kažu da sada Brisel stoji pred izazovom da povrati kredibilitet kod građana Srbije i dokaže da suštinski podržava obnovu demokratije i vladavine prava. Malo morgen, što bi rekao Milošević! Ostaje činjenica da su se Srbi Vučićeve klovnokratije oslobodili sami, i da Briselu ne duguju svoju slobodu.

VUČIĆ KAO NATO PION

Neki rodoljubima, koji misle da su Vučićevi rodoljupci bili bolji, već sad se čini da su nas „studenti učlanili u NATO“. Naši patrioti vele:“Vučić je, ipak, bio vojno neutralan!“

Malo morgen, rekao bi opet Milošević: on je, dame i gospodo, ipak bio NATO pion.

Prva direktna vojna vežba Vojske Srbije i NATO snaga održana je u periodu od 12. do 23. maja 2026. godine, pod vlašću Aleksandra Vučića.

Oko šesto pripadnika Vojske Srbije i oružanih snaga članica NATO-a, pre svega iz Italije, Rumunije i Turske, uz učešće planera i posmatrača iz SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Crne Gore vežbali su na poligonu Borovac kod Bujanovca. Vojnici su uvežbavali taktike borbe u urbanoj sredini, obezbeđenje vojnih baza, rad na kontrolnim punktovima, kontrolu masovnih okupljanja, hitnu medicinsku evakuaciju vazdušnim putem i dejstva helikopterskog desanta.

Vežbu su zajednički organizovale Komanda Kopnene vojske Srbije i Komanda združenih snaga NATO-a iz Napulja.

Ruska analitičarka Anja Filimonova o NATO Vučiću je više puta pisala: upravo pod Vučićevim režimom Srbija je prešla na najviši stadijum saradnje sa NATO-om koji postoji za zemlje koje nisu članice – Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP). U praksi je to značilo potpuno usklađivanje vojnih i bezbednosnih standarda Srbije sa zahtevima Alijanse. Ona je među prvima kritikovala Sporazum o saradnji u oblasti logističke podrške (svojevrsni SOFA sporazum), ukazujući na to da NATO trupe time dobijaju slobodu kretanja kroz Srbiju, diplomatski imunitet i oslobađanje od poreza. Za Filimonovu, ovo je predstavljala dobrovoljno odricanje od državnog suvereniteta u korist vojnog saveza koji je izvršio agresiju na SRJ 1999. godine.

Vojna integracija Srbije sa Zapadom direktno je povezana sa popuštanjem Beograda po pitanju Kosova i Metohije. Vučićev režim je pružio suštinsku podršku zaokruživanju kosovske nezavisnosti, dok je istovremeno kroz vojnu saradnju sa NATO-om pacifikovao odbrambeni potencijal same Srbije. U Filimonova je redovno upozoravala da širenje NATO uticaja preko Beograda direktno ugrožava opstanak Republike Srpske: sporazumi koje je Srbija potpisivala slabili su poziciju Banjaluke, koja se odupire ulasku Bosne i Hercegovine u NATO.

Vučić je vodio dvostruku politiku: domaćoj javnosti i proruskim biračima se kroz kontrolisane medije servirala priča o vojnoj neutralnosti i prijateljstvu sa Moskvom, dok su u praksi, iza zatvorenih vrata, dosledno ispunjavani zahtevi Vašingtona i Brisela.

Pod Vučićem, Srbija je nepovratno gubila status neutralne države, pa se kroz mrežu tehničkih, logističkih i političkih sporazuma skoro u potpunosti integrisala u zapadnu bezbednosnu arhitekturu.

Ali, eto, i dalje ima nekih patriota i konzervativaca koji kažu: možda je tako, ali je vlast Vrhovnog Klovna bolja od vlasti Studentske liste, koja, koliko vidimo, još nije nastupila.

Sa takvom logikom, nije teško ponižavati svoj narod u ime patriotizma. Glupi narod glasa za „studente“, a u stvari glasa za Brisel i NATO! A da je glasao za Vučića, ni NATO ni Brisel ne bi vladali Srbijom.

PONIŽAVANjE SVOG NARODA

Nisu Srbi pobedili klovnokratski režim 25. oktobra 2026: navodno su strane službe i velike tehnološke kompanije, oslanjajući se na digitalno organizovan studentski pokret, isprobale postupak za osvajanje državne vlasti. Ah, ah, ah: vlasti naše, SNS patriotske, nisu dovoljno upražnjavale kontraobaveštajni nadzor, ograničavale društvene mreže i oštrije postupale prema NVO.

Da, da, Srbi su debili koji ne mogu sami da se oslobode: ovce u glavu, uvek su vođeni od naših neprijatelja ( ili prijatelja, kako o tim vođama misle drugosrbijanci ). U tome se mnogi patrioti i mnogi drugosrbijanci slažu: Srbi su samo ovce za šišanje. Njima treba čvrsta ruka: ili Vučićeva ili Zapada, preko drugosrbijanskih lumena.

Da se unapred, onako konzervativno, razumemo i složimo, da ne bi bilo da je potpisnik ovih redova na stanovištu drugosrbijanskih „kovača lažnog novca“:

1. Državni suverenitet nije suvišna kategorija – neophodna je;

2. Strani uticaj na izbore predstavlja stvarnu opasnost;

3. Porodica i univerzitet nisu isto što i politička stranka;

4. Iskustvo je neophodan uslov dobrog upravljanja.

Ipak, iz tih načela ne sledi da je svaka, čak i sasvim neočekivana, pobeda naroda koji se gušio pod vlašću nenarodnog režima dokaz strane zavere, niti da se institucije štite tako što se građanima uskraćuje mogućnost da smene nosioce vlasti. Konzervativizam koji ozbiljno shvata poredak mora da razlikuje državu od partije i odanost zemlji od odanosti prethodnoj vlasti. On mora i da razlikuje opravdanu sumnju od nedokazane optužbe.

Zar je moguće da ne postoji odgovorna konzervativna politika koja istovremeno želi bezbednu Srbiju, slobodne izbore i trajne ustanove?

SVE JE TO „CVJETNAJA RIVALjUCIJA“

Srbija je, kažu, postala prvi uspešan slučaj u kojem je „bezliderski“, anarhistički i digitalno povezan pokret osvojio vlast, a taj ishod su proizveli stranci. Tu treba odgovoriti na tri sasvim različita pitanja: kako je pokret bio organizovan, kako je pobedio na izborima i ko je imao presudan uticaj na rezultat. Odgovor na prvo pitanje ne dokazuje odgovor na druga dva. Horizontalna komunikacija među učesnicima protesta opisuje način koordinacije. Ona sama po sebi ne govori ništa o finansiranju, stranim nalogodavcima ili nezakonitom mešanju u izbore.

U političkoj analizi teret dokazivanja raste sa težinom optužbe. Nije isto tvrditi da je neki strani akter pozdravio smenu vlasti, da je pomagao pojedine protestne organizacije, da je usmeravao onlajn kampanju ili da je odlučio izborni ishod. Za poslednju tvrdnju potrebni su provereni ( ili makar proverljivi ) podaci o novcu, organizaciji, komunikaciji, nalozima, tehničkim intervencijama i vezi između tih radnji i glasova. Niko od kritičara ne nudi temeljan dokazni niz. Umesto njega navode se imena stranih država i organizacija koje su bile za anarho - studentariju, pa se čitaocu prepušta da nedostajuću vezu sam zamisli. Konspirološka imaginacija se nudi umesto proverljive argumentacije – jer, kako bi rekao profesor Lompar, strah od ispitivanja je uvek strah od samopreispitovanja!

Niko ne tvrdi da stranog uticaja u Srbiji 2024 – 2026. godine nije bilo, ali nije opravdano predstaviti tu hipotezu kao već dokazano objašnjenje. Konzervativac ne bi smeo da prihvati slabije dokaze za stranu zaveru nego jaked dokaze za kršenje zakona od strane SNS vlasti. Državna bezbednost uvek zahteva proverljive činjenice. Kada bezbednosne službe počnu da deluju prema političkim utiscima, one prestaju da štite poredak i postaju sredstvo partijskog obračuna. To je opasnost koju bi upravo konzervativna misao morala prvu da prepozna.

