Piše: Vladimir Dimitrijević
LOMPARA SU VETIRALI: ŠTA SAD?
U intervjuu koji je, pre izvesnog vremena, dao Tatjani Stojanović za rusku „Literaturnuju gazetu“, na pitanje šta lično očekuje kad je pojavljivanje na studentskoj listi u pitanju, prof. dr Milo Lompar je rekao:“Prvo je jedan provladin analitičar napisao da su zapadne ambasade stavile veto na moju kandidaturu. Tada je bivši predsednik Demokratske stranke Dragan Đilas rekao da neću biti na studentskoj listi. Zatim je drugi bivši predsednik Demokratske stranke, Bojan Pajtić, ponovo rekao da neću biti na listi. Prošlog novembra, predsednik Vučić je rekao da sam smenjen. Ne razumem zašto su me četiri puta smenili. Ako sam jednom smenjen, kako sam se ponovo našao na njoj? Čini se kao da se svaki put vraćam u život. Nedavno je predsednik Vučić govorio da su neka moja studentska frakcija i frakcija rektora Vladana Đokića - drugog kandidata koji je navodno bio na listi - navodno u sukobu oko nečega. Niko nije ni pitao kako je to moguće ako je Lompar smenjen. Ali poenta je u tome što ja nemam nikakve veze sa studentskim pokretom. Podržavam ih i verujem da mladi ljudi imaju pravo da se pobune i da je sadržaj njihove pobune ispravan. Ali ne učestvujem u tim igrama oko predsedničkih kandidata.
Ljudi zaboravljaju: svako može da vas nominuje, ali kada je reč o meni, ja uvek imam poslednju reč. Bez obzira ko me nominuje, ja ću na kraju odlučiti šta ću da radim. Imam demokratski pristup i ne želim da se mešam u odluke studentskog pokreta, kakve god one bile.“
Ovo je reč doslednog čoveka. Ne treba sumnjati da dosledan čovek baš tako razmišlja, jer ima samoistovetnost koja ne zavisi od onih „petnaest minuta slave“ što ih je Endi Vorhol obećao svakom Amerikancu.
Ali, uklanjanje Lompara sa studentske liste pokreće niz drugih pitanja, na koja se moramo osvrnuti da bismo videli gde smo i kuda idemo.
Jer desilo se ono što je sam Lompar odavno, drugim povodima, pokazivao i dokazivao da se može desiti, pokazujući i dokazujući da se Vučić – Brnabić režim i NVO inteligencija umnogome slažu i dopunjavaju: zato su, između ostalog, i bili protiv Lompara.
( SASVIM LIČNA BELEŠKA )
Na ovom mestu, mala i krajnje lična beleška: ponosan sam što sam podržavao „gubitnika“ Lompara, jer, kako reče Borislav Pekić povodom studentskog protesta 1968: „Dopadaju mi se stvari bez budućnosti. Volim propadanja. U njima sam u svom elementu“. Lompar je moj ideal „pesimističkog konzervativizma“, koji je opet definisao Pekić, odgovarajući na pitanje o političkoj levici, desnici i centru:“Kad put vodi u ambis, svejedno je idete li njime sredinom, levom ili desnom stranom. Jedino praktično pitanje je brzina. Ne moramo baš trčati.“
Naravno, to ne znači da ljudi šireg duhovnog i političkog obzorja nego što je moje ne vide optimistične i veoma inspirativne dimenzije Lomparovog stanovišta i veliki potencijal Srbije u kojoj bi se ostvario nacionalno – demokratski ideal za koji se profesor zalaže. No, kao i svaki „subjektivista“, nisam mogao da odolim ovoj ličnoj „podbelešci“, stavljenoj, krajnje samovoljno, u sam tekst članka koji čitate ).
SAVEZ VUČIĆA I NVO INTELIGENCIJE
Lompar je uvek ukazivao na deo intelektualne i kulturne elite u Srbiji (često povezane sa nevladinim sektorom, kvazigrađanskim „opcijama“, suštinski kriptokomunističkim, i prozapadnim medijima) koja se javno deklariše kao oštra opozicija aktuelnoj vlasti: ta elita zastupa vrednosti koje su u suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima.
