Пише: Ребека Вест
Онда ми довикну: „Не свиђа вам се много овде.” (Газиместан – прим. ред.) „Не“, рекох. „сувише је тужно. Баш сад размишљам о манастиру Врдник на Фрушкој гори, где сам видела тело цара Лазара и дотакла му руку „А, да, јадни светац“, рече Драгутин, „одсекли су му главу зато што је наш Милош Обилић убио њиховог султана, мада би то вероватно и иначе урадили. Били су вуци, било им је у природи да просипају крв племенитију од своје. Па, то се није могло избећи. Ми нисмо били једне памети.”
Одгризе још један залогај јабуке и жваћући настави да шета горе-доле уз пут, а ја рекох Константину: „То је чудно, он не криви властелу због међусобних свађа.” „Не“, рече Константин размисливши, „али мислим да није хтео то да каже.” „Али он каже: ‘ми нисмо били једне памети’, рекао је то данас два пута, а у свим историјама пише да су Словени поражени на Косову зато што су кнежеви били међусобно завађени. Шта је могао друго да мисли?“ „Тачно је да наш свет увек говори да смо поражени зато што нисмо били сложни, и тачно је да је било много словенских кнезова пре Косова, и да су се свађали, али мислим да оно што је Драгутин рекао нема никакве везе с том чињеницом”, рече Константин. „Мислим да то значи да је сваки појединачни Словен имао двојак однос према Турцима, а то је алузија на нашу чувену песму о сивом соколу.” „Никада је нисам чула“, одговорих. Константин устаде и позва Драгутина, који нам је прилазио гризући јабуку. „Замисли, она није никада чула нашу песму о сивом соколу!” „Срамота!” узвикну Драгутин, испљунувши коштице, и онда почеше углас да рецитују:
„Полетио соко тица сива,
од светиње — од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу. . .
„Превешћу вам је”, рече Константин. „Не могу да је учиним тако лепом на вашем језику, али видећете да се разликује од сваке друге песме, да је карактеристична за нас…“
То не био соко тица сива,
веће био светитељ Илија;
он не носи тице ластавице,
веће књигу од Богородице;
однесе је цару на Косово,
спушта књигу цару на колено,
сама књига цару беседила:
„Царе Лазо, честито колено;
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме,
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!
Ако л` волиш царству небескоме,
а ти сакрој на Косову цркву,
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па причести и нареди војску:
сва ће твоја изгинути војска:
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!“
Када царе саслушао речи,
мисли царе мисли свакојаке:
,Мили Боже, шта ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме,
или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је замалена царство,
а небеско увек и довека.”
Цар воледе царству небескоме
а неголи царству земаљскоме,
па сакроји на Косову цркву;
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па дозива српског патријара
и дванаест велики владика,
те причести и нареди војску.
Истом кнеже наредио војску,
на Косово ударише Турци,
„Следи”, рече Константин, „дугачак део, врло збркан, о томе како се цар јуначки борио и како је на крају изгледало да ће победити, али је тада Вук Бранковић издао, и тако је српска војска била поражена. Затим песма каже:
Тада Лазу надвладаше Турци,
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,
седамдесет и седам иљада!
Све је свето и честито било,
и миломе Богу приступачно.”
„Значи, то је било посреди, Лазар је био припадник Лиге за мир“ рекох.
Ветар заталаса житно поље на врху брега преда мном, а ја осетих како дрхтај пролази мојом кожом и мојим крвотоком. Љуштећи јаје удаљих се од осталих; схватила сам да се песма на неки начин односи на мене, на нешто истинито и непријатно у животу. „Лазар није био у праву“, рекох себи, „спасао је своју душу, а потом пет векова ниједан човек на овој равници, а ни другде у Европи, на стотине миља у свим правцима, није могао да заштити своју душу. Требало је да одабере проклетство да би спасао друге људе. Не, шта забога говорим? Државу стављам изнад појединца, ја која верујем да постоје људска права која морају имати предност над свима осталим правима. У ствари хтела сам да кажем да не верујем у тезу ове песме. Не верујем да било који човек може заслужити спасење одбијајући да милионе људи спасе од страшног ропства. Није било битно што је то подразумевало борбу; ратовање није нимало одвратније, а можда је чак и мање одвратно од многих других ствари које људи морају да раде да би људски род био у стању да се заштити. Да би нас сачували од заразних клица, многи људи морају да обављају изузетно непријатне послове везане за канализацију, а да би својим заједницама омогућили економски напредак, морнари и рудари излажу се великим тешкоћама и опасностима. Али ова песма показује да пацифизам нема везе са ужасима рата, јер их и не помиње. Она задире у суштину ствари и открива да пацифиста заправо жели да буде поражен. Кнез Лазар и његова војска пре боја ће се причестити, и тако ће, када их Турци униште, бити спасени. Нема ниједне речи о избегавању крвопролића. Напротив, подразумева се да се Лазар борио што је могао боље и да је убио сваког Турчина који му је допао шака. Оно што је овде важно није било да човек буде невин, већ да буде поражен.”