REZULTATI

Republička izborna komisija usvojila je 5. novembra 2026. ukupan izveštaj o rezultatima izbora od 25. oktobra, uz ponovljeno glasanje na 53 biračka mesta. Studentska lista dobila je 2.354.417 glasova i 140 od 250 poslaničkih mesta. Lista okupljena oko Aleksandra Vučića dobila je 1.731.323 glasa i 103 mandata. Glasalo je više od 4,44 miliona birača. To su činjenice od kojih mora početi rasprava o političkoj promeni. Razlika od više od šest stotina hiljada glasova nije sitna statistička nepravilnost koja se objašnjava jednim talasom poruka na internetu.

Taj rezultat ne znači da su svi glasači prihvatili istu ideologiju, još manje da su potpisali blanko odobrenje svakoj budućoj odluci pobednika. Prosto: u konkretnom izbornom nadmetanju većina izašlih glasača dala je prednost jednoj listi, jer više nisu mogli da trpe kapilarni teror SNS kartela. Demokratski poredak je smišljen upravo zato da izborni poraz ne mora da znači slom države. Izgubljena vlast i izgubljena otadžbina nisu iste stvari.

Ali, kažu nam, to je društveni potres koji će građani razumeti tek kada se oslobode početnog ushićenja. Ta ocena potcenjuje mogućnost da su birači svesno i savesno procenili rad prethodne vlasti, njen odnos prema institucijama, odgovornost za krizu i sposobnost da rešava nagomilane probleme. Glas za promenu kod normalnih ljudi nije glas za anarhiju ( “all over Baš Čaršija” ). To je opredeljenje za nadzor nad našim poreskim novcem i ograničenu vlast, ali i za nestanak sa medija Vrhovnog Klovna koji nas ubija u pojam od 2012. naovamo po trista osamdeset tri puta dnevno. To su ciljevi koje čovek konzervativnih uverenja bez teškoće može da podrži. Svako ima pravo da sumnja u mudrost izbora za koji se birač opredelio, ali nema osnova da izbornu volju naroda zamenimo pretpostavkom o kolektivnoj obmani.

STUDENTI VLADAJU?

Iako zemlja čeka novu vlast, a na vlasti su, formalno barem, predsednik/ca Skupštine Srbije Brnabić i SNS Vlada u ostavci, ispada kao da je studentski pokret već preuzeo sve poluge upravljanja, kao da između glasanja i formiranja kabineta ne postoji prelazni period koji ne sme da se pripisuje nekoj novoj vladi kao vreme njenog upravljanja. Što se tiče nekih hapšenja ili aktiviranja uspavane SNS lepotice Zagorke Dolovac, u pitanju je, pre svega, obračun među „Vučićevim svedocima“, koji, goluždravi i pod reflektorima koji obasjavaju njihovo katran - perje, opet pokušavaju da prelete. Iznad Srbije, mučenice pretvorene u kukavičje gnezdo. Još nema novih zakona, još nema ministara, još nema ni Skupštine, ni Vlade.

Nelegitimno bi bilo kada bi studenti, umesto poslanika, ministara, sudova i nezavisnih organa, trajno donosili obavezujuće državne odluke izvan zakona. Ali ulazak kandidata sa studentske liste u Skupštinu nije takav postupak. To je prihvatanje pravila predstavničke politike. Pokret je iz protestne faze ušao u izbornu konkurenciju, i pobedio NA IZBORIMA, a ne državnim udarom vojne ili policijske hunte. Upravo ta promena opovrgava tvrdnju da je jedino relevantna njegova anarhistička priroda. Oni koji su želeli da smenjuju vlast putem mandata prihvatili su da se i sami podvrgnu budućem glasanju.

Konzervativna kritika nove većine zato treba da počne od stvarnih pitanja: ko će biti predložen za premijera, po kojim kriterijumima će biti birani ministri, hoće li se poštovati skupštinska procedura, kako će se obezbediti nezavisnost sudstva i kakva će biti politika prema Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj, Rusiji i Evropskoj uniji. To je stroga i razumna provera. Pripisivanje još neformiranoj vladi svih događaja iz prelaznog perioda politički je efektno, ali analitički neodrživo.

NATEGNUTO POREĐENjE

Kao što otac ne bi predao upravljanje porodičnim domaćinstvom svom sinu studentu, tako ni građani nisu smeli da prepuste zemlju pokretu koji su pokrenuli mladi: tako kažu neki konzervativni kritičari u nas. Poređenje je pogrešno postavljeno. Porodica počiva na ličnim obavezama, srodstvu i neposrednoj brizi. Republika Srbija počiva na pravnom poretku, jednakom izbornom pravu, podeli nadležnosti i odgovornosti pred građanima. Ni otac ne upravlja državom kao sopstvenom kućom, niti država pripada generaciji koja je najduže obavljala javne funkcije.

Što se poređenja tiče, odgovorni roditelj ne bi prepustio sve odluke mladom čoveku bez iskustva, ali bi saslušao njegovu procenu, proverio sopstvene greške i postepeno mu davao odgovornost. Državna vlast nije pravo starijih da vladaju do penzije, i posle penzije, što je radio Broz, skriveni uzor svih domaćih autokrata. Iskusni ljudi mogu donositi loše odluke, a mlađi mogu pravilno uočiti njihove posledice. Starost je mogući izvor razboritosti, ali nije dokaz nepogrešivosti. Priču o senilokratiji Vučić je pričao u svojoj luzerskoj kampanji: on je, petnaest dana pred slom, u Kragujevcu pozvao starce da ne slušaju mlade. Mediji su o toj gubitničkoj budalaštini ovako pisali:“Bivši predsednik Srbije i nosilac liste "Aleksandar Vučić, Ujedinjena Srbija" poručio je na predizbornom skupu u Kragujevcu starijim biračima da "ne popuste" pod pritiscima svoje dece i unuka, tvrdeći da upravo glasom za njegovu listu čuvaju njihovu budućnost. Vučić je nešto više od dve nedelje pred parlamentarne izbore ponovo govorio o stranim "agenturama", milijardama koje šu navodno uložene protiv njegove politike, Kosovu, Rusiji i prijateljima kojima Srbija ne sme da okrene leđa“.

Da dodamo i ovo: birači nisu imenovali sve studente za ministre. Podržali su izbornu listu koja, kao i svaka druga, mora da obrazloži kadrovska rešenja i ponudi većinu za formiranje vlade. Upravljanje će se obavljati preko institucija, a ne preko studentskih plenuma umesto Vlade Srbije. Istinski konzervativan prigovor može da se odnosi na konkretnu nesposobnost određenog kandidata, ali ne na pravo čitave generacije da učestvuje u politici. Pretvaranje starosne razlike u kriterijum političke legitimnosti slabo je i kao teorija i kao savet državi.

DRŽAVA I GENERACIJSKI JAZ

Iza porodične analogije ( ako student ne može da upravlja stanom, ne može Studentska lista da upravlja državom ) nalazi se šire uverenje da je politički autoritet prirodno prisutan kod starijih i već dokazanih nosilaca vlasti. Konzervativna tradicija, međutim, ne govori samo o poštovanju nasleđenog. Ona govori i o obavezama koje svaka generacija ima prema sledećoj. Trajne ustanove vrede zato što nadživljavaju pojedince. Ako njihov opstanak zavisi od jednog vođe ili jedne partije, onda su slabije nego što njihovi branioci priznaju.

Mladi građani nemaju posebno pravo na vlast samo zato što su mladi. Ali ne postoji ni razlog da njihovo učešće u političkom životu bude sumnjivije od učešća sindikata, poslovnih udruženja, penzionera ili intelektualaca. Univerzitet ne daje političku mudrost po automatizmu. Ipak, kada profesori i studenti traže istragu o nadstrešničkoj tragediji u Novom Sadu, utvrđivanje odgovornosti i jednako postupanje organa vlasti, ne može im se odgovoriti samo da još nisu dovoljno stari. Taj odgovor zaobilazi predmet spora.

Pitanje nadležnosti rešava se u ustanovama. Za vođenje finansija potrebni su znanje i zakonita ovlašćenja. Za upravljanje bezbednosnim sektorom neophodni su iskustvo i civilna kontrola. Za donošenje propisa potrebni su poslanici koji javno odgovaraju za svoj rad. Ništa od toga ne nestaje zato što je izbornu pobedu iznela lista nastala iz studentskog pokreta.