Iako su vlast i nevladina inteligencija naizgled u stalnom sukobu, Lompar je dokazao da među njima postoji simbioza. Nevladina inteligencija zapravo podržava režim u svim odlukama koje vode ka slabljenju nacionalnih pozicija (kao što su kosovska politika, promena svesti građana ili kulturna politika). Oštra i često ekstremna retorika nevladine inteligencije omogućava aktuelnoj vlasti da se domaćoj i međunarodnoj javnosti predstavi kao „zlatna sredina” i jedini garant stabilnosti između dve krajnosti (desnice i evroatlantskog radikalizma).
Sa druge strane, ovaj deo elite kroz konstantnu kritiku vlasti pred stranim fondovima i partnerima pravda svoje postojanje, uticaj i finansiranje.
Lompar je uvek isticao da strani činilac (zapadni centri moći) u ovom sistemu igra ulogu arhitekte. Zapad podržava autoritarnu vlast jer mu ona garantuje sprovođenje određenih geopolitičkih odluka, dok istovremeno preko nevladine inteligencije i medija stvara kulturnu podlogu i vrši pritisak kako bi te odluke bile lakše prihvaćene u javnosti.
Ukratko, naizgled nepomirljivi neprijatelji ( aktuelna vlast i prozapadna NVO elita ) zapravo hrane i održavaju jedni druge na štetu autentičnih nacionalnih i demokratskih interesa društva.
To je deo šireg svetskoistorijskog procesa razaranja tradicionalne demokratije, koji je, već odavno, zahvatio i zapadna društva.
GLOBALNA IZDAJA DEMOKRATIJE
U svojoj znamenitoj knjizi „Pobuna elita i izdaja demokratije“, Kristofer Laš je, na primeru američkog društva, uočio eroziju demokratskih osnova političkog života.
O čemu je reč?
Centralno pitanje glasi: zahteva li demokratija visoke standarde ponašanja? Lašev odgovor je potvrdan. Demokratija ne može opstati na pretpostavci da od građana ništa ne treba očekivati osim poštovanja tuđih prava.
Protiv ideje da je svaki standard represivan, Laš tvrdi da demokratija mora težiti kompetentnosti, dobrom radu, moralnoj odgovornosti, hrabrosti i sposobnosti prosuđivanja. Ako se svaki kriterijum proglasi kulturno pristrasnim ili elitističkim, rezultat nije oslobađanje već podela na kompetentnu elitu i stanovništvo od kojeg se ništa ozbiljno ne očekuje.
Demokratija zato nije sama sebi svrha. Laš se poziva na Vitmena da bi pokazao da se demokratsko društvo mora opravdati kvalitetom ljudi, kulture i institucija koje stvara. Sloboda bez sposobnosti da se ta ista sloboda stvaralački koristi nije dovoljna.
Politička jednakost takođe ne počiva na tvrdnji da su ljudi identični. Ljudi imaju različite talente. Ono što demokratija treba da učini jeste da im omogući da se susreću kao politički jednaki građani i da svi imaju pristup institucijama koje razvijaju njihove sposobnosti.
Posebno je važna razlika između tolerancije i poštovanja. Tolerancija znači dopuštanje drugome da živi drugačije. Poštovanje je zahtevnije: ono pretpostavlja priznavanje kvaliteta, karaktera ili dela drugog čoveka.
RAVNODUŠNOST
Laš smatra da je kultura koja svima unapred garantuje „poštovanje“ zapravo ispraznila taj pojam. Istinsko poštovanje uključuje mogućnost kritike i procene.
Najveću opasnost za demokratiju zato ne vidi samo u netoleranciji već u ravnodušnosti. Građani koji ništa ne očekuju jedni od drugih i nemaju zajedničke standarde mogu biti veoma tolerantni, ali teško mogu stvoriti snažan zajednički politički život.
Demokratija, prema Lašu, ne zavisi toliko od ustavnih procedura, izbora ili deklarativnog priznanja prava. Ona zahteva određenu vrstu građanina: osobu sposobnu da samostalno sudi, preuzima odgovornost, učestvuje u javnom životu, razgovara sa ljudima koji joj nisu slični i prihvata obaveze prema zajednici.
Laš je, pre više decenija, predvideo dekadenciju demokratije u SAD: i ona se desila.
Što se desilo u Americi, u kojoj se, dolaskom Trampa na vlast, ostvario „ideal“ ohlokratije, vlasti najgorih ( Platon je upozoravao na tu mogućnost ), desilo se i u zemljama Evrope – dovoljno je pogledati Merca, Makrona i slične kreature tamo gde su nekada bili Vili Brant i Šarl de Gol.