Одједном схватих зашто ме је ова песма погодила. Када сам стајала поред гроба у манастиру Врдник на Фрушкој гори и дотакла Лазареву мумифицирану руку, била сам свесна да је он један од оних људи чији ми је начин размишљања познат, да је припадник оне дружине која воли част, слободу и склад, коју данас предводе Херберт Фишер, лорд Сесили, професор Гилберт Мари. Такве људе сам одувек следила, јер сам веровала да су у праву, и мој разум ми је говорио да на земљи може бити среће само ако се следе њихова и само њихова правила. Али, иако су се такви људи рађали у свим временима, уз оне — попут мене — који су их следили, зашто онда таква срећа није досад остварена? Зашто још постоји сиромаштво када тврдимо да смо спремни на великодушност? Зашто се тако немарно односимо према будућности своје деце? Зашто мушкарци тлаче жене? Зашто постоји непријатељство између народа? Сада знам одговор. Знала сам га већ дуго, али је била потребна ова песма да бих признала себи да га знам.
То што сам осећала може се видети на свим скуповима где се окупљају присталице оних личности којима на срцу лежи слобода и добробит других људи. И мада о томе непрестано говоре, из њих просто избија нека чудна опасност. Скупови супротне стране – где се окупљају они који желе да због сопствене користи поробе друге или да очувају неправедне друштвене институције јер им оне омогућавају профит — одбијају својом одвратношћу, похлепом и глупошћу, али не изазивају сличан осећај. А опасност од оних првих исказује се на много начина: у одећи жена које говоре или седе у публици, која показује да су те жене далеко од сваке немаштине и тешког рада, јер њихова одећа никако није јефтина и не може се наћи ако се помно не тражи; све је само не обична. То не може а да не одбије јавно мњење, и тужно је што ти људи не чине све што је у њиховој моћи да задобију поштовање заједнице за чије невоље и будућност исказују толику бригу.
Изгледа као да они заправо и не покушавају да успеју у ономе чему теже; а такву сумњу само појачава начин на који говорници излажу оно што мисле и одзив који њихова излагања имају у публици. Говорници се труде да делују искрено и топло, и углавном помињу врлине, али никада немају оно држање које показује да ће предузети нешто да власт колико сутра припадне њима и да ће је искористити за делање испуњено врлином. Ни њихова публика не изгледа судбински предодређена да влада; тапшу, готово пркосно, и смеју се својим противницима, попут неумерене деце. Међутим, они једино желе да буду у праву, а не и да чине оно што је право. Не осећају обавезу да се укључе у главне токове живота, а кад би такво укључивање значило обавезу и мало прљања, они би радије остали сасвим по страни, у жабокречини своје чистоте. Они, заправо, једино желе да се причесте, да их Турци поразе, и да потом оду у Небо.
На тај начин показују да су инфериорнији од својих противника који не желе да напусте главне токове живота, који су убеђени да су агресивност и тиранија најбољи начин да се обезбеди човекова будућност и стога узимају на себе да то и остваре. Пријатељи слободе немају никаквог основа да се сматрају супериорнијим од својих противника, јер они су заправо на њиховој страни, зато што желе пораз а не победу својих принципа, Ниједан од њих, чак ни највећи није истовремено био и Цезар и благ; а све дотле док се не буде јавио Цезар благе нарави свако дете које се роди биће у опасности. Погледала сам у своје срце и видела да ни ја нисам невина. Често сам се питала да ли бих, ако би то било потребно, била спремна да патим за своје принципе, и то питање ми се чинило од огромног значаја. А не би требало да буде. Требало би да се пре свега питам да ли сам учинила све што је било у мојој моћи да те принципе спроведем у живот, и како могу доћи до моћи која ће осигурати њихову апсолутну победу. Али то су питања која поставља само мој ум, а не оно што сам суштински ја, која брижно оклева док мој ум разматра моју спремност на мучеништво.
„Ако је тако“, рекох себи, „ако је некакав природни закон да су они који на овај свет дођу волећи више пријатно од непријатног предодређени за пораз, онда је читав свет огромно Косово, ужасна равница натопљена крвљу, где људи који воле воде бој са људима који мрзе, и издају себе својим непријатељима, тако да љубав бива прогањана у неизмерно дугим историјским периодима, много дужим од кратких периода победе.” Заплаках, јер су левичари међу којима сам живела читавог живота својим односом према спољној политици починили такво издајство, Увек су били у праву, али своје право никада нису успели да наметну. „Ако је та склоност да се истовремено буде и Христ и Јуда урођена“, помислих, „онда можемо само умрети, што пре то боље, јер пораз је болнији после лепих обећања.” Окренух леђа равници да не гледам натопљену траву, да не мислим о жени онако глупо натовареној плугом у Приштини, о слабовидој браћи како се млитаво грле у барјактаревом маузолеју, о бледим вабитељима како се лажно и похлепно простиру на под око султановог ковчега, да не размишљам о изгубљеној слави словенских хришћана, ни о другачијој али једнакој слави османских Турака, такође изгубљеној. Одједном више нисам имала снаге да мислим о свему томе, мада сам и даље била очајна. Обрисах сузе и потрчах да бих што пре стигла до своје дружине.