Ako buduća vlast zanemari struku i krene putem doskorašnjeg voluntarizma ( bilo kakvog – kvazinacionalističkog ili građanističkog ), treba je oštro kritikovati. Ako postavi za posao nepodobne i molralno nesposobne, treba tražiti njihovu smenu. Odgovornost se ne može odrediti po godini rođenja pre nego što je utvrđeno ko odlučuje i kako.

DA LI JE ISTO POKRET BEZ VOĐE I ANARHIJA?

Ako studentski pokret nije imao jednog javno priznatog vođu, onda je, vele neki, po svojoj prirodi anarhistički i nesposoban za državnu odgovornost. To se, u logici, zove greška non sequitur. Način organizovanja protesta nije isto što i vizija države koju učesnici zastupaju. Ljudi mogu odbijati personalizovano vođstvo u pobuni protiv korupcije, a istovremeno želeti ustavnu vlast, sudsku nezavisnost, redovne izbore i profesionalnu administraciju.

Politikološka literatura već dugo razlikuje klasično kolektivno organizovanje i oblike povezanog delovanja uz pomoć digitalnih medija pošto personalizovano učešće i mreže menjaju koordinaciju masovnih akcija. To nije dokaz da su svi takvi pokreti istog ideološkog sadržaja niti da su proizvod jednog stranog centra. Pokret može imati vidljive koordinatore bez neprikosnovenog vođe. Može se osloniti na plenume pri donošenju protestnih odluka, a na redovne organe kada stupi u izbornu arenu. Ne treba mešati alat organizacije i politički cilj.

Postoji, ipak, opravdan konzervativan prigovor. Ono što je korišćeno u borbi protiv udbaškog SNS režima da studentski pokret ne bi bio ugušen ne može postati trajni mehanizam vlasti: pobednička lista treba da objavi pravila odlučivanja, mehanizme unutrašnjeg izbora i lica koja preuzimaju javnu odgovornost. Kada se pokret institucionalizuje, njegova mrežna struktura mora da ustupi mesto jasnim ustavnim nadležnostima. Upravo to treba tražiti od pobednika, bez proglašavanja glasača žrtvama digitalnog prevrata.

STRANI FAKTOR VOZI TRAKTOR

Neki kažu da su svi politički događaji povezani sa delatnošću stranog faktora. Pri tome je potisnuto pitanje zbog čega je veliki broj građana bio spreman na smenu vlasti. Politička kriza ima domaću istoriju: SNS JE DODIJAO narodu! Za objašnjenje izbornog poraza mora se ispitati i rad onih koji su izgubili. Ako se sva narodna nezadovoljstva pripišu stranom podsticaju, prethodna vlast se unapred oslobađa odgovornosti. A oni su krivi, krivlji od svih!

Moguće je da strani akteri pokušavaju da iskoriste domaću krizu. To nije neobično u međunarodnoj politici. Ali korišćenje krize i stvaranje krize nisu iste radnje. Da bismo tvrdili da je spoljni akter proizveo izborni ishod, morali bismo pokazati zašto domaći razlozi nisu dovoljno objašnjenje i koliko je njegova intervencija doprinela. U protivnom, strani faktor postaje objašnjenje koje se ne može proveriti - svaka činjenica ga potvrđuje, a nijedna ne može da ga opovrgne.

Upravo tu je potrebna trezvenost čoveka koji brine o nacionalnim interesima. Zemlja nije bezbednija ako se njene unutrašnje slabosti pretvaraju u priču o tuđoj svemoći. Država koja ne ume da istraži korupciju, da zaštiti učesnike javnog okupljanja ili da obezbedi nepristrasne izborne uslove izlaže se spoljnom uticaju više nego država čije su ustanove pouzdane. Najdelotvornija zaštita suvereniteta počinje od domaćeg poretka.

To jest, kako bi rekao profesor Lompar: PRVI USLOV PATRIOTIZMA JE DA SE NE KRADE. Lopovska vlast je svrgla samu sebe: birači su to svrgavanje samo potvrdili.

NIKO JAČI DO STRANI POSMATRAČI

Međunarodna posmatračka misija OEBS-a i ODIHR-a ocenila je izbore od 25. oktobra kao nadmetanje uz visoku izlaznost i snažnu političku polarizaciju. Uočila je ozbiljnu neravnopravnost uslova u korist ranije vladajuće stranke, korišćenje javnih resursa, pritiske na birače, pristrasnost dela medija i probleme u onlajn prostoru. Istovremeno je većinu posmatranih postupaka na dan izbora ocenila pozitivno, uz navođenje incidenata i proceduralnih nedostataka. Taj izveštaj nije potvrda besprekornih izbora, ali ne daje ni osnovu za tezu da je to bila strana operacija kojom je studentskoj listi obezbeđena pobeda.

Budimo logični, gospodo: ako su izborni uslovi bili neravnopravni u korist dotadašnje SNS vlasti, kako onda objasniti da je njen poraz dokaz monopolske moći opozicionog digitalnog mehanizma? To nije logički nemoguće, ali zahteva izuzetno jake dokaze o delovanju koje je nadjačalo vidljive prednosti starog aparata. Tih dokaza nema.

SNS je imao sve: vojsku, policiju, pare, medije. I opet su izgubili. Jer je Vučić postao nepodnošljiva noćna mora svima koji su, bar malo, držali do dostojanstva ličnog i narodnog.

UPECANI U DRUŠTVENE MREŽE

Pobedile su, u Srbijici manipulisanoj, kažu neki patrioti, personalizovane političke poruke, uticaj algoritama i sve veća uloga veštačke inteligencije. Tu se, priznajmo, nalazi opravdana briga: političko oglašavanje zasnovano na ličnim podacima, veštački stvoreni snimci, koordinisane mreže naloga i platforme koje imaju ekonomski podsticaj da podstiču sadržaj koji izaziva jaku reakciju ugrožavaju demokratiju u izvornom smislu te reči.

Sve oblike manipulisanja i botovanja koristio je SNS; ali, studenti su bili brži, jači, bolji. Dok je Vučićeva bot(oks) mašinerija ostala na nivou propaganade iz 2012, studenti su prešli na novi nivo „igrice“ ( ako već prelazimo na novi jezik, zaumni jezik društvenih mreža ).

Ali nijedna od tih opštih činjenica ne otkriva ko je organizovao konkretnu kampanju, šta je ona sadržala i koliko je glasova pridobila. Koji su geniji tako dobro zombirali studente pa su zombi studenti postali nesalomivi? Jer, izraz „preusmeravanje algoritama” zvuči tehnički precizno, ali ne označava proverenu radnju: treba navesti nalog koji je menjao preporuke, izvore podataka, obim izmenjenog dosega, dokaz političkog dogovora studenata sa nekom uticajnom platformom. Vučić je ludovao i ludovao u ekstaizi moći: kupio je Novu i N 1. I nije dobio izbore. Mogućnost da se nešto desilo ( studenti kao zombiji NATO pakta i EU, koji im pomažu da „algoritmuju“ ludo i nezaboravno ) nije dokaz da se nešto desilo. Dokaze na sto, gospodo! Nećemo valjda verovati samo na reč, makar i patriotsku!

I sama Evropska unija je u smernicama za velike onlajn platforme iz 2024. predvidela procenu rizika, mere protiv manipulacije, veću prozirnost oglašavanja i algoritamskih sistema, kao i posebno postupanje prema zloupotrebama generativne veštačke inteligencije. Taj pristup ne polazi od toga da se svaka politička pobeda pripisuje vlasniku mreže. Ozbiljnu regulativu i Srbija treba da razmatra, da bi se izbegle izborne manipulacije zasnovane na „tehno – bustovanju“. Za tu regulativu nije potrebno prihvatiti pretpostavku da su milioni građana izgubili sposobnost političkog rasuđivanja samo zato što koriste mobilne telefone.

KAKO DOKAZ TREBA DA IZGLEDA?