Naravno, sve se to zbilo i u Srbiji, u kojoj, posle Brozove smrti, krhka demokratija nije uspela ni da potpuno oživi, a već ju je, skoro konačno, razorio režim Vrhovnog Klovna Aleksandra Vučića, ustavoubice i oskvrnitelja svega vrednog u nacionalnom biću ( pod maskom „patriotizma“, naravno ). Zato je u Srbiji bilo potrebno pokazati i dokazati svu lažnost Vučićevog kva – kva i bla – bla i truć – truć „patriotizma“, i ponuditi jasnu alternativu.
JEZIK PROPAGANDE: POUKE CVIJETINA MILIVOJEVIĆA
Pre čitanja ovog pasusa, obratite pažnju: nigde ne tvrdim da je Aleksandar Vučić Adolf Hitler, ali veoma odgovorno tvrdim da su propagandne metode njegovog režima veoma slične modelu koji je Jozef Gebels primenjivao da bi ubedio Nemce da im je Hitler jedina budućnost. Da ne zaboravimo: politikolog Cvijetin Milivojević je uočio da je Vučić, u jednoj od svojih mnogih izbornih kampanja, koristio parolu koju su koristili i gebelsovski propagandisti:“Za našu decu!“ A Hitler je, naravno, svom narodu govorio ( u Rajshstagu, 28. aprila 1939. godine ):„Mojim vlastitim naporima… savladao sam haos i vratio red u Nemačkoj, jako povećao proizvodnju u svim oblastima nacionalne privrede… Uspeo sam da obezbedim nove poslove za sedam miliona nezaposlenih čije su nam nevolje tako dirale srca… Ne samo da sam politički ujedinio nemačku naciju, već sam je, takođe, i ponovo vojno naoružao, i pokušao sam da, stranicu po stranicu, likvidiram ugovor (Versajski mirovni) čijih 448 članova sadrže najgore nasilje – toliko grozno da se nikada nije od nekog naroda očekivalo da se potčini tako nečemu… Vratio sam Rajhu pokrajine koje su nam otete 1919. godine; vratio sam u otadžbinu milione nesrećnih i proteranih Nemaca; obnovio sam hiljadu godina staro istorijsko jedinstvo nemačkog životnog prostora; i pokušao sam da ostvarim sve to bez prolivanja krvi i nanošenja ratne patnje bilo mom, bilo drugim narodima. Ostvario sam sve ovo, iako sam, pre samo 21 godinu, bio nepoznati radnik i vojnik svoj naroda… Ostvario sam sve to zahvaljujući sopstvenim naporima…“ ( I to citira Cvijetin Milivojević, ne tvrdeći da je Vučić Hitler, nego pokazujući kuda propaganda vodi svakog autokratu ).
JEZIK PROPAGANDE: POUKE VIKTORA KLEMPERERA
Poznati nemački filolog, Jevrejin Viktor Klemeperer, koji je preživeo Hitlerov režim, napisao je studiju o jeziku Trećeg rajha i pokazao o čemu je reč. Polazna teza njegove knjige glasi da jezik ne služi samo da izrazi već gotove misli. On istovremeno oblikuje način mišljenja i osećanja. Reč koja se dovoljno dugo i dovoljno često ponavlja može da postane navika, a navika postepeno postaje okvir kroz koji se stvarnost doživljava. Klemperer zato propagandnu moć nacionalsocijalizma ne smešta prevashodno u nekoliko velikih Hitlerovih ili Gebelsovih govora, nego u milionska ponavljanja istih malih jezičkih formula. Njegova čuvena slika je da reči mogu delovati kao sitne doze otrova: čovek ih guta neprimetno, ne oseća neposredan efekat, a posle izvesnog vremena otrov ipak deluje. Upravo zbog toga politički pad režima ne znači automatski i nestanak njegovog jezika.
Jedna od osnovnih Klempererovih tvrdnji jeste da je jezik Trećeg rajha siromašan jezik. To ne znači da se u Trećem rajhu malo pisalo. Naprotiv, objavljivane su ogromne količine novina, knjiga, priručnika, školskih tekstova i propagandnih materijala. Siromaštvo se odnosi na mali broj stalno aktiviranih obrazaca. Isti klišei, isti registri, isti pridevi i iste intonacije iznova se pojavljuju u gotovo svim sferama života. Nacistički režim ukida razlike između jezika politike, novinarstva, vojske, školstva, privatne prepiske i svakodnevice. Ono što je u prethodnim epohama bilo jezičko mnoštvo postaje uniformisana govorna matrica.
