Širi izvod iz istupanja Ministra inostranih poslova Ruske Federacije Sergeja Lavrova u okviru lektorijuma Ruskog društva „Znanje“, održanog na marginama 11. Istočnog ekonomskog foruma u Vladivostoku 3. septembra 2026. godine:
Izgrađujemo našu multilateralnu saradnju na evroazijskom kontinentu kroz inicijative i platforme zasnovane na potpuno drugačijim principima nego zapadno orijentisane strukture – na principima ravnopravnosti, uzajamne koristi i poštenog dijaloga. To je i Šangajska organizacija za saradnju (upravo je održan redovni samit te organizacije u glavnom gradu Kirgizije Biškeku), i Evroazijski ekonomski savez, i ASEAN. Oni su na nivou generalnih sekretara potpisali memorandume o interakciji i naglašavaju svoju želju da usklade programe ekonomskog, socijalnog razvoja, trgovinsko-investicione politike kako bi izbegli dupliranje i maksimalno iskoristili potencijal svake od ovih organizacija.
U toku su kontakti sa strukturama kao što je Dijalog o saradnji u Aziji. Postoji BRIKS koji je širi od Evroazije, ali ipak ima vodeće države našeg kontinenta među svojim članovima. Ekonomska i socijalna komisija UN za Aziju i Tihi okean (ESKAP) takođe počinje da se povezuje sa procesima koje mi ovde, u okviru Istočnog ekonomskog foruma, želimo da stimulišemo na sve načine.
Ova, kako se sada govori, međuplatformska kooperacija između ovih struktura razvija se, produbljuje, stvara svoju novu agendu. Ona je objektivno korisna za sve one koji učestvuju u ovim procesima i čini suštinu onoga što je predsednik Rusije Vladimir Putin pre više od deset godina nazvao Veliko evroazijsko partnerstvo. On čak nije izneo inicijativu, već konstataciju da treba formirati takvo partnerstvo.
Danas je ova inicijativa utvrđena u Koncepciji spoljne politike Ruske Federacije, koja je odobrena u martu 2023.godine. Ona podrazumeva formiranje partnerstva zasnovanog na saglasnosti ekonomskih interesa, interesa razvoja i otvorenog za sve bez izuzetka države Evroazije – našeg najvećeg kontinenta.
Dugo vremena je korišćenje Bogom i geografijom datih prednosti najvećeg i najbogatijeg kontinenta Zemlje bilo ograničeno politikom koju je Zapad sprovodio i nastavlja da sprovodi. Sada je sprovodi još žešće, u najmanju ruku ostrvljeno, pokušavajući da podeli naš kontinent. Oni fizički grade, kao što ste verovatno čuli, zidove na granici zemalja Evropske unije sa Ruskom Federacijom, kopaju rovove širine sto metara (ne znam koliko duboke) samo da ih Rusija “ne bi osvojila”.
To je bolesna mašta. Ali, mislim da to nije samo bolesna mašta koliko svesna politika. Stalno im je potreban neprijatelj – i natovcima i članovima Evropske unije. Ako ta veštački stvorena slika neprijatelja u obliku Rusije nestane, onda će ogromnu većinu vlada u EU, u zemljama NATO, birači prosto srušiti.
Ali naša pozicija je upravo suprotna. Mi smo za to da procesi korišćenja baš tih prirodnih, Bogom i geografijom datih bogatstava našeg kontinenta, procesi njihovog osvajanja, budu otvoreni za sve narode koji ovde žive. To je prirodno, smanjuje troškove čak i ako pristupamo ovom pitanju čisto pragmatično.
Mi ne gradimo zidove, ne želimo da se ograđujemo od Evrope. Evropa se od nas ogradila. Ona je odlučila da je naša saradnja u prethodnim godinama bila toliko važna za Rusku Federaciju da ćemo trčati i moliti: “Dobro, oprostite nam, zaboravite ono što je bilo. Hajde da se vratimo se, ukidajte sankcije.” Toga neće biti. To uopšte nije u genetskom kodu našeg naroda. Imamo, ako hoćete, svoj ponos na najlepši način. Apsolutno nam ne treba nečija naklonost. Imamo dovoljno prijatelja, partnera koji su spremni da pošteno sarađuju.