Ako neko smatra da su izbori odlučeni stranom digitalnom operacijom, onda bi razumno bilo formulisati postupak provere. Trebalo bi obezbediti podatke o političkim oglasima, stvarnim naručiocima i načinu plaćanja. Trebalo bi utvrditi ima li koordinisanih mreža lažnih naloga, ko ih kontroliše i da li su potekle iz inostranstva. Nezavisni istraživači mogli bi da istraže vremenske serije, domet objava i neuobičajene promene ponašanja, uz strogu zaštitu privatnosti. Sve to moralo bi biti upoređeno sa domaćim političkim događajima, televizijskom kampanjom i rezultatima istraživanja javnog mnjenja.

Čak i kada bi postojao jasan dokaz stranog reklamiranja, bio bi potreban drugi korak: analiza njegovog stvarnog dejstva. Velika gledanost nije isto što i uverljivost, a broj pratilaca nije broj glasova. Korelacija između porasta objava i promene raspoloženja nije dovoljna da dokaže uzročnost.

Obaveštajna zaštita Srbije je, priznajmo, i zakonita i potrebna. Ali njen zadatak je da otkriva nezakonite radnje, a ne da utvrđuje koji je izborni ishod ideološki prihvatljiv. Državne istrage moraju imati pravni osnov, nadzor suda i parlamenta i mogućnost naknadne kontrole. Ako se takva pravila izostave, dejstvovaće neka nova Orlićeva UDBA koja može da označi nepoželjno javno mnjenje kao strani uticaj. To bi, umesto zaštite nezavisnosti, značilo da politička vlast privatizuje nacionalnu bezbednost.

IZBORNA TIŠINA ILI UĆUTKIVANjE

Kad je izborna tišina u pitanju, zakonska pravila za televiziju, radio i izborno oglašavanje moraju se prilagoditi javnom prostoru u kojem jedna objava može doseći milione ljudi. Međutim, iz tog problema ne proizlazi razumnost potpunog prekida komunikacije na platformama. Mrežama se građani ne služe samo za partijsku propagandu. Njima javljaju nepravilnosti, raspravljaju o predlozima, dobijaju uputstva o glasanju i proveravaju rad izborne administracije.

Potpuna zabrana mogla bi u praksi da bude nejednaka. Dobro povezani akteri koristili bi tradicionalne medije, privatne grupe i kanale koji izmiču kontroli, dok bi nezavisni birači i manje organizacije izgubili javni prostor. Postavilo bi se i pitanje ko odlučuje šta je politički sadržaj, da li je objavljivanje dokaza o izbornoj krađi zabranjena kampanja i kako se građani štite od proizvoljnog blokiranja naloga.

Razumnije je razlikovati plaćeno političko oglašavanje, koordinisano prikriveno delovanje, nezakonite pretnje, automatizovano širenje lažnog sadržaja i običan govor građana. Prve pojave mogu zahtevati strogu kontrolu, dok poslednja zaslužuje najviši stepen zaštite. I konzervativna politika mora poštovati tu razliku. Sloboda govora nije privilegija koja se obnavlja posle pobede poželjne strane, već uslov da se ishod izbora uopšte može smatrati legitimnim.

MEDIJI, AH, MEDIJI: VREME JE DA SE KONjU VRATI GLAVA

Mnogi kritičari tobožnjeg studentskog totalitarizma koji nasrće na „slobodne medije“ kakav je Informer posle 25. oktobra 2026. reč nisu rekli kad su Klovnovi blatoidi studente i narod koji ih podržava zvali ustašama. Sada, ah, sada, puna im usta slobode medija!

Tako se tvrdi da je Regulatorno telo za elektronske medije već predato strancima i da je to postalo vidljivo odlukom o Informeru. U stvarnosti je Savet REM-a 4. novembra izrekao sedmodnevnu zabranu emitovanja emisije „Prve info”, odnosno srodnog programskog formata u obimu koji je trebalo utvrditi rešenjem, zbog utvrđenog kršenja pravila tokom izborne kampanje. Nije odlučeno da cela televizija trajno prestaje sa radom. Istog dana sankcionisani su i pojedini programi TV Prva.

Odluka REM-a je predmet pravne provere, a uredništvo Informera mora imati pravo da ospori odluku. Međutim, kada se ograničenje jedne emisije predstavi kao zabrana čitavog medija, spor se već na početku pogrešno opisuje. Ako se uz to članovi nezavisnog tela bez konkretnih dokaza nazivaju predstavnicima stranaca, postaje gotovo nemoguće voditi pravnu raspravu o njihovim odlukama.

Za konzervativno stanovište nije prihvatljivo da se mediji ukidaju po političkoj liniji. Nije prihvatljivo ni da emiteri uživaju izuzeće od zakonskih obaveza samo zato što su naklonjeni nekoj politici. Isti standard mora važiti za provladin, opozicioni i nezavisni medij. REM treba da obrazloži svaku meru, da objavi činjeničnu osnovu, primeni načelo srazmernosti i obezbedi pravni lek. Ako to čini, njegova odluka se kritikuje pravnim argumentima. Ako to ne čini, zahteva se nadzor i poništavanje odluke. Teorija o tajnom preuzimanju regulatora ne može zameniti analizu postupka.

STRANI AGENTI POD ZAKONOM

Dok je Vučić - Brnabić vlast sve u šesnaest sarađivala sa JU ES EJDOM i Sorošem Đokom mnogi se nisu oštro oglašavali, ali sada traže oštriji tretman nevladinih organizacija i pozivaju se na američki Zakon o registraciji stranih agenata, poznat kao FARA. Pozivanje na taj zakon nije bez značaja, ali način može da ostavi pogrešan utisak da svaka organizacija koja dobija novac iz inostranstva automatski postaje strani agent. Prema objašnjenju Ministarstva pravde SAD, FARA se odnosi na lica koja deluju po nalogu, zahtevu, pod usmeravanjem ili kontrolom stranog izvora moći i obavljaju zakonom određene aktivnosti. Zakon predviđa registraciju i otkrivanje podataka, a ne opštu zabranu rada nevladinih organizacija. Postoje i zakonski izuzeci.

Finansijska prozirnost udruženja je sasvim opravdan zahtev. Javnost treba da zna ko finansira medijske kampanje i organizacije koje nastoje da utiču na državne propise. Isti zahtev mora se, međutim, primeniti i na fondacije bliske vlasti, poslovna udruženja, sponzorisane medije, političke stranke i domaće donatore. Posebno se moraju ispitivati prikrivene usluge, uslovljene donacije i dogovori o političkom delovanju.

Vučić – Brnabić režim je ludo sarađivao sa NALED - om, krajnje štetočinskom zapadnom organizacijom za preuređenje našeg života. Seća li se ko šta beše NALED?

Nešto drugo je proglasiti svaku organizaciju sa međunarodnim kontaktom bezbednosnom pretnjom. Taj pristup bi pogodio i humanitarna udruženja, naučne projekte, verske dobrotvorne ustanove i zajednice koje čuvaju lokalnu baštinu. Upravo konzervativci, koji cene porodicu, dobrovoljne zajednice i slobodno udruživanje, imaju razlog da se protive tome da sva nezavisna udruženja zavise od političke milosti.

Država ima pravo da nadzire nezakonito finansiranje. Nema pravo da finansiranje samo po sebi proglasi dokazom izdaje.

ŠPIJUNAŽA NA FAKULTETIMA?

Ono što nam je neophodno je, kažu neki, da fomiramo kontraobaveštajne mreže zaštite na fakultetima. Ako se misli na zakonito otkrivanje špijunaže, nezakonitog finansiranja i nasilnog delovanja, to je već predmet nadležnih policijsko – pravosudnih organa. Univerzitet nije teritorija na kojoj se zakon suspenduje. Ali ako se misli na stalno političko nadziranje studenata, profesora, seminara i studentskih organizacija, takav predlog ugrožava ustanovu koju bi trebalo da sačuva.

Univerzitet ima sopstvene ustanovljene načine provere znanja i naučnih tvrdnji. Njegova autonomija ne znači odsustvo odgovornosti, već pravo da akademske odluke ne zavise od dnevnog partijskog interesa. Istraživač treba da može da ospori službenu istoriju, student da protestuje protiv uprave, a profesor da kritikuje vlast bez sumnje da se zbog toga vodi njegov obaveštajni dosije. Država koja to ne može da podnese priznaje sopstvenu intelektualnu slabost. SNS udbaši su nezakonito pratili profesore i studente samo zato što nisu hteli da slušaju Vrhovnog Klovna, samoproglašenog najboljeg studenta u istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu.