METODE PROPAGANDE
Moć propagandnog jezika se uglavnom sastoji u preuzimanju postojećih reči i promeni njihove učestalosti, vrednosnog predznaka i konteksta. Neke reči koje su ranije bile neutralne postaju ideološki obeležene; druge, ranije negativne, postaju pohvalne. Najupečatljiviji primer je „fanatično“. U prosvetiteljskoj tradiciji fanatizam označava slepilo, netoleranciju i odsustvo razuma. U Hitlerovoj Nemačkoj „fanatična vera“, „fanatična odlučnost“ i „fanatična borba“ postaju najviši komplimenti. Režim, dakle, ne mora da izmisli novu reč da bi izmenio svest: dovoljno je da staroj reči promeni etički predznak i zatim tu novu vrednost bezbroj puta ponovi.
Ponavljanje ima presudnu funkciju. Propaganda ne očekuje da svakog slušaoca ubedi argumentom. Ona očekuje da mu iste formule postanu toliko poznate da ih više ne primećuje kao tuđe i nametnute. Zato Klemperer u fabrici, među ljudima koji sebe ne smatraju nacionalsocijalistima, čuje partijske izraze izgovorene kao najobičniji jezik. Njegova formula da „niko nije bio nacista, ali su svi bili zatrovani“ sažima glavni problem: jezička zaraza ne zavisi od formalnog članstva u Partiji. Ona može zahvatiti protivnike režima, obrazovane ljude i same žrtve.
JEDNOOBRAZNOST
Siromaštvo ovog jezika povezano je sa njegovom jednoobraznošću. Jezik ne podstiče razlikovanje, nijansu ili dvosmisleno razmišljanje, nego zahteva gotove reakcije. Sve se mora svesti na parove: prijatelj ili neprijatelj, zdravo ili degenerisano, germansko ili tuđe, verno ili izdajničko, herojsko ili kukavičko. Upravo zato Klempereru interpunkcijski znak pitanja dobija gotovo etički značaj. Pitanje otvara prostor za sumnju, a jezik propagande teži njegovom zatvaranju. Nasuprot pitanju stoje naredba, apel, parola i uzvik. Iako u nacističkim tekstovima nije nužno više uzvičnika nego drugde, Klemperer primećuje da je čitav jezik Trećeg rajha u suštini jedan neprekidan uzvik i poziv na akciju.
Ironični navodnici imaju slično ideološko dejstvo. Kada režim govori o „nauci“ protivnika, „humanosti“ neprijatelja ili „slobodi“ zapadnih zemalja, navodnici unapred poništavaju legitimitet pojma. Oni ne dokazuju da je nešto lažno, nego čitaocu sugerišu da se smeje i prezire pre nego što je išta razmotrio. Na taj način jezik postaje diktatura gotovih emocionalnih reakcija. Čoveku je ostavljeno sve manje prostora da neku stvar imenuje drugačije, a time i da je drugačije misli.
Iako Vučićeva Srbija nije Hitlerova Nemačka, sličnosti u propagandom ispiranju mozga ne mogu se prećutati.
ULOGA MILA LOMPARA
Kao filolog, profesor dr Milo Lompar je neka vrsta srpskog Klemperera: odigrao je ogromnu ulogu u čišćenju srpskog jezičkog i misaonog vidokruga od svih naslaga propagande Vučić – Brnabić režima koja je delovala po principu zatrpavanja semantičkih polja svojevrsnim „vihorom od smeća“. Skretanje pažnje je obavljano najprimitivnijom ( i utoliko uspešnijom ) metodom: ako kažeš Vučiću da je izdao Kosovo, on kaže da je tvom dedi smrdelo iz usta, i Vučićevi mediji za idiotizaciju „širokih narodnih masa“ se po sedam dana bave zadahom dedinih usta.