Evropa nije spremna da pošteno sarađuje. Ona to ne ume. Ako već govorimo o Evropi, ona više od pet stotina godina, bila je glavni izvor svih nevolja i nepogoda, koje su zadesile čovečanstvo. Izvor dva svetska rata, izvor sadašnje situacije, kad su se već oni sami zagrcnuli brojem sankcija, nezakonitih restrikcija, kojima pokušavaju da brane svoje, kako oni smatraju, pravo na nastavljanje hegemonije u svetskim poslovima.
Evropa nikada nije živela od sopstvenih sredstava i sopstvenog uma. Uvek je živela na račun drugih – i u doba kolonijalne dominacije, a bilo je i robovlasništvo. Sada ove sankcije, koje obaraju sve rekorde, samo za to što Rusija brani interese našeg naroda, ugnjetavanog od strane nacističkog režima u Ukrajini. Sankcije koje se uvode protiv svih država koje sarađuju, prosto trguju sa Rusijom – to govori o tome da je taj neoimperijalni, kolonijalni (a ja bih rekao – neonacistički) duh u Evropi veoma živ.
Već sam pominjao u nekim svojim govorima čime sam bio prosto zapanjen. Videli smo kako se metastaze nacizma ponovo rađaju u Nemačkoj. Ali kada je nemački kancelar Merc izjavio da će Nemačku ponovo učiniti najjačom vojnom silom u Evropi, bio sam prosto zapanjen. Jer ako taj čovek ne razume šta reč “ponovo” znači u ovom kontekstu, onda je to, naravno, veoma tužno i izuzetno opasno za Evropu, koja se ponovo pokazuje kao izvor ideja nacionalne rasne superiornosti.
(…)
Pitanje: Rusija danas govori o stvaranju novog sistema bezbednosti u Evroaziji, u kojem će moći da učestvuju apsolutno sve zemlje kontinenta. Više puta ste naglašavali da NATO, EU, OEBS odlaze u prošlost. Šta će to dati običnim ljudima? Kada to možemo da osetimo na sebi i shvatimo da se nešto dogodilo?
Sergej Lavrov: Ako se realizuje inicijativa koju je ruski predsednik Vladimir Putin izneo o Evroazijskoj bezbednosti, to će običnim ljudima dati osećaj smirenosti, bezbednosti, udobnosti, mogućnost da ih ne zabrinjavaju ispoljavanja nasilja u svakodnevnom životu, da ne postaju predmet ostrvljene pozicije zapadnih zemalja koje žele da kažnjavaju sve i svja samo zato što se oni – kažnjenici – ne potčinjavaju zapadnim zahtevima. Kao što mi to vidimo u slučaju Ukrajine. Sve je to već došlo do takvog stepena apsurda da ne znam ni kako da pričam o tome.
Poslednji primer: u Nemačkoj, u Lajpcigu je pronađen neki dron koji je pao na aerodromu, i odlučili su da je dron sličan (ne mogu da potvrde da je to jednoznačan zaključak) dronovima koje koristi Ruska Federacija. Na osnovu te pretpostavke, nagađanja, doneli su zvaničnu odluku da zatvore naš poslednji generalni konzulat koji je ostao u Nemačkoj – u Bonu i zatvore Ruski dom – naš ruski kulturni centar u Berlinu, koji je dugo bio simbol naših odnosa sa posleratnom Nemačkom. Odlučili su da zatvore te institucije i izbace one koji su tamo radili. Istina, rekli su da “ne žure”, ali da te diplomate i zaposleni u našem kulturnom centru moraju da odu.
Čak i sa njihove tačke gledišta, ako želite da imate odnose, da utičete (a oni žele da utiču) – vi ovde, Nemci, imate odeljenja Geteovog instituta i u Moskvi, i u Sankt Peterburgu, i u Novosibirsku. Naravno, oni će biti zatvoreni pošto su naš kulturni centar odande izbacili. U suprotnom, nećemo poštovati sebe.
To jest, oni svesno idu na korak koji (nisu mogli da to ne razumeju) nedvosmisleno znači prekid njihovog kulturnog prisustva u Ruskoj Federaciji, koje je opstalo uprkos svim ukrajinskim peripetijama u našim odnosima sa Zapadom. Objasniću zašto. Mislim da su oni shvatili da će imati manje i da čak neće imati direktne mogućnosti da rade sa našim stanovništvom preko ogranaka Geteovog instituta. Oni su napravili konačni izbor za sebe u korist uticaja ne kroz otvorene, poštene, kulturne, humanitarne veze, već kroz pumpanje naših “odbeglih” (kako predsednik Belorusije Lukašenko naziva „svoje“). Mnogi od njih su već bili identifikovani kao strani agenti, ali upravo oni koji nisu samo pobegli iz Rusije, ne slažući se da smo počeli da štitimo Ruse u Ukrajini od nacističkog režima, već su pobegli da bi odatle, iz inostranstva, nastavili subverziju.