Њој се сада беше придружио и четврти члан, стари Албанац са белом капицом, која је за њихове муслимане исто што и фес. Позван да руча с нама, седео је на земљи, леђима окренут мени. Када приђох, он се изви да ме поздрави, насмешивши се на онај посебно љубак, предусретљив начин карактеристичан за Албанце; у наручју је држао црно јагње, исто онакво какво су, док сам посматрала, жртвовали стени на Овчем пољу; и у том часу значење Косова постаде ми сасвим јасно.
Црно јагње и сиви соко делали су заједно. У том злочину, као и у већини историји познатих злочина, они су били саучесници. То сам научила у Југославији, која јасно открива све скривене ствари, која пружа симболе за оно што ум тек треба да уобличи. На Овчем пољу видела сам жртву у свој њеној гадости и лажи, видела сам огромну моћ коју има над људском маштом. Тамо сам научила колико је неизмерно одвратно веровање да се просипањем животињске крви нешто може стећи, да се подилажењем смрти може задобити дар живота. Тамо сам схватила да је то веровање суштински део мене, јер је драго базичном уму зато што даје прост одговор на многобројна збуњујућа питања, а базични ум је оно на чему израста модерни начин мишљења. То веровање није само ужасно по себи, оно загађује и дела љубави. Оно тежи да поништи смисао хришћанства, и увлачећи се у цркву, оно усклицима и екстатичном опијеношћу пропагира доктрину испаштања која је исувише апсурдна да би се могла записати. Том доктрином се тврди да је Христос дошао на земљу да би извео један бесмислен и одвратан магијски обред, да својом патњом искупи неку доброту која с том патњом нема никакве везе, а од нас се крије да нас је његова смрт осудила као грешнике, да је потврдила да је наша врста толико окрутна да када се међу нама појавило сушто добро нисмо умели да учинимо с њим ништа друго него да га убијемо. Док сам се удаљавала од стене са Милицом и Мехмедом, осетила сам да ћу, ако будем мало више размишљала о жртви, открити и нешто више, нешто што ће за мене бити срамно.
А сада, када сам видела јагње како своју малу, црну њушку немоћно покушава да извуче из несигурног прибежишта старчевих истрошених руку, нисам више могла да од себе одагнам оно што сам схватила. Нико од нас — ни ја, ни они бољи од мене — не може се одупрети искушењу да прихвати ту жртву као важећи симбол. Дубоко у срцу сви ми верујемо да је живот заправо то и ништа друго — човек који коље јагње на стени да би умилостивио Бога и стекао срећу – и када нам наш разум каже да тај човек чини гнусно и бесмислено дело, уместо да ту идеју одбацимо као ужасну, ми себи кажемо: „Пошто је погрешно бити свештеник и жртвовати јагње, ја ћу бити јагње које ће свештеник жртвовати.” Тако успостављамо принцип да је часно да невиност пропадне, и прихватамо да је право да, ако тежимо доброти и желимо мир, нож пређе и преко нашег грла. Стога се стално догађа да када се како треба боримо за праву ствар и када нам је победа надомак руке, одједном будемо испуњени осећањем да не поступамо у складу са божанским протоколом, па се окрећемо и тражимо пораз, издајући оне који очекују да им обезбедимо доброту и мир.
Тако су Словени били поражени од Турака на Косову пољу. Били су свесни да је хришћанство за људе боље од ислама, јер је осуђивало основну људску ману, окрутност, коју Мухамедов војнички ум није чак ни идентификовао, и да ако буду поражени, сва њихова животна и уметничка постигнућа бити бачена у блато и згажена. Али — због власти коју је стена имала над њима и њиховом вољом – они нису могли да крену у победу. Били су уверени да поступају у складу с врлином, и да је зато и једино исправно да умру. Тиме су издали све оне невине људе који су дошли потом, у наредних пет стотина година. А и ја сам починила исту врсту греха, ја и моји истомишљеници — западноевропски либерали. Сматрали смо себе светијим од наших торијевских противника, јер смо улогу свештеника заменили улогом јагњета, сметнувши с ума своју најважнију дужност према људском роду: да штитимо дела љубави. Нисмо учинили ништа да спасемо наш народ, који је имао довољно слободе да би могао да очува своју душу од рушитељске мржње оних народа који никада нису знали шта је дух слободе и зато желе да попут корова уништавају душе. Могуће је да смо ми издавали живот и љубав у периоду много дужем од пет стотина година, на пољу много већем од Косова, које обухвата читаву Европу. Схвативши то, опет осетих ону глупаву потребу да сагледам своје понашање пред тако тешким изазовом, што је заправо од врло малог значаја. Оно што је стварно битно то је да нисам одано служила животу, да ми је било више стало до свог фиктивног личног спасења, да сам била довољно глупа да поверујем да ћу га обезбедити мотајући се око смрдљиве стене на којој је човек прљавих руку без икаквог разлога проливао крв.