Lomparova gostovanja na alternativnim medijima ( drugi mu, uglavnom, nisu ni bili dostupni ) lečila su svest auditorijuma na više pravih načina. Pre svega, on je nastojao da objasni istinske uzroke pojave. Tako je u već pomenutom intervjuu za „Literaturnuju gazetu“ objasnio pojavu studentskog pokreta na udžbenički način:“Studentski pokret je glavni Vučićev protivnik i entitet koji mu je naneo najviše štete. Ovaj pokret je raznolik po sastavu i ideologiji. Njegove članove ujedinjuje osećaj nesigurnosti pred apsolutnim nepoštovanjem zakona u zemlji. Ovu situaciju najbolje ilustruje tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu, gde je poginulo 16 ljudi. Jasno je da je bilo ozbiljnih nedostataka u rekonstrukciji zgrade stanice. Posebno je uznemirujuće što do danas nije pokrenuta krivična istraga niti suđenje. U Beogradu se nedavno dogodilo ubistvo u jednom restoranu u okrugu Senjak. Prema izveštajima medija, načelnik beogradske policije bio je prisutan. On je pritvoren, ali je kasnije pušten i dobio je priliku da se brani sa slobode. Ovaj incident takođe pokazuje potpuni nedostatak zakona i reda. Ovakvo stanje stvari stvara osećaj bespomoćnosti kod stanovništva, a taj osećaj je izašao na videlo kroz njegov najdinamičniji segment – studente.“
Zatim je razobličio judinsku politiku Vučićevog režima prema Kosovu i Metohiji, koju je sprovodio da bi, kao i danas, ostao miljenik EU. U istom intervjuu, on kaže:“Da bi ojačala svoje unutrašnje jedinstvo, EU treba da Srbija prizna nezavisnost Kosova i Metohije. Zašto? Zato što Španija, Rumunija, Slovačka, Grčka i Kipar nisu priznale otcepljeno Kosovo. Sada zahtevate da Srbija prizna nešto što čak ni neke države članice EU nisu priznale. Na primer, bio je referendum u Kataloniji. Tamo živi osam miliona ljudi, to je najbogatiji deo Španije. Redovno izabrana regionalna vlada organizovala je ovaj referendum, centralna vlada je poništila rezultate, a regionalni premijer je pobegao u Brisel. To se dogodilo pre nekoliko godina. Lično se ne zalažem za otcepljenje Katalonije. To me se ne tiče i nemam potrebu da zauzimam stav po tom pitanju. Ali razumno pitanje je: na osnovu čega Evropska unija smatra da Katalonija, sa svojih osam miliona stanovnika, nema pravo da proglasi nezavisnost, dok Kosovo i Metohija, koje nikada nije bilo država, ima pravo da se otcepi od Srbije? (...)
Verujem da bi Srbija trebalo da vodi politiku zaštite sopstvenih nacionalnih interesa. Stoga, moramo da izračunamo koliko evropske integracije koriste Srbiji, a koliko joj štete. Ako je vaš uslov za pristupanje EU da se odreknete Kosova i Metohije, kako možete da pristanete na to? A ako imate neku vrstu dogovora koji smatrate opravdanim, podnesite ga na javnu proveru.“
I o rusko – srpskim odnosima je jasno rečeno:“Vučićeva politika je kristalno jasna – on menja kurs ka Evropskoj uniji, ali da bi postigao ovaj cilj, važno mu je da svoje birače drži zaokupljenim hipnotičkim propagandnim sloganima rusko-srpskog saveza. Tek tada će moći da sprovede ovaj kurs do kraja. Verujem da će bez ruskog prisustva na Balkanu, iako, naravno, region ne može biti pod isključivom sferom uticaja Rusije, interesi srpskog naroda biti ozbiljno ugroženi, jer zapadne zemlje imaju prilično jedinstven stav o Srbiji.“
Tako jasno, jednostavno, svakom razumljivo. Osim ako nekom razum nije pomračen prizemnim egoizmom interesnog tipa.
