Правда

"Нажалост нисам желео да звучим патетично и сурово, али то је пука истина. Јер, када сам пре пет година дошао са породицом у Цркву светог Николе, по попису тадашњег пароха, оца Стеве Митрића, у граду је живело педесетак Срба, али је нажалост десетак старијих људи, у међувремену преминуло“, тихо прича отац Дарко Маринковић. На питање како живе Срби у Приштини, следи дуга пауза, а онда изговара: "Нажалост има оних који живе у тоталној изолацији, који нису хтели да одлазе, да напуштају своје станове. Они ретки који излазе на улице крећу се отежано, јер се све што им је потребно налази у Грачаници. Донедавно је црква имала сопствени превоз који је омогућавао нашим људима одлазак до ове прве српске средине, међутим, сада су принуђени да до Грачанице, на коју су у потпуности ослоњени, одлазе албанским аутобусом“, прича отац Дарко, који у парохијском дому живи са супругом Милицом, петогодишњом ћерком и сином Филипом. Срећом, тренутно нису изложени нападима. Чак су и вербалне претње комшија ређе, али осећај небезбедности не јењава. Када је принуђен да оде до продавнице, углавном говори на енглеском. Зато се највише радује доласку верника у цркву, али којих је, признаје, све мање. "Донедавно је о сваком празнику долазила Милијана Дрмончић, али нажалост, недавно је преминула. Од тада редовних верника о литургијама нема“, каже отац Дарко за Новости. И његова породица трпи. Сви живе у изолацији. Најтеже му је због деце, која тешко схватају да живе у небезбедном окружењу. "Због њих ми је најтеже, јер су овде као у кавезу. Не смеју да изађу на улицу да се поиграју са другом децом. Син некако и схвата у каквој се ситуацији налазимо, али ћеркици је тешко да разуме да не сме да оде до продавнице, да купи слаткиш или да истрчи ван црквеног дворишта", прича отац Дарко. Ни малобројни Срби који се окупљају у Центру за мир и толеранцију, покрај главне полицијске станице у центру града, признају да се последњих дана не осећају безбедним. Немају, кажу, ништа од живота, осим стрепње како ће и да ли ће дочекати нови дан. "Нажалост у граду нас је све мање и мање. Овде у Центру, једином месту у граду где се слободно говори на српском, окупља се сваког јутра нас петоро-шесторо“, причају старице. Кажу, ту се осећају као да је остало нешто од некадашње Приштине у којој су смеле гласно да говоре на свом језику.