Ako nacionalna politika želi odane, obrazovane i samostalne građane, mora štititi profesore i studente od pritisaka svakog političkog centra. Zaštita od stranog uticaja postiže se javnim podacima o finansiranju, dobrom upravom i sankcionisanjem konkretnih krivičnih dela, ne pretvaranjem kampusa u prostor u kojem se neslaganje evidentira kao pretnja.

I OPET 27.MART

Poređenje studentskog pokreta sa vojnim pučem od 27. marta 1941. već plovi kosmosom interneta: i onda i danas imamo stranu zaveru. Ona stara, predratna, je izazvala kasnije razaranje države, stradanje Srba i dolazak komunizma. Biće tako, reče Gavran iz pesme Edgara Poa, i danas: tako mora biti. Srbi neće biti slobodni, nikad više – NEVER MORE.

Britansko učešće u pripremama martovskog puča zaista je istorijski dokumentovano. Ozbiljan istoričar to ne bi smeo da poriče. Ali istoriografska istraživanja istovremeno pokazuju da su jugoslovenski oficiri imali sopstvene motive i inicijativu, a da britansko delovanje nije uvek bilo usklađeno. Dalibor Denda u istraživanju zasnovanom na arhivskoj građi izričito razlikuje jugoslovensku inicijativu od britanskog korišćenja nastalih okolnosti.

Državni udar, masovne demonstracije i međunarodna situacija iz marta 1941. nisu isto što i glasanje u oktobru 2026. U prvom slučaju vojna grupa menja vlast izvan redovnog izbornog postupka, uoči svetskog rata i pod neposrednom pretnjom sila Osovine. U drugom građani biraju poslanike na raspisanim izborima, a nova vlast tek treba da se formira. Sličnost u učešću mladih ili u postojanju stranih interesa ne briše pravnu i istorijsku razliku. Ili briše? NEVER MORE.

Nije opravdano ni čitavo kasnije stradanje Srba objasniti jednim događajem, to jest vojnim pučem marta 1941. Nemačka agresija, nacistička politika, okupacioni sistem, masovni zločini, građanski rat i posleratno nasilje imaju različite počinioce i uzroke. Istorijska rasprava o tome da li je puč bio mudar ne sme da dovede do „raspodele krivice“ u kojoj agresor postaje sporedan. Konzervativna istorijska svest traži posebnu pažnju prema tragičnim posledicama političkih odluka. Baš zato ne sme da koristi prošlost kao gotovu šemu za osudu svake savremene promene vlasti.

NA MEĐUNARODNOM PLANU

Srpski studenti su, vele neki, budale suštinski povezane sa Arapskim prolećem, pokretom „Okupirajmo Volstrit” i francuskim „žutim prslucima”. Iza svega stoji „duboka država“, koja je možda i forsirala pesmu „Tri poljupca hoću ja“ kao propagandno sredstvo.

Pomenuta poređenja mogu biti početak istraživanja, ali nisu njegov rezultat. Reč je o različitim političkim porecima, oblicima nezadovoljstva i odnosima između protesta i izbornih ustanova. Egipatsko iskustvo uključuje vojsku kao samostalnog političkog aktera. Američki protest protiv finansijske nejednakosti nije doveo do osvajanja savezne izvršne vlasti. Francuski protest protiv fiskalnih i ekonomskih mera nije postao jedinstvena izborna grupa. Ako je svim slučajevima zajedničko samo to što su učesnici koristili društvene mreže i nisu imali jednog neprikosnovenog vođu, onda je sličnost suviše opšta za zaključak o zajedničkom mehanizmu stranog upravljanja.

Poređenje zahteva jasno određene kriterijume. Da li je reč o načinu prikupljanja sredstava, unutrašnjem glasanju, društvenom sastavu učesnika, programu ili odnosu prema postojećim ustanovama? Na svako pitanje mogao bi se dobiti drugi odgovor. Nema razloga da decentralizovanost u jednoj zemlji znači anarhizam, a u drugoj spoljnu manipulaciju. Ne postoji ni nužan odnos između upotrebe digitalnih platformi i prihvatanja levičarske ideologije.

Posebno je neobično pripisivati jednom pokretu ideološki identitet prema ljudima koji su u nekom drugom vremenu pisali o sličnim organizacionim tehnikama. Političku orijentaciju buduće srpske vlade utvrđivaćemo po njenom programu, zakonskim predlozima, međunarodnim obavezama i ljudima koji sprovode politiku. Bolje reći, po delima ljudi koji sprovode tu politiku. Istorijske analogije mogu pomoći da postavimo pitanja. Ne mogu poslužiti kao zamena za odgovore o sadašnjoj Srbiji.

ZLI SRDANOVIĆ I STUDENTSKA LISTA

Ah, ah, evo nam pomoći u dokazivanju – jasno je da su na vlasti NATO studenti: našu tezu o NATO studentima dokazuju izjave Ilije Srdanovića o Crnoj Gori, odnosima sa susedima, pitanju sankcija Rusiji. Takve izjave zaslužuju javnu raspravu, naročito kada se tiču srpskog nacionalnog položaja. Ali moramo razdvojiti ličnu procenu političara, program izborne liste, stav poslaničke većine i akt nadležnog organa. Ta četiri nivoa nisu isto. Ništa ne postaje državna politika samom činjenicom da je nešto izgovorio istaknuti kandidat.

Najbolji primer je pitanje sankcija Rusiji. Srdanović je u razgovoru za Radio Slobodna Evropa naveo da bi o odnosima sa Rusijom, uključujući sankcije, trebalo da odlučuju građani. To nije isto što i odluka o uvođenju sankcija. Opravdano je pitati da li bi referendum o takvom pitanju bio pravno moguć, kako bi glasio, koje bi se obaveze morale uzeti u obzir i da li bi njime bila zamenjena odgovornost vlade za spoljnu politiku. Ustav Srbije u članu 108. predviđa ograničenja predmeta referenduma. Upravo ustavno pitanje, a ne unapred proglašena izdaja, predstavlja ozbiljan prigovor.

Isto važi za regionalnu saradnju. Poboljšanje odnosa sa susednim državama ne mora da znači napuštanje srpskih interesa. Može značiti odlučniju zaštitu prava Srba kroz pregovore, privrednu saradnju i međudržavne sporazume. Može, naravno, značiti i nepromišljene ustupke. Ali to se utvrđuje prema konkretnom predlogu. Konzervativac treba da traži crvene linije i jasne obaveze, ne da svaku najavu dijaloga tretira kao dokaz kapitulacije.

SRDANOVIĆ I SRBI U CRNOJ GORI

U intervjuu za crnogorski portal „Žurnal“, Srdanović je najavio da će nova vlast u Srbiji prekinuti dosadašnju politiku neprijateljskih komšijskih odnosa i mešanja u unutrašnja pitanja Crne Gore.

Istakao je da budući odnosi dve države treba da budu iskreni, plodonosni i zasnovani na međusobnom poštovanju i zajedničkim projektima, na korist građana obe zemlje.

Naglasio je da će Beograd nastaviti da razvija odnose sa srpskim narodom i partnerima u regionu, poput Republike Srpske, ali da to više neće biti jedini pravac regionalne politike. Cilj je otvaranje dijaloga sa svim zvaničnim institucijama susednih država.

Srdanović je rođen u Novom Sadu, ali je poreklom iz Bukovice kod Šavnika. U Crnoj Gori je postao poznat kao ekološki aktivista koji je predvodio proteste protiv izgradnje malih hidroelektrana na reci Bukovici.

Tokom izborne kampanje pojavile su se i lažne fotografije na kojima navodno pokazuje simbol nekadašnjeg Liberalnog saveza Crne Gore, što je nezavisna provera činjenica ocenila kao fotomontažu.

