Због Декија се пишу ноте протеста Београду, Одбор за безбедност Украјине се жали НАТО-у, а у Украјини се за њим расписују "награде". Од почетка пуча у Кијеву, преко присаједињења Крима Русији и сукоба у Донбасу, до данас се налази у Донбасу. Вишеструко одликован, између осталог и орденом по наредби министра одбране Руске Федерације Сергеја Шојгуа "За враћање Крима", за Восток је отворено говорио о свему. Интервију преносимо у целости.
Дејане, пре свега какво је Ваше здравље након последњег рањавања?
Добар дан Вања и велики поздрав људима у Републици Српској и Србији. Никада се не жалим, па нећу ни сада. Све је одлично, а биће и боље (смешак).
Дејане, Ви сте сада мајор. Ако није тајна, можемо ли знати Вашу функцију у Народној војсци ДНР-а?
Ух, функција, то је веома тешко питање у мом случају. По чину бих требао да седим у Штабу. Међутим, мој командант добро зна да ако пробају да ме натерају у кабинет, ја пакујем ствари и идем. Нисам овде дошао због тога. Тако да смо нашли неки компромис. Малиш и ја и даље обављамо своје задатке на првој линији. Основали смо школу за снајперисте у којој сам командир. Како не бих морао нон-стоп да будем у школи, нашао сам два најбоља човека за које знам да могу да науче људе. Један је професионални војни снајпериста и завршио је дообуку код нас 2015. године. Био је најбољи од свих, и што је веома важно зна да пренесе знање даље.
Други је Израелац руског порекла који је служио у израелској армији. Човек је просто геније за многе ствари. Било је мало теже догворити се са њим, јер и он не жели да седи у уционици, али смо нашли компромис. А када сам у касарни, ту још Малиш и ја помажемо.
Следећа, не мала обавеза је обезбедити сигурност председника републике Александра Захарченка. Мој задатак је обезбедити зону од снајпера.
Наша група ради заједно већ скоро три године на том задатку и веома смо уиграни, тако да је то сада веома просто радити, јер нема много објашњавања.
План правимо Малиш и ја, затим пренесимо момцима и све иде као по лоју. Неважно је што дуго радимо заједно, озбиљност је на максималном нивоу.
Скоро смо обезбеђивали сусрет нашег председника и председника ЛНР-а. Током сусрета Захарченко је послао поздрав Србима, има та фотографија на интернету. Углавном много обавеза, али са добром организацијом има времена за све. А и знаш како кажу, војнику не треба дати слободно време, почиње да размишља о глупостима.
Каква је ситуација на фронту, да ли украјинске снаге нападају положаје Народне војске ДНР-а, да ли има покушаја пробоја?
На фронту отприлике месец уназад, било је веома жестоко три дана, када су, како се мени чинило хтели да испробају наше могућности. Нас су подигли у потпуности - цео батаљон. То се није десило још од фебруара прошле године и био сам убеђен да је почео пробој. Међутим, добили су такав одговор да се све брзо завршило.
Сада се тренутно старамо да не одговарамо на провокације, већ чисто бележимо њихове позиције и кретања. И они сами то виде, јер наши дронови стално лете. Свело се на борбе снајпера и ко ће кога више уплашити. Углавном по нашим подацима и речима председника, питање је дана када ће да почне жестоки рат.
Званичници ДНР-а саопштавају о могућим већим офанзивама украјинских снага. Да ли је Народна Војска спремна да одбије те нападе. Да ли има довољно материјално-техничких средстава?
Не да има довољно, него и више него што је потребно. Развијено је много новог оружја, углавном артиљериског. Наши момци су научили да буду веома прецизни. Веома, веома прецизни за ово време такозваних примирја...
По мом мишљењу не треба ићи напред. Ако крену треба их уништити што више. Два три пута тако и биће довољно да сами подигну устанак у Украијни и скину ту ненормалну власт која их шаље у сигурну смрт.
У кијевским медијима недавно су се појавиле информације о наводном доласку српских снајпериста у Донбас. Колико у томе има истине?
Нажалост нема истине у томе. Истина је да је дошла група четника, не знам тачно колико и не бих ни причао о томе и да знам бројно стање, јер тамо сигурно има и добрих момака који ће временом видети да су их искористили четнички војвода и наша издајничка власт у Србији да нанесу штету српским добровољцима овде. За сада су туристи, што се може видети на страници Братислава Живковића који се овде шепури по луксузним хотелима, базенима, саунама...
Углавном, по мом мишљењу, наша власт је решила да проблем српских добровољаца реши на други начин.
После тих фотографија много је било питања и из Русије и из Србије да ли ту ратујете или шта радите...
Значи идеја је да се покаже да овде нема рата , него да је благостање и луксузни живот, што он сасвим добро ради. При томе и у коментарима зове девојке да му се придруже - за туристу то је сасвим нормално. Међутим, ствара погрешну слику о дешавањима овде. Мада то све није сасвим безазлено. Међутим, има ко је задужен за те ствари, па нека се баве њиме.