SAVEZ KVAZIGRAĐANIZMA I KVAZIPATRIOTIZMA
Lompar je, još 2021. godine, u intervjuu „Geopolitici“ rekao:“Ovaj režim je stvorio pasivno stanje, jer počiva na prećutnoj saglasnosti protagonista nevladine orijentacije i nacionalne orijentacije. Zar oni nisu skladno združeni gotovo na svim nivoima vlasti? Ko da se, onda, postavi aktivno i kritički? Stalno se priziva neki odlučan i herojski potez, negoduje se što postoje oni koji ukazuju na prirodu ovog režima, glasno se traži Karađorđe, ali se niko od nezadovoljnika ne javlja za neku herojsku ulogu ili mučeničku smrt. Najjači kritičari ovog režima su nevidljivi: za tastaturom i pod nadimcima. I jako su ljuti što još poneko govori kritički pod sopstvenim imenom. Ne smeju šefu ili direktoru ništa da prigovore, kamoli da se protive, a reformišu države i kontinente. Licemerje je privilegovani oblik naše javne svesti: i tamo gde je vidljivo, i tamo gde je skriveno.(...) Nevladina inteligencija osuđuje režim zbog antidemokratskih postupaka, izbegavajući da osudi zapadne (američke) i domaće (nevladine) činioce koji ga podržavaju: problematičan je – za njih – Vučić, ali nije Sonja Liht, koja ga javno podržava. Nacionalna inteligencija kritikuje režimsku kosovsku politiku, izbegavajući da prekine svoje učešće u poslovima režima: i napravi neprelazan otklon od njega. Nevladina inteligencija ima jedinstvo u odnosu prema režimskoj spoljnoj politici. Nacionalna inteligencija ima jedinstvo u odnosu prema režimskoj unutrašnjoj politici. Kod nevladine inteligencije mit o evroatlantskim integracijama stvara političko jedinstvo. Kod nacionalne inteligencije mit o državi stvara apsolutnu pasivnost u političkoj akciji. Obe strane snažno koriste klijentelistički odnos režima prema političkim činiocima. Obe strane raspravljaju svetske teme kada treba da preispitaju svoj odnos prema vlastima. Odsustvo opozicionih političkih partija je samo ilustracija ove dubinske nemoći srpske kulture da oblikuje drukčiji politički spektar. Rezultat je pasivnost koja se pretvara u društveno truljenje. Ali, pojedinačno su svi protagonisti javnog života zadovoljni.“
I tako dalje, i tako do danas.
LOMPAR KAO ČITALAC SRPSKE STVARNOSTI
Prof. dr Milo Lompar je pokazao i dokazao da je Vučićeva protivustavna vladavina utvarnost koja proizvodi lažni nacionalizam i vodi državu ka opasnoj nestabilnosti. Zbog toga, po njegovom mišljenju, društvo živi u stanju trajnog državnog udara koji po metodama vladanja podseća na bivši komunistički režim. Koristeći nacionalne teme manipulativno, stvarajući privid brige za nacionalni interes dok u stvarnosti sprovodi izdajničku politiku, Vučić – Brnabić režim nanosi trajnu i nepopravljivu štetu srpskom narodu. Taj isti režim, koji kroz kontrolu medija vodi hajke protiv neistomišljenika sa ciljem da se kriminalizuje svaki politički otpor, neprestano proizvodi mržnju i truje društveni dijalog kako bi zastrašio građane i javnost.
U tom pokazivanju i dokazivanju istine o klovnokratiji u Srbiji, Lompar je ispunio ulogu intelektualca, o kome je uputno govorio u već pomenutom intervjuu „Geopolitici“:“Intelektualac mora da zna gde su mu granice: njegovo je da kaže šta vidi, da objasni šta razume, da pouči ako ima koga. Nije njegovo da upravlja: on svoj hleb treba da zarađuje izvan servisiranja svog političkog mišljenja. To je lako reći, ali je teško izdržati u takvom opredeljenju. Jer, intelektualac je postao sasvim nepotreban: pomalo i smeta, katkad i nervira, uznemirava miran san i lep odraz u ogledalu tolikih propagandista. Sumnjam da je moj javni angažman dao neki rezultat: društvene i kulturne sile su tako postavljene da je moje shvatanje stvari uvek bilo – jedno marginalno mišljenje. Tako je i ostalo.“
Glasno, jasno, otvoreno. Rečju: Lompar.
I – eto nam vetiranja.
Ali, ako bude budućnosti, prof. dr Milo Lompar je ponudio program za našu političku budućnost.
LOMPAROV POLITIČKI PROGRAM
Podržavajući studentske proteste, Lompar je javnosti Srbije izložio politički program koji je mogao postati osnova za pobedu nad Vučićevim režimom, ali i osnova izgradnje stabilnog društva i odgovorne države.
Nazivajući svoju poziciju nacionalnim liberalizmom, naglašavaao je da izvorna liberalna ideja u Srbiji, koja potiče iz 19. veka (čiji je najautentičniji izraz bio Jovan Ristić), predstavlja sintezu nacionalizma i predstavničke demokratije. Sa te pozicije, liberalizam ne isključuje nacionalno biće, već se demokratske slobode, vladavina prava i građanski suverenitet razvijaju unutar sopstvenog nacionalnog i kulturnog okvira (tzv. „srpsko stanovište“).