ŠOŠKIĆ I SRBI U CRNOJ GORI

Jedan od kandidata Studentske liste, profesor Ekonomskog fakulteta Dejan Šoškić, izjavio je da su Srbi u Crnoj Gori nacionala manjina, na šta mu je Milan Knežević odgovorio da je to laž, jer Srba ima trećina, i oni su konstitutivan narod. Tvrdnja da su Srbi u Crnoj Gori manjina izaziva opravdane političke i pravne rasprave, ali ona ne može biti rešena samo emocionalnim odbijanjem termina. Prema popisu iz 2023. godine, u Crnoj Gori se 32,93 odsto stanovnika izjasnilo kao Srbi, a 41,12 odsto kao Crnogorci. Srpski jezik je kao maternji navelo 43,18 odsto stanovnika. Ti podaci pokazuju zašto je položaj srpskog naroda u Crnoj Gori poseban: reč je o brojnoj i istorijski ukorenjenoj zajednici, sa snažnim kulturnim, jezičkim i verskim vezama, a ne o maloj novopridošloj grupi. Dakle, nisu manjina u uobičajenom smislu te reči.

Istovremeno, statistička činjenica da neka zajednica ne čini apsolutnu većinu ne rešava sama po sebi pitanje njenog ustavnopravnog položaja. Postoji razlika između opisnog pojma manjine, statusa konstitutivnog naroda i pravnog režima zaštite manjinskih prava. Političar poput Šoškića koji upotrebi neprecizan naziv može biti opravdano kritikovan. Ali jedna reč ne dokazuje da će buduća vlada raditi protiv Srba, niti određuje njenu politiku prema srpskom jeziku, školstvu i Crkvi. Postoji Šoškić, ali ima tu i Saičića. I ne samo njega.

Razuman konzervativan pristup postavlja proverljive zahteve: kakav će biti odnos Beograda prema pravima srpskog naroda u Crnoj Gori, koji će se kanali kulturne saradnje podržavati, kakva je politika prema jezičkim pravima i kako će se pomagati ustanovama koje čuvaju istorijsko nasleđe? Takva pitanja vrede. Izdvajanje nesrećno formulisane izjave pojedinca sa Studentske liste i njeno uzdizanje u dokaz opšteg nacionalnog sloma ne može.

ŠTA JE ZLOBA DIGITALNOG DOBA?

Branimo se od Zapada, koji je digitalno zlo: neka nam uzor bude, recimo, Kina… Tako vele neki konzervativci.

Evo pitanja: da li je zapadna tehnološka moć problem zato što može da manipuliše građanima, ili zato što je zapadna? Ako je problem politička manipulacija, onda iste mere analize i kontrole moraju važiti za sve velike države i sve tehnološke sisteme. Nije opravdano povezivati suverenitet sa slobodom od jednog stranog uticaja, a zanemarivati druge.

Srbija može imati posebne istorijske, kulturne i političke veze sa Rusijom, kao i snažne ekonomske interese usmerene prema Kini. To ne obavezuje njene građane da obustave kritičko razmatranje nekih aspekata njihove politike. I obrnuto, privredna saradnja sa Evropskom unijom ne znači prihvatanje svakog naloga iz Brisela. To ne znači da nećemo kritikovati EU ako gazi prava svojih građana. Nezavisna spoljna politika počinje od istog merila za svakog sagovornika.

Pogrešno je suverenitet shvatati kao mogućnost da nova vlast izabere veliki centar moći čije će naloge smatrati bezopasnim. Jaka država čuva kontrolu nad vlastitim zakonom, podacima, strateškom infrastrukturom i javnim finansijama. Ugovori i obaveze moraju biti poznati, a organi vlasti odgovorni domaćim građanima. Takva politika ne mora biti neprijateljska prema Zapadu, Rusiji ili Kini. Ona mora biti dovoljno samostalna da odbije svaki pritisak koji nije u skladu sa zakonom i interesima zemlje.

KONZERVATIVIZAM I ĆACIZAM

Konzervativno političko mišljenje često se pogrešno svodi na želju da se spreči svaka promena. U njegovoj istinskoj tradiciji nalazi se oprez prema velikim planovima preuređenja društva, svest o ograničenosti političkog znanja i poštovanje ustanova koje su nastale istorijskim iskustvom. Iz toga ne sledi obaveza da se brani svako ko je na vlasti. Ili onoga ko je bio na vlasti. Naprotiv, ako je sistem suviše zavisan od ličnosti jednog vladara, to je razlog za zabrinutost konzervativca, jer lična vlast slabi pravila koja treba da traju posle njega.

Konzervativna politika bi trebalo da brani redovnu smenljivost vlasti, javnu odgovornost, nezavisnost sudova, predvidljivu administraciju i kontinuitet državnih obaveza. Njen smisao nije revolucionarno batrganje, ali nije ni pokornost partijskom aparatu. Ako izbori mirno omoguće promenu rukovodstva države, to predstavlja potvrdu ustavnog poretka. Ako pobednici zloupotrebe većinu i počnu da potiskuju opoziciju, isti principi zahtevaće njihovu kritiku.

Konzervativac opravdano strahuje od neformalnih, teško kontrolisanih centara odlučivanja, ali lek nije jače bezbednosno nadziranje društva, manje prostora za udruživanje i širi politički uticaj nad univerzitetima. Tako se suzbijanjem jedne opasnosti otvara put drugoj, mnogo neposrednijoj: mogućnosti da organi prinude određuju granice dozvoljenog javnog mišljenja. Država koja zavisi od takve kontrole ne deluje kao siguran poredak, nego kao poredak koji više ne veruje ni u svoje zakone ni u građane. To je udbokratija. Konzervativac ne podnosi udbokratiju.

UDBOKRATIJA I AUTORITARIZAM

Da li je pred nama rast autoritarizma kao posledice zapadne upotrebe demokratije jer samo strogo kontrolisani sistemi mogu izbeći potčinjenost? Sasvim je nenaučno da opis opasnosti neprimetno prelazi u opravdanje jednog načina vladanja. Strana propaganda može biti stvarna, ali iz toga ne sledi da treba oslabiti političku konkurenciju, slobodu udruživanja i nezavisnu proveru državnih odluka. Naprotiv, zatvoreni sistemi često prikrivaju vlastite greške dok one ne postanu mnogo skuplje.

Istorija poznaje države koje su u ime nacionalne bezbednosti širile nadležnosti policije i službi, da bi one kasnije bile upotrebljene protiv domaćih političkih protivnika. Ne treba poricati potrebu za kontraobaveštajnim delovanjem kada je reč o stvarnoj špijunaži. Ali upravo tajnost službi zahteva jači pravni i parlamentarni nadzor. U suprotnom građanin ne može znati da li se istražuje strana operacija ili se kažnjava politički neistomišljenik.

Ustav Srbije izričito vezuje suverenost za građane i njihove slobodno izabrane predstavnike. On zabranjuje prisvajanje suverenosti od bilo koje grupe ili pojedinca. Ustav uređuje podelu vlasti i jemči izražavanje, okupljanje i udruživanje. To nije deklarativni ukras koji sme da se suspenduje čim se pojavi teza o stranoj opasnosti. To je pravna mera po kojoj se utvrđuje da li odbrana države ostaje u okvirima države. Konzervativcu koji želi da sačuva nacionalnu nezavisnost potreban je ustav, a ne pravo svakog rukovodioca da sam proglasi gde počinje neprijatelj.

USTANOVE, BRAĆO, USTANOVE, A NE PRAPORCE PRAZNIH REČI!

I tako se izborna pobeda, postupanje REM-a, izjave pojedinih političara, interesovanje stranih medija, reakcije evropskih zvaničnika i brz rast gledanosti internet sadržaja uklapaju se u jedinstvenu sliku. Problem takve interpretacije je što nije jasno koja bi je činjenica mogla pobiti. Ako se zapadni zvaničnik raduje ishodu izbora u Srbiji, to je dokaz uspeha zapadnog plana. Ako kritikuje pobednike, to se može tumačiti kao novo uslovljavanje – morate da me slušate, inače ste gotovi. Ako nova vlast nešto promeni u skladu sa „zapadnim interesima“, planirala je to od početka, ali ako ne promeni, navodno čeka pogodan trenutak. Takvo objašnjenje postaje otporno na proveru.

Politička stvarnost je neprijatnija, ali i razumljivija. Različiti domaći i strani akteri imaju nejednake interese. Ponekad sarađuju, ponekad se sukobljavaju, a često pogrešno procenjuju situaciju. Institucije postoje zato što se ne može verovati ni jednom akteru, pa ni onom koji sebe naziva patriotom. Odluke moraju ostaviti pisani trag, postupci se moraju moći osporiti, a novac i ovlašćenja moraju biti pod kontrolom.