Da su Nemci odlučili da preduzmu korake koje sam naveo, to znači samo jednu stvar – umesto otvorenih kontakata kroz koje se prenosi kultura, stavovi, odlučili su da podrže ove odbegle agente uticaja. Kako Belorusi u inostranstvu stvaraju privremene vlade u egzilu, tako se otprilike stvaraju iste strukture od strane naših agresivnih emigranata. Eto odlučili su da preko tih strukture vrše svoj uticaj. To još jednom pokazuje, nažalost, da Nemačka ponovo pokušava (već sam pomenuo primer izjave Merca) da nadvlada sve ostale i potisne sve tendencije ka normalnim odnosima sa Rusijom, koje ipak ostaju u nekim zemljama Evropske unije (nije ih mnogo, ali ipak).
Stoga mi se čini da je Evropska unija sada prestala da bude ekonomsko udruženje, u koje su pre 20 godina svi težili da uđu, želeći da imaju koristi, da dobiju dotacije iz centralnog budžeta Evropske unije (kao što to čine zemlje sa nižim nivoom razvoja od osnivača Evropske unije), da dobiju subvencije, da imaju jedinstven prostor, bez ograničenja za kretanje ljudi, kapitala, usluga. Naravno, sve to stvara prednost.
Ali, prvo, te prednosti su sada ozbiljno podrivane. Pogledajte migrantsku krizu koja je nastala zahvaljujući politici ne samo otvorenih, već širom otvorenih vrata: “ko god hoće, neka izvoli”. Verovatno je u nekoj fazi to odražavalo humanizam Evropske unije. Sada u nizu zemalja, uključujući Nemačku, Britaniju (ona je takođe nekada bila član Evropske unije), stanovništvo iz reda migranata postaje većina, i to već fizički.
Pogledajte one koji su na čelu gradova – Londona, Glazgova u Škotskoj, i mnoge političare u evropskim zemljama – oni su takođe, da tako kažem, “ne-lokalnog porekla”. Verovatno u tome nema ništa tako loše, osim jednog – da dominacija pridošlica postaje problem unutrašnjeg razvoja, izaziva nezadovoljstvo domaćeg stanovništva, koje je primorano da plaća poreze kako bi izdržavalo “pridošle” građane.
U istu kategoriju spadaju ukrajinski državljani, kojima se u zemljama Evropske unije od samog početka specijalne vojne operacije, kada su “nagrnuli” iz svoje zemlje, pružaju subvencije i naknade koje znatno premašuju u čitavom nizu slučajeva naknade za nezaposlene u tim istim zemljama Evrope za sopstvene građane. Zbog toga to izaziva unutrašnje proteste, nezadovoljstvo i obezvređuje ekonomsku suštinu Evropske unije. Osim tog objektivnog faktora, još uvek postoje mnogi drugi ekonomski problemi, uključujući cene energenata.
Predsednik Evropske komisije Ursula fon der Lajen, mi je zovemo “firer Ursula”, pokušava da u Evropsku komisiju dovuče nadležnosti, ovlašćenja koja se po odlukama cele Evropske unije nisu prenela u Brisel, već ih nose nacionalne vlade. Kod nje je ta tendencija veoma izražena. Ona je pre nekoliko godina, kada smo započeli specijalnu vojnu operaciju, odgovarajući na pitanje “šta ćemo, uništeni su “Severni tokovi”, ruski gas”, rekla da će njihovi birači patiti jer će cene energije biti znatno veće, ali su dužni da pate zbog toga da bi ukrajinski narod branio njihove “evropske vrednosti”.
Niko je nije pitao koje su to “evropske vrednosti”. Ako zakonska zabrana ruskog jezika u obrazovanju, u kulturi, u svakodnevnom životu, u medijima, odražava evropske vrednosti, onda zaboga, hajdemo nazad u nacizam za Evropu. Zabrana kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve, takođe se poklapa sa “evropskim vrednostima”. Kada smo bili sa Predsednikom Rusije Vladimirom Putinom na Aljasci pre nešto više od godinu dana – 15. avgusta 2025. g., on je objašnjavao Predsedniku SAD Trampu, kakav je nacistički režim Zelenskog. Kada je spomenuo zabranu kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve, Tramp nije verovao. I on se tako uzvrpoljio i počeo je da pita američkog državnog sekretara Rubija, koji je takođe bio prisutan na sastanku, da li su zaista zabranili religiju. On je odgovorio da jesu, nažalost. Predsednik Sjedinjenih Država je “coknuo”, ali nikakve signale (uzgred, sada pravim malu digresiju) na adresu kijevskog režima Vašington i niko, uopšte niko, nije poslao: da treba vratiti ruski jezik, ne stvarati probleme za kanonsku crkvu.