Lompar je, da ne bio pogrešno shvaćen i da bi išao putem istine, uvek pravio oštru razliku između nacionalnog liberalizma i savremenog levog liberalizma. Levi liberalizam je ideološki konstrukt koji je spoj krupnog kapitalizma i levih ideologija, koji nameće nove oblike globalne cenzure i netrpeljivosti pod maskom „tolerancije“. Prema njegovom mišljenju, taj pravac služi kao pokriće za ekonomsku eksploataciju dok istovremeno poništava tradicionalne vrednosti i nacionalni suverenitet.
U kontekstu savremene političke borbe u Srbiji, Lompar je, podržavajući studentsku listu, zagovarao model u kojem bi građanska i nacionalna struja delovale ravnopravno. On je isticao da su za ustavni i demokratski preobražaj društva neophodna oba pola: građanski, koji insistira na slobodi medija, demokratskim institucijama i uređenju biračkih spiskova, i nacionalni, koji štiti suverenitet, kulturni identitet i prava srpskog naroda (politiku srpskog integralizma, a ne politiku „Velike Srbije“). Kritikovao je, da ponovimo, kako trenutni vladajući režim koji koristi kvazinacionalnu retoriku, tako i deo opozicije koji potpuno ignoriše legitimne nacionalne teme, smatrajući da je upravo nacionalni liberalizam put ka izlasku iz ozbiljne društvene polarizacije.
POLITIČKA LIČNOST
Milo Lompar je, na način koji izaziva poštovanje svojom doslednošću, za kratko vreme od intelektuaca sa najširim srpskim duhovno – moralnim vidokrugom, postao politički simbol čitavog jednog pravca delovanja u Srbiji: reč je, da ponovimo, o nacionalno – demokratskom ( ili nacionalno – liberalnom ) pravcu delovanja. Upravo zbog toga, nije se smelo dozvoliti da Lompar bude na studentskoj listi, bez obzira na svu korist koju bi njegovo prisustvo ovoj listi donela: protiv Lompara nije bio samo Vrhovni Klovn, nego i njegove senke iz „ NVO - PRO EU opozicije“, i, naravno, EUkratija na čelu sa Nemačkom. Lompar ne sme proći, bio je njihov stav: i nije prošao!
Ipak, Lompar je ostao kao dragocena politička činjenica u našem javnom prostoru.
Postao je politička ličnost po preimućstvu.
Šta je ličnost?
Ličnost nije puka individua. Ličnost podrazumeva snagu karaktera - ona je realna osoba, ali i ideal koji ta ličnost izražava, čime predstavlja sintezu realnosti i normativnosti. Politička ličnost nužno ima aktivan predmetni stav: ona svet doživljava kao otpor koji treba savladati, kao situaciju koja zahteva odluku i delovanje.
Lompar je, uz ozbiljne lične napore, objasnio Srbiji koji je put za nju – ako želi da, po meri okolnosti, bude slobodna i svoja.
KUDA DALjE?
Uoči izbora ove, 2026. godine, sigurno ima mnogo onih koji bi da profesora Lompara vide na vrhu neke partijske ( patriotske, naravno ) liste. To je legitimno: ko ne bi takvoga na čelu? Bez ikakve namere da delim savete, lekcije, „premudrosti Solomonove“, čini mi se da treba obratiti pažnju ne neke okolnosti savremenog političko – partijskog života u Srbiji ( ne baveći se više Vučićem, o kome je rečeno sasvim dovoljno ). Pitanje glasi: ako je, svojim javnim delovanjem, Milo Lompar postao politička ličnost, šta bi to, u našem stranačkom sistemu, moglo da znači?
Činjenica je da ličnost u politici stoji nasuprot bezličnim strukturama, ali i nasuprot oligarhijskim interesima koji ugrožavaju opšte dobro. Stranačke oligarhije se u nuždi potčinjavaju velikoj ličnosti, ali nastoje da je se oslobode kada opasnost prođe. Nijedna velika politička ličnost nije puki funkcioner stranke, niti instrument strukture, već žrtveni nosilac opšteg dobra u konkretnoj istorijskoj situaciji. Personalizam političke filosofije nije sentimentalna apologija harizmatičnih vođa, već strogo normativna teorija koja ličnost definiše kroz teleološku orijentaciju ka opštem dobru i spremnost na žrtvu.