Suverenitet Srbije najviše ugrožava spoj neprozirne moći i slabe odgovornosti. On može nastati pod proevropskom ili antievropskom zastavom. Može se služiti jezikom demokratije ili nacionalne bezbednosti. Zato delotvorna odbrana nije trajno sumnjičenje u političke pokrete, već uređenje u kojem nijedna stranka ne može da prisvoji policiju, tužilaštvo, regulatorna tela i nacionalne medije. Takve ustanove brane državu i kada građani izaberu vladu sa kojom se ne slažemo.

KONZERVATIVAC I STUDENTSKA LISTA

Studentska lista ne zaslužuje politički imunitet zato što je pobedila. Od nje treba zahtevati program vlade, imena kandidata za najodgovornije dužnosti i prikazati njihovu imovinu i interese. Treba zahtevati postupke koji jasno razdvajaju izbornu organizaciju od upravljanja univerzitetima, državnim preduzećima i organima prinude. Posebno treba tražiti proveru stručnosti u ministarstvima finansija, odbrane, unutrašnjih i spoljnih poslova. Moralno nezadovoljstvo starom vlašću nije zamena za kompetentnost nove.

Nacionalni interesi takođe zahtevaju javno obrazloženje. Po pitanju Kosova i Metohije ne sme biti tajnih ustupaka koji zaobilaze Ustav i Skupštinu. Položaj Republike Srpske i Srba u regionu mora biti predmet dosledne, pravno promišljene politike. Odnose sa Evropskom unijom, Rusijom, Kinom i SAD treba voditi uz jasno razdvajanje trgovinske saradnje, bezbednosnih pitanja i međunarodnih obaveza. Pitanje sankcija mora se raspravljati sa procenom ekonomskih, pravnih i diplomatskih posledica, a ne preko ličnih utisaka pojedinih predstavnika.

Pobednici moraju prihvatiti i oštru kritiku. Državni resursi ne smeju služiti kao kazna za političku nelojalnost. Ne sme biti revanšizma nad običnim službenicima, niti pretvaranja istraga u televizijske presude. Ne pristajati na revolucionarni voluntarizam znači zastupati konzervativna načela. Patriotska opozicija nije ona koja prva optuži novu vlast za stranu kontrolu, već ona koja najstrože proverava njene odluke i ume da prizna kad su ispravne.

DEMOKRATIJA U DIGITALNO DOBA

Umesto široko postavljenih zabrana, Srbija može usvojiti pravila koja bi svim političkim akterima nametnula iste obaveze. Plaćeni politički oglasi morali bi imati javno vidljivog naručioca, iznos potrošnje i kriterijume ciljanja. Koordinisane mreže lažnih naloga treba istraživati na osnovu tehničkih pokazatelja, a ne političkih simpatija. Upotreba veštački stvorenih slika i glasova u kampanji mora biti jasno označena, uz brz postupak zaštite od obmana koje mogu uticati na izborni proces.

Nadležni organi mogli bi objavljivati periodične izveštaje o izbornim rizicima, pri čemu poverljivi podaci moraju biti dostupni ovlašćenom parlamentarnom nadzoru. Istraživači treba da dobiju pristup zakonom dopuštenim podacima o političkim oglasima i dosegu kampanja. Strana finansijska sredstva namenjena političkom delovanju moraju biti prijavljena pod jednakim pravilima. Organizacije koje pružaju zdravstvenu, kulturnu ili naučnu pomoć ne smeju biti tretirane kao neprijateljski akteri samo zbog porekla donacije.

Jednako je neophodno zaštititi privatnost birača od samih domaćih stranaka. Stranka koja sastavlja nezakonite spiskove, prati zaposlene ili ucenjuje ljude njihovim državnim poslom ugrožava slobodne izbore čak i ako nikada nije primila strani novac.

Digitalna bezbednost ne sme postati jednosmerna kontrola opozicije. Ona mora postaviti granicu svakoj moći, uključujući državnu, stranačku i korporativnu. To je odbrana izbornog poretka koja ne zahteva da se građanima oduzme pravo na političku promenu.

Kada se piše o ovako ozbiljnim stvarima, moraju se primeniti kriterijumi minimalne objektivnosti. Recimo, ako je kritičar „NATO studenata“ imao gledanu emisiju, koja je bila gledana kao i studentske objave, kriterijume rasuđivanja treba jasno naznačiti. Veliki broj pregleda ne dokazuje da je nečija interpretacija tačna, kao što veliki broj pregleda studentskih snimaka ne dokazuje da je njihova politička poruka tačna. Ukoliko se za jednu stranu gledanost tumači kao znak uverljivosti, a za drugu kao znak algoritamske manipulacije, očigledno se koriste dva različita merila. Istovetan podatak ne može biti dokaz autentičnog interesovanja kada nam odgovara i dokaz skrivenog upravljanja kada nam se ne dopada njegov politički sadržaj.

OPET O STRANCIMA I STUDENTSKOJ LISTI

Šta dokazuju nastupi Janeza Janše, Andreja Plenkovića i Evropske komisije koji su se odmah „nakačili“ na nas? Kažu – to je dokaz da su strani akteri odmah počeli da postavljaju zahteve oslabljenoj Srbiji. Moguće je i potrebno kritikovati svaku izjavu koja prelazi granice pristojne međudržavne komunikacije. Ali izjava stranog političara nije državni akt Srbije. Tražiti nešto od Beograda nije isto što i dobiti to što se traži. Strana država može iznositi zahteve i prema snažnom, stabilnom kabinetu. Njihova pojava sama ne pokazuje da je nova većina prihvatila ustupke, da je prethodna vlast bila suverenija ili da se međunarodni položaj zemlje već promenio.

Konzervativna diplomatska kritika morala bi postaviti preciznija pitanja.

Koji zahtev ima pravnu osnovu?

Koji je zahtev protivan obavezama koje je Srbija prihvatila?

Gde Srbija ima mogućnost pregovora, a gde je potrebno odbiti pritisak?

Bez te razlike, svaki spor sa stranom državom postaje dokaz zavere, a svako postizanje dogovora dokaz popuštanja. To je loš pristup nacionalnoj politici, jer onemogućava procenu stvarnog rezultata i konkretne odgovornosti onih koji vode pregovore.

LIČNI RAZLOZI

Svakome sve može da se smuči.

I svako ima pravo da mu se smuči i Studentska lista, iako još uvek nije na vlasti.

Svako ima puno pravo da upozori javnost na sopstvena iskustva. Ali lični doživljaj, ma koliko ozbiljan, ne dokazuje tezu o koordinisanom globalnom eksperimentu koji je na vlast doveo Studentsku listu. Da bi se zavera potvrdila, potrebni su dokumenti i istraživanja koji mogu izdržati nezavisnu proveru. Taj zahtev ne služi odbrani političkih protivnika, nego kredibilitetu nacionalne rasprave. Tamo gde se mešaju lična opasnost, popularnost i geopolitički zaključak, čitalac lako prihvata emocionalni utisak umesto utvrđene uzročne veze.

ČITAOČE, OBRATI PAŽNjU!

Potpisnik ovih redova ne tvrdi da su sve sumnje u strano mešanje u Srbiji razrešene, da će buduća vlast postupati dobro ili da će Studentska lista ostati verna obećanjima: odluke nove Skupštine i rad buduće vlade tek treba da budu predmet provere.

Ako se kasnije pojave dokazi o nezakonitom finansiranju ili prikrivenoj stranoj operaciji, oni moraju biti ispitani bez obzira na to ko je njihov korisnik. Ako se pokažu zloupotrebe nove vlasti, protiv njih treba primeniti zakon, bez pozivanja na njen izborni uspeh kao izgovor. Ali budući dokaz ne može se unapred koristiti kao da već postoji. Ista obaveza važi za obe političke strane. Istraživanje mora imati mogućnost da promeni zaključak. Upravo je spremnost na takvu ispravku granica između javne analize i političkog uverenja koje nikakva činjenica ne može da uzdrma.

KONZERVATIVAC JE VERAN DOKAZIMA

Ne možemo iz organizacionog oblika protesta izvesti ideološku osudu, iz postojanja stranih interesa zaključiti da je ishod izbora proizveden u inostranstvu, a iz stvarnih tehnoloških rizika izvoditi mere koje mogu ugroziti domaće političke slobode.