Kada se zapadne kolege i ja, uključujući Amerikance, bavimo ovim temama, kažemo kako oni mogu da podržavaju one koji se bave čisto rasističkim, nacističkim poslom. A oni kažu da će biti pregovora, pa će oni sve to staviti na dnevni red. To je pogrešno. Postoje stvari koje se ne mogu uslovljavati. Pravo na jezik i religiju su takve stvari.
Povelja Ujedinjenih nacija beleži u prvom članu da su svi dužni da poštuju ljudska prava bez obzira na rasu, pol, jezik i religiju. Štaviše, ne samo u Povelji UN, već i u ukrajinskom Ustavu još uvek piše da država garantuje prava ruske i drugih nacionalnih manjina. Nikoga to ne uzbuđuje. Bilo je zakona koji su u suprotnosti sa Poveljom UN, Ustavom, i svi kažu da su to “evropske vrednosti”.
To je apsolutno, mislim, odvratna, neodbranjiva pozicija Zapada. Nije ni čudo što cela ta evropska grupa lica (verovatno ću je tako nazvati iz pristojnosti), neprestano, govoreći o Ukrajini, samo zahteva sve više sankcija protiv Rusije, da “uguši” Rusiju, da joj nanese “strateški poraz”, da spasi Zelenskog, jer “Ukrajinci umiru za njih, Evropljane”. Ako to znači (još uvek ne vidim drugi zaključak) još jedan preporod nacizma u Evropi, onda smo do toga “došli”, nažalost.
Šta sada radi Zapad? Izvinite, prešao sam na temu Ukrajine, jer je ona direktno povezana i sa NATO i sa Evropskom unijom. Predsednik Rusije Vladimir Putin je veoma jasno izložio naše pristupe rešavanju. Istupio je u junu 2024. u našem ministarstvu spoljnih poslova i izložio zadatke koji stoje pred specijalnom vojnom operacijom: to su demilitarizacija režima, denacifikacija Ukrajine i, naravno, obnova, ponovno ujedinjenje sa Rusijom onih naših istorijskih teritorija koje su se voljom sudbine i odlukom Hruščova i njegovih prethodnika našle unutar Sovjetskog Saveza u sastavu ne Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike, već Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike. Kada je bilo potrebno, kako kažu, “razrediti”, “zapadnjačko” raspoloženje zapadnih oblasti Ukrajine priključenih posle Drugog svetskog rata, pa ih “razrediti” normalnim ruskim regionima.
Ali, nažalost, sve se to pretvorilo u to da su oni zavladali Ukrajinom, onom koja je bila u SSSR i koja je ostala posle Sovjetskog Saveza. Njome su ovladali ti neonacisti, radikali, nezavisno od toga ko se kandidovao na izborima.
Tramp kaže da treba uzeti u obzir realnosti “na terenu”. Smatramo da je to bitna razlika od Evrope koja kaže: “granica 1991.” Razumete? Čak i da apstrahujemo to da li nas vole ili ne. Zar bilo koji realni političar sada može da kaže da treba rešiti ukrajinski problem obnavljanjem Ukrajine u granicama iz 1991. godine?
U zagradi ću da primetim da smo mi priznali tu Ukrajinu. Ali tu Ukrajinu smo priznali na osnovu njene Deklaracije o nezavisnosti. Tamo je bilo zapisano (i sada to piše) da će Ukrajina biti nezavisna, neutralna, vanblokovska, nenuklearna sila. Svi ti principi su već precrtani. Zelenski je javno žalio što se Ukrajina svojevremeno odrekla od nuklearnog oružja. Vanblokovski karakter je odavno zaboravljen. Oni zahtevaju da budu primljeni u NATO.
Tramp je izjavio da oni treba da zaborave na NATO, da je to nerealno, da su čak i pre predsednika Rusije Putina Rusi hiljadu puta govorili da je to neprihvatljivo. A natovce, uključujući generalnog sekretara Alijanse Rutea, baš briga za predsednika SAD, oni izjavljuju da ne, kažu, Ukrajina je prirodna članica NATO, ne sada, ali u budućnosti obavezno.