Још је занимљиво то што су одмах по њиховом доласку украјинске новине и телевизија писали о доласку српских плаћеника и да сам ја њихов вођа. Значи требало ме је повезати са њима. У низу интервјуа сам објаснио да са тим четницима који су били у Луганску и овде, ја као и већина Срба овде немамо ништа заједничко.
Има ту људи који долазе и одлазе. Неко дође на два три месеца, неко је ту годину дана.
Људи гледају на рат као на неку романтику. Међутим, када виде да се ту гине, брзо одустају, а ти који су остали, они су тачно знали где су дошли и није им ништа тешко. Не бих да никога посебно издвајам, међутим наши момци у Дебаљцеву су за пример. Шта више, тамо су двојица основали породице. Један има сина, а други ћеркицу.
Неки се цигане и продају образ. Међутим, тога је јако мало и они су безначајни у односу на број Срба у Донбасу који су показли српско поштење и храброст. То је рекао и сам председник у једном од својих интервјуа.
Министар спољних послова Украјине недавно је оптужио Србију да "мало ради" на кажњавању српских "плаћеника" у редовима Народне Војске ДНР? Какво је Ваше мишљење о овим званичним замеркама Кијева Србији, а знaмо да сте Ви на првом месту у том контексту јер се Ваше име малтене свакодневно помиње?
Они раде свој посао. Њихово је да оптужују. Сви ви знате моје мишљење о нашој власти.
Међутим, шта има власт у Србији са нашом одлуком да дођемо овде? Нису нас врбовали за то, нису нам плаћали пут, нису нам давали опрему, оружје… Немају апсолутно ништа са тим. И не видим ту њихову одгворност. Осудили су свакога ко је био овде, и вратио би се, а да су знали за њега. Ако узмемо у обзир да је закон који су донели противуставан и да би у случају да неко озбиљно хоће да се позабави тиме, могао би да понизи нашу власт саму пред собом. Они раде и више него што могу по том питању.
Нису се жалили на то што је на њиховој (украјиснкој) страни било неколико Срба?
Не, осуђују само њихове сараднике који се несметано крећу по територији Донбаса и шепуре са наградама које су добили или купили. Они су њихови и испуњавају њихове задатке, тако да њих не дирају, а нормални људи који су овде били, сви до једног су осуђени. Тако да су претензије украјинске стране неосноване.
Недавно је један западни медиј објавио репортажу и Вас описао у негативном смислу.
Да то је радио „Слободна Европа“. Обећао сам им у видео запису који сам објавио да „ничија није горела до зоре“ и да ћу се сигурно вратити у Србију када се промени ова издајничка власт. Они су тамо писали да им претим. Да, ја и не кријем да им претим. Али не физички, него ћу их за сваку лаж потерати судски. И узети све што им се може узети. Код нас постоји пословица: „ Не дирај г…о, оно ће још више да смрди". Тако да је тачно да нећу прљати руке са њима и новинарима "Блица" који су толико глупи да чак нису могли да нађу школу у којој сам учио. Сва та хајка иде већ дуже време из једног простог разлога. Њима смета на њиховом путу ка ЕУ И НАТО ангажовање Срба у Донбасу, како је рекла, заборавио сам јој име, жена која предстваља НАТО у Србији.
Ако ми сметамо томе, ја сам веома срећан, јер НАТО је терористичка организација и од њих се треба држати што даље. Тако је и Европска Унија утопија. Само луд човек може да се укрцава у брод који тоне. Једна од водећих земаља ЕУ - Велика Британија, излази из ЕУ, а Србија хоће да се учлани без обзира што су услови за учлањење такви да је наша држава постала тотални роб ЕУ и најобичнија робовласничка држава у коју долазе савремени робовласници, који запошљавају наш народ да раде као робови у њиховим фирмама.
Такође, то што не желим да ћутим, него износим своје мишљење које је покренуло много људи у Србији да размишља правилно о тим издајницима, довело је до тога да сам постао један од главних непријатеља система. Они о томе ћуте. Понекад кажу нешто, али уопште, хајка преко медија је жестока, све док нисам почео стално да објављујем интервјуе и фотографије где се налазим. Полиција је упадала у кућу где живи моја бивша жена и син. Мене нема на интернету месец дана и они усред ноћи лупају на врата и траже ме. Све до једног момента, када су их одвели у полицију, те сам ја све то јавно објавио. Народ је у Србији по друштвеним мрежама устао у подршку, и то је узело маха. Од тог тренутка су их оставили на миру, али је кренуло све даље и даље, и све жешће кроз медије.
У ДНР-у и ЛНР-у сте познати пре свега као снајпериста Деки, и малтене сте већ постали легенда. Међутим, јавност је мало упозната са Вашим хуманитарним радом. Да ли успевате мимо ваше дужности, да и даље будете организатор хуманитарних акција?