Najozbiljnija politička pogreška nalazi se u izjednačavanju narodne smene vlasti sa stranim osvajanjem države. Postoje dokazi o nejednakim izbornim uslovima, koji su bili na strani SNS kartela i o rizicima onlajn manipulacije ( u koju je SNS uložio ogromne pare preko svojih botova ). Nema, međutim, u dosadašnjim izvorima dokaza za tvrdnju da su zapadne službe odredile rezultat izbora i stvorile novu skupštinsku većinu.

Srbiji ne treba bezuslovno slavljenje pobednika. Potrebna joj je zahtevna, obrazovana i nezavisna javnost, uključujući i konzervativnu javnost, koja će svaku novu vlast meriti prema ustavu, zakonitosti, nacionalnoj odgovornosti i rezultatima. Ne treba zatvarati oči pred mogućim stranim uplitanjem. Ali ni strano uplitanje ne sme postati reč kojom se poništava legitimitet građanina da glasa protiv vlasti. Prvi ispit svake nove većine biće sposobnost da vlada u skladu sa pravom. Prvi ispit njenih protivnika biće sposobnost da je kritikuju bez odustajanja od činjenica. Samo tako se čuva poredak koji vredi predati narednoj generaciji.

MIT O RACIONALNOM GLASAČU

Čuveni naučnik Brajan Kaplan, u studiji o mitu o racionalnom glasaču istakao je da se pojedinci ponašaju racionalno kada troše sopstveni novac na tržištu jer direktno snose posledice svojih grešaka. Na izborima je uticaj jednog glasa zanemarljiv, pa glasači nemaju motiv da preispituju svoje zablude i biraju stavove koji im emotivno prijaju. Političari i mediji ne ispravljaju zablude javnosti jer bi time izgubili podršku. Umesto toga, oni se prilagođavaju predrasudama birača ili se pretvaraju da ih dele kako bi osvojili vlast.

Društvo, veli Kaplan, može imati nizak prosečan nivo znanja, a ipak dobijati razborite rezultate ako su greške nezavisne i simetrične. Može imati relativno visok nivo obrazovanja, ali uporne pogrešne kolektivne odluke ako u ključnim temama postoji zajednička pristrasnost. Ta razlika preusmerava istraživanje demokratije sa opšte pismenosti na konkretne kognitivne mehanizme.

Posebno je koristan zahtev da se u analizu uključe stvarni podaci o uverenjima. Formalna teorija je često u stanju da pokaže da određeni ishod može nastati u logički doslednom modelu. Ali iz mogućnosti ne sledi empirijska verovatnoća. Kaplanovi rezultati usmeravaju pažnju na pitanje koje pretpostavke o ljudskom rasuđivanju treba koristiti za konkretnu političku oblast. Umesto da se kompetentnost birača apstraktno afirmiše ili negira, može se meriti koliko se njihove procene podudaraju sa proverljivim stručnim znanjem, kako se menjaju sa informisanošću i koliko zavise od identiteta.

Model racionalne iracionalnosti takođe donosi važnu prednost: pokazuje zašto su zablude kontekstualne. Nije potrebno deliti stanovništvo na inteligentne i neinteligentne, razumne i nerazumne. Ista osoba može biti racionalno disciplinovana u oblasti u kojoj grešku skupo plaća, a izrazito samouverena u oblasti u kojoj nema lični podsticaj za proveru. Taj pristup je sofisticiraniji od psihologizacije političkih protivnika jer analizira institucionalni raspored cena greške, a ne trajnu moralnu ili intelektualnu vrednost ličnosti.

Imajmo to u vidu!

Jer, u Srbiji je na delu bio upravo Kaplanov model: Pošto pogrešan izbor jednog glasača neće promeniti ishod izbora niti direktno koštati tog pojedinca, birači nemaju motivaciju da se objektivno informišu. Umesto toga, oni biraju da veruju u ideje koje im pružaju emocionalni komfor i potvrđuju njihov identitet, što autor naziva racionalnom iracionalnošću.

U Srbiji, glasači su glasali emocionalno ranjeni ludilom SNS klovnokratije. U trenutku kad su se gušili od kapilarnog pritiska na svakom radnom mestu i u svakoj ustanovi, to glasanje se, u krajnjem ishodištu, ispostavlja kao racionalno.

NOVI POČETAK ILI SUNOVRAT

Promena u Srbiji se desila, ali to nije kraj: to je samo novi početak. Kao konzervativcac i hrišćanin, kažem to sa potpunom uverenopću. Kao što kaže moj prijatelj Željko Perović:“Prve smene i hapšenja u Srbiji nakon izbora, odgovaraju pokajanju. Kao što se čovek probudi iz svog grehovnog sna, spozna svu svoju unutrašnju grozotu koju je dugo ignorisao, počne da je mrzi i da samog sebe kažnjava - tako srpske institucije napokon počinju da rade svoj posao, vadeći iz prašnjavih fioka dugo zataškavane predmete o bezakonjima i zločinima nedodirljivih političara i kriminalaca. I kao što je pokajanje pravo samo kada ide do kraja, bez ikakvih kalkulacija, lažnih pravdanja i sažaljenje - tako i ovaj proces dekriminalizacije mora ići do kraja, jer će se u protivnom Srbija, kao lažni pokajnik vratiti u svoje predizbornu balegu, s tim što će sada potonje stanje biti još gore od prethodnog, kao što piše u Jevanđelju. I ono što je najvažnije, pokajanje podrazumeva prezir kojim mudro vladaju razum i ljubav, koji nije očajnički i sadistički, u kome čovek ne uništava sebe, svoje telo, svoja čula i udove - tako i obračun sa državnom mafijom ne sme da prekorači prag čovekoljublja. Krimogena vlast treba i mora biti procesuirana i kažnjena, njeni nosioci treba i moraju biti lišeni nezakonito stečenog bogatstva - ali ne smeju biti lišeni svojih ljudskih prava, ne smeju biti diskvalifikovani u totalitetu, kao što bi im se to desilo u boljševizmu.“

I to je suština: ako pobeda studentskog pokreta ostane na nivou običnog prevrata, biće nam gore nego što je bilo, jer će se opet nastaviti farsa slična onoj posle 5. oktobra 2000. Ako se utemelji na pravnom patriotizmu i pravnoj svesti, nade ima, upravo onako kako je govorio veliki ruski filosof Ivan Iljin.

O SUŠTINI PRAVNE SVESTI

Za Iljina, pravo i država nemaju isključivo spoljašnji, prinudni ili ekonomski karakter - njihova suština je duhovna. Bez vaspitanja religiozne svesti i moralnosti u čoveku, nemoguće je izgraditi zdravu pravnu svest.

Iljin suštinu pravne svesti sažeto opisuje:„Ja sam ličnost sa duhovnim dostojanstvom i pravima, znam šta mogu, moram i ne smem; i istu takvu slobodnu i odgovornu ličnost ja poštujem u svakom drugom čoveku“.

Čovek sa zdravom pravnom svešću je slobodan subjekat prava koji poseduje „volju za lojalnost“ (svesno poštovanje reda i zakona). Suprotno tome, čovek lišen pravne svesti pokorava se samo iz straha od kazne, a čim strah nestaje, pretvara se u „vuka“ koji ugrožava zajednicu.

Iljin je tvrdio da se opšta socijalna i politička kriza čovečanstva ne može rešiti samo spoljašnjim, formalnim reformama ili zakonima, već isključivo unutrašnjim preobražajem i obnovom stvaralačke pravne svesti u duši pojedinca.

Svi sa Studentske liste moraju da znaju: ako izdaju studentski pokret za slobodu i pravdu, biće veće Jude od Vučića i njegovih. Jer Vučić je, uvek i svagda, bio samo gramzivi politikant, a priča o studentima ima duhovno – moralnu osnovu, i studenti su svoje predstavnike birali po takvom kriterijumu.

I naša je dužnost upravo to: da ne opoganimo pobedu naše dece, koja, ako nestane u maglama laži i kriminala, zauvek zatvara obzorje srpske budućnosti. Ni manje, ni više!

Izvor: Pravda