To jest, svi oni principi na osnovu kojih smo priznali, i svi drugi, nezavisnost Ukrajine, već su odavno bačeni na smeće. Ipak, Zapad brani Ukrajinu kao zemlju koja se zalaže za “evropske vrednosti”. Zato je Evropska unija sada, vraćajući se na to pitanje, ekonomski sama sebi pucala i u nogu, i u glavu, i u druge delove tela, odbacujući ruske energente, posle eksplozije “Severnih tokova”. To je samoponiženje, znate, kada su progutali taj teroristički akt koji je naneo ogromnu ekonomsku i finansijsku štetu i Nemačkoj kao pokretaču evropskog razvoja i drugim zemljama.
Sada oni plaćaju (cena na berzi tečnog prirodnog gasa, pa i prirodnog gasa), nedavno sam pogledao, do 800 evra za hiljadu kubnih metara. Od nas su kupovali bar tri puta jeftinije. A po dugoročnim ugovorima i još jeftinije. I oni ipak govore da treba da pate zbog Ukrajine. Ali kako može normalni birač (za tri dana u Nemačkoj će biti regionalni izbori) da glasaju za takve rukovodioce, koji ih pozivaju da pate (u redu, kad bi to bilo zarad nekog progresivnog režima, nepravedno podvrgnutog diskriminaciji), a zarad otvoreno nacističke vlade Zelenskog.
Tako da Evropska unija aktivno širi svoje ekonomske prednosti, i to dobrovoljno, samostalno. Otuda, zbog cena energenata industrija, proizvodnja beži u Sjedinjene Države, gde su cene energenata 3-4 puta niže, jer Amerikanci nisu glupi, za razliku od svojih evropskih saveznika. I porezi su niži, logično. Trampova administracija je postavila zadatak da se dominira i na energetskim i na industrijskim svetskim tržištima, da se privlači prelazak industrijske proizvodnje iz inostranstva na svoju teritoriju. Tako da Evropska unija usled mnogih faktora, uključujući svoju kratkovidost, da ne kažem glupost, gubi svoje prednosti.
Neke zemlje, naši srpski prijatelji, naše jermenske kolege – po inerciji i dalje govore da žele da uđu u Evropsku uniju. Siguran sam da će taj njihov “lov” vrlo uskoro propasti.
Paralelno, Evropska unija se pretvorila u otvoreno agresivni antiruski vojni blok, podršku NATO-u. Po mom mišljenju, u tom svojstvu ona neće dugo opstati. Tačnije, neće sačuvati svoju prvobitnu namenu. A NATO, takođe, to sam pominjao u svom govoru, traži razlog za produženje svog postojanja.
Posle terorističkih napada u Njujorku u septembru 2001. godine, Avganistan je “podlegao”. Zatim se ta kampanja neslavno završila. Zatim je počeo pokret za obnavljanje rusofobskih, antisovjetskih, antiruskih pogleda. Ne mislim da će oni dugo potrajati, jer pokušaj da izmisle nove razloge za produženje postojanja na račun širenja svoje dominacije na ovaj region i na Jugoistočnu i Severoistočnu Aziju, pod sloganom “odvraćanja” Kine (naduvava se “tajvansko pitanje”) ne može dugo trajati. Jednom mora da “izdahne”.
Opet, glasači će pitati, šta oni tamo rade. To je ogroman novac kada se vojna potrošnja poveća (ta odluka je doneta) sa 2% na 5% budžeta ili BDP-a. Naravno, to utiče na svakodnevni životni standard u tim zemljama.
Đilas žestoko napao LavrovaSuprotstavljamo tim agresivnim pokušajima potčinjavanja ostalih svojoj viziji sveta, univerzalne formate u kojima se koristi samo princip opšte saglasnosti, konsenzusa. Da ponovim, teže je i mnogo duže tražiti opštu saglasnost o svim pitanjima nego govoriti, “razumem, gospodine generale”. Ali rešenja postignuta konsenzusom su mnogo trajnija od onoga što je nametnuto u naredbodavnom poretku, kao što se to dešava i u Evropskoj uniji i u NATO.
UkrajinaPADA NASELjE ZA NASELjEM: Rusi oslobodili četiri mesta (MAPA)Izvor: srbratstvo.ru