Није то неки велики хуманитарни рад. И не одузима превише времена. У почетку, када сам имао могућности и све сам обављао, увек сам говорио да је то помоћ од српског народа. Затим је један наш човек из Аустралије помогао са 600 долара, затим из Америке са 900, и тада је већ то било озбиљније.
Објавим за шта треба да се сакупи новац и када се сакупи довољно, објавим ко је помогао и шта смо купили, као и фотографије где је помоћ предана. Такође, неколико пута су помогли и наши људи из Србије. Последњи пут су помогли да се купи одећа за дечији дом којем помажем. Остало је нешто новца, додао сам нешто, те смо обезбедили на Православну нову годину пакетиће за 60 деце у селу Старобешеву.
Тако да, лично ја ту не радим нешто много, објавим и даље све иде својим током. Много раде људи који помажу. На њима је сва заслуга и најважније је што Срби неће остати у Донбасу упамћени само као добри борци, него и као људи који су у тешком тренутку помогли руском и украјинском народу Донбаса.
Као прекаљени борац, која је најбоља снајперска пушка коју сте до сада имали?
Најбоља за далеке дистанце је „Орсис“ Т 5000 руске прозиводње у калибру „магнум лапуа 338“ , а за дистанце од 800 до 1000 метара „Сако“ ТРГ 22, калибар „вин 308“ финске производње.
Да ли се назире крај рата?
Крај рата? Тешко питање, мени се чини да неће скоро.
Која Вам је била најтежа битка у рату до сада?
Најтежа битка није на првој линији фронта. Не знам колико сте упућени, имао сам посебне задатке од нашег председника - да уништавам снајперисте с друге стране који су убијали мирно становништво, а то је било посебно изражено 2014-2015. године. Да би то обавио како треба, морао сам, не само доћи на место где су починили злочин и прегледати убијене како бих одредио оружје, дистанце… Него и оно најтеже, разговарати са очевицима, а то су углавном били рођаци убијених. Не знам да ли можете претпоставити како је то када дођете на место где је убијено дете и мораш попричати са његовим родитељима. То је ужас, не могу речима описати колико је то тешко.
Људи мене добро знају овде и знају да ће њихови најмилији бити освећени и да ће ти манијаци који могу убијати цивиле бити одстрељени као пси. И никад није било проблема да нису хтели да попричају. Некада се то отезало сатима јер не можеш као у филму доћи и сазнати шта ти треба и отићи. Све су то људи који имају своју бол и треба са њима сести, те саслушати. У задње три године много седих се појавило, не због рата него баш због тих разговора.
Шта се је десило у ЛНР када је председник Плотницки поднео оставку? Да ли је евентуално било неких међусобних несугласица и да ли је стање сада нормално?
Од када је Плотницки поднео оставку стање се почело порпављати. Када је нови председник ЛНР-а био у Доњецку упознали смо га и веома је пријатан човек за разлику од Плотницког. За то кратко време, од када је на месту председника ЛНР-а почели су договори о укидању границе између Доњецке и Луганске Народне Републике, међутрговинска сарадња… Кратко речено, све иде на боље.
Да ли су званично откривени атентатори на команданте Мозговоја, Моторолу и Гивија и других команданата. Да ли се поуздану знају наручиоци и извршиоци ових убистава?
Званично не могу да кажем ништа, јер имају људи који су задужени да се тиме баве и није моје да причам о детаљима. Све што могу да кажем је, да је на годишњицу убиства Гивија, председник Захарченко на конференцији за новинаре објавио да је неколико људи ухапшено и да се и даље води истрага. Када дође време, све ће да објаве. Један од високих официра СБУ је објавио да је украјинска страна радила две године на извођењеу терористичког акта на Гивија. Значи имамо и директно признање ко су наручиоци. Сада остаје завршити истрагу и наћи све који су били учесници посредно или непосредно. Углавном, све је ишло из једне кухиње.
Недавно је објављен документарни филм „Рат снајпериста“. Победник је Лондонског независног филмског фестивала. Ви сте главни протагониста.
Почетком фебруара у САД-у је била светска премијера. Пре тога је био на фестивалу у Енглеској (Независни филмски фестивал) где је филм освојио једну од награда. По реакцијама наших људи који су прелетели са једне стране Америке на другу да погледају филм и затим се дописивали преко фејсбука, американци не знају шта да мисле. Филм их је збунио и натерао на размишљање.
Неће он ништа посебно променити на глобалном плану, али је дао могућност да кажем своје мишљење о томе зашто увек говорим да је НАТО терористичка организација и зашто говорим да су САД геноцидна држава.
Сама Оља је на првом интервјуу мислила да сам ја неки луди радикални православац. Међутим, када сам образложио зашто тако размишљам, многе ствари је почела да гледа другим очима. И ја сам веровао да је она амерички шпијун, тако да је ту један један (смешак). О филму ће вам много боље рећи Оља која је спремна да вам да интервју. И размишља како би могла да представи филм у Србији или републици Српској. У последњим тренуцима пре пада, пилот срушеног Ан-128 учинио веома хуману ствар. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Восток
