Сви процеси, попут решавања косовског чвора или приступања било које од бивших југословенских република Европској унији, као и македонско приступање НАТО-у, и даље су на столу и наставиће се и у наредној години.

Тако, када разматрамо најважнија дешавања у нашем региону у 2018, слободно можемо рећи да је то била уобичајена балканска година, јер се наше полуострво одвајкада налази у сталном превирању. Притом, не може се рећи да су балканске државе направиле неке значајне, што би се рекло, цивилизацијске искораке, штавише, неке су отишле корак уназад.

Косовски чвор и даље нераспетљан

Чини се да је одлуком привремених приштинских институција, да уведе стопостотне таксе на робу из Србије, косовски чвор добио још једну компликовану петљу. Политичка елита косовских Албанаца не намерава да послуша упозорења чак ни својих ментора са Запада и укине таксе.

Пропаст бриселског дијалога између Београда и Приштине могла се назрети још почетком године. Међутим, Београд и Брисел као да су били оптимисти у погледу наставка преговора. Једина страна која се понашала лежерно била је Приштина.

Ако погледамо биланс, Србија је у борби за Косово у 2018. била прилично успешна. Нових признања косовске независности није било, штавише, десетак држава је повукло признање. Косово није учлањено ни у једну међународну организацију.

Када су увидели да им стара тактика више не пије воду, у року од нешто више од месец дана политичка елита косовских Албанаца одлучила је да пређе у контраофанзиву и поништи све договоре са Београдом, које уосталом није ни поштовала. Изнервирани успехом српске делегације на Генералној скупштини Интерпола, решили су да прекину бриселски дијалог. Епилог косовске офанзиве је трансформација Косовских безбедносних снага у Војску Косова.

Ипак, вест године на Косову која је највише одјекнула, јесте убиство Оливера Ивановића, једног од лидера косовских Срба, које још није разрешено.

Да није било дешавања око Косова, за политичку годину у Србији би могло да се каже да је протекла мирно. Настављено је постепено „клацкање“ ка ЕУ, уз већ пословична условљавања и нове захтеве.

На унутрашњополитичкој сцени није било великих избора, али је на локалном одмеравању снага водећа СНС доказала апсолутну доминацију. Крај године донео је гибања на опозиционој сцени, која је углавном била у дефанзиви. Насиље над једним од опозиционих лидера Борком Стефановићем извело је део грађана Београда на улице.

Македонија, земља које нема

Ако ничим другим, Македонија може да се похвали да је земља чијим се именом тргује. Македонска политичка елита прихватила је чињеницу да мора да промени име земље којом управља и тиме купи пут у ЕУ и НАТО.

Грађани Македоније су били довољно храбри и одлучни да схвате реалност и одлуче се на такав чин, јер ће у ЕУ и НАТО-у остварити жељени стандард, како економски, тако и политички у виду јачања демократских институција.

Јачање македонских демократских институција почело је избором нове Владе противно Охридском споразуму, према чијим одредбама најјача македонска партија формира Владу са најјачом албанском странком. Уследио је избор Талата Џаферија за председника Собрања, што је изазвало насиље и упад грађана у просторије Парламента.

Након тога, у Преспи је постигнут споразум са Грчком о преименовању Македоније у Северна Македонија. Грађани су на референдуму одбили споразум, али је упркос томе, уз свесрдну подршку Запада, корупцију, уцене и куповину опозиционих посланика, владајућа македонска политичка елита наставила са процесом који би на крају требало да доведе до промене Устава, промене имена земље и окончања евроатлантских интеграција.

На крају, развој демократских институција у Македонији под патронатом Запада довео је до тога да сада опозициона ВМРО-ДПМНЕ, која се противила Преспанском споразуму и чији је некадашњи лидер и некадашњи македонски премијер Никола Груевски добио политички азил у Мађарској, председничког кандидата тражи преко огласа.

Извор: rs. sputniknew