Svaka stranka je, po prirodi stvari, orijentisana ka partikularnosti, dok je politička ličnost orijentisana ka opštem dobru. Ta razlika nije puko moralno vrednovanje nego kategorijalna razlika.
Unutrašnja dinamika stranke vodi ka formiranju oligarhije. U trenucima istorijske krize, oligarhije se povlače i prihvataju vođstvo velike ličnosti, jer im je ona potrebna kao efikasni uzrok opšteg dobra. Ali, kada opasnost prođe, i kada se stabilizuje poredak, oligarhije nastoje da povrate kontrolu i da se oslobode ličnosti koja im smeta.
Zato je profesoru Lomparu bilo mesto na studentskoj listi, koja predstavlja jedan širok pokret, a ne stranku. I zato su svi koji se bore protiv slobodne Srbije bili protiv Lompara.
LIČNOST I STRANKA
Da ponovimo: postoji izvesni problematični karakter odnosa ličnosti i stranke ( o tome je, u odličnoj knjizi „Ličnost protiv stranke“, pisao prof.dr Milan Petrović ). Stranka nije nužno protivnik opšteg dobra. Ona može biti sredstvo njegovog ostvarenja. Ali, njena organizaciona logika teži očuvanju sopstvenog položaja i uticaja. Kada velika ličnost postane teret za stranački aparat, dolazi do konflikta.
Stranka, u pluralističkom sistemu, deluje u uslovima konkurencije. Konkurencija sama po sebi nije zlo jer može podsticati dinamiku i ravnotežu u političkom polju. Ali, baš u tom - političkom - polju konkurencija podrazumeva borbu za vlast. U toj borbi, sredstva mogu postati važnija od ciljeva, a taktički interes nadvladati opšti telos. Stranka je strukturno prinuđena da vodi računa o koalicijama, izbornim rezultatima, unutrašnjoj disciplini, medijskoj percepciji. U takvom okruženju, vizija opšteg dobra može biti marginalizovana. Stranački sistem, ako se svede na tehniku osvajanja i održavanja vlasti, gubi vezu sa normativnim horizontom.
Upravo tu nastaje potreba za velikom političkom ličnošću. Njena uloga nije da ukine institucije, već da ih preoblikuje u pravcu opšteg dobra.
Lompar bi to, po mišljenju mnogih, mogao da bude. Ako, naravno, želi da na taj način uđe u stvarnost Srbije, ni na Istoku, nin na Zapadu, Srbije u lutanju, Srbije u teškim iskušenjima koja prevazilaze pojedinca, pa, možda, i sam narod kome pripadamo.
Da ponovim, sa zrncem „mističke soli“: kada je vasilevs pozvao Svetog Antonija u Carigrad da vidi Velikog, osnivača pustinjskog monaštva, on, kao i svaki rasudljivi monah, nije hteo sam da odluči, nego je pitao svog učenika, Svetog Pavla Preprostog. Ovaj mu reče:“Ako odeš, bićeš Antonije. Ako ne odeš, bićeš avva Antonije“.
TO JEST...
Politička borba u Srbiji nije gotova. Ona tek počinje. Iako Vučića podržava i ala i vrana sa strane, od Vašingtona, preko Brisela, do Moskve ( nevoljno li, pita se rusofil u meni) i Pekinga, i to čini svako sa svojih razloga, Srbija se ne sme miriti sa ropstvom. Kao i uvek, nemamo drugu nadu do u Boga i u svoje ruke, kako reče Njegoš. Prof.dr Milo Lompar bi mogao postati čovek koji, braneći nacionalno – demokratsku mogućnost srpske politike, okuplja sve snage, i lične i stranačke, koje takvu mogućnost smatraju ostvarivom. Nije na studentskoj listi, ali tu su i budući predsednički izbori, kao i Srbija posle pada Vučića. Kao i uvek, pitanje je samo šta on misli o svojoj ulozi u mraku naših bednih političkih trzavica i nacionalnih stranputica. Samostalan koliko i samosvojan, on će se opredeliti.
Za svoj narod je već dovoljno učinio, i trag njegov u srpskoj kulturi neće se izbrisati.
SrbijaNPS, NLS i Ekološki ustanak potpisali koalicioni sporazum za listu - Izbor narodaIzvor: Pravda