„Зар није диван овај стари Албанац?” упита Константин. Доиста је био такав, а био је још дивнији зато што се смешио; осмех Албанаца прија и освежава попут залогаја лубенице, њихове светле очи сјаје а бели зуби блистају. Старчева кожа била је, осим тога, бела и прозирна, попут неког танког облака. „Мислим да је врло добар”, рече Константин, „а и ово је све врло тужно, јер он је с правом претпоставио да идемо у Трепчу и желео би да његовом унуку који је, како каже, врло паметан момак, нађемо посао. Питам се не бисмо ли можда могли нешто да учинимо поводом тога.“ Константин је увек најсрећнији када чини добро, и ова прилика за доброчинство после много дана вратила је сјај његовом погледу; али образи су му били надувени и избраздани као у жене која је плакала. Можда и јесте плакао. И њега је посетио сиви соко. Понудио је своје огољено грло Гердином ножу, ставио је своје срце испуњено љубављу у службу мржње, да би био поражен и невин.
„Наравно“, рече Драгутин на исквареном немачком да га старац не би разумео, „овај стари је вероватно зликовац, чим је Албанац. Албанци су велики зликовци, имају крвну освету, они су друмски разбојници и одрекли су се Бога. Али овај је сиромашан и врло стар, и какво год зло да чини неће га чинити још дуго, па зато немам ништа против да нешто учинимо за њега.” Он се стресе, онда стави шаку на груди и удахну дубоко, као да је помислио на старост па се повратио уживајући у свом здрављу и снази. Био би сушта слика примитивне једноставности да није, пре само неколико тренутака, рецитовао префињену и сложену песму о сивом соколу, и да та песма није преживела само зато што је његов народ умео да цени њену вредност. То је мистерија словенског света: иако изгледају у потпуности као људи од акције Словени су сасвим свесни унутрашњег живота из кога та акција извире, што је дар који код других народа имају само интелектуалци. Могуће је да би словенски Цезар у некој кризној ситуацији био подстакнут чистотом метафизичког мотива какав би се, осим међу свештеницима и филозофима, тешко могао наћи код других људи. Можда Стефан Душан није само размишљао о невиности и кривици, што сви велики државници обично чине, већ се до те мере руководио њима да је одбацио сва друга једноставнија и приземнија разматрања. Можда је умро прерано, како се дешава многима, зато што је желео своју смрт; можда га је слика крваве жртве која нас све опседа навела да види срамоту у тријумфу који му је, како се чинило, био предодређен.
Стајао је на својој капији у балканским планинама и гледао злато, слоновачу и мермер Константинопоља, његове крстове, куполе, и бродове у луци; знао је да над свим тим има моћ попут Бога и да ће све то нестати ако га као чисту представу не очува у свом памћењу. Уплашио се те своје моћи и повукао са светлости која је обасјавала његову капију у безгрешни свет сенки; а Константинопољ је нестао попут магличастог даха са прозорског окна.
„Југославија ми стално прича о смрти“, рекох себи, „о смрти Франца Фердинанда, о смрти Александра Обреновића и Драге, о смрти кнеза Михаила, о смрти кнеза Лазара, о смрти Стефана Душана. А истовремено је пуна живота. Мислим да бисмо ми западњаци морали доћи овамо да бисмо научили да живимо. Можда ми на Западу не знамо ништа о животу зато што избегавамо да мислимо о смрти. Човек не може научити географију ако се усредсреди само на копно а занемари море.“ Одједном сам крикнула, јер сам заборавила на црно јагње, а оно је хладном њушкицом дотакло моју голу руку. Мушкарци праснуше у смех, а Албанац се трудио да његов смех буде врло учтив. И ја узвратих смехом, али сам била уплашена. Нисам веровала да ће ико из наше групе, а понајмање ја, бити у стању да се ослободи те опчињености жртвом која је довела до Косова, а ако то не учинимо, ако неко не успе да је обузда, она ће спречити напредак свега људског.
Где се на нашем простору једино догодио геноцид, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Стање ствари/Књига Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко, Mono&Manana, 2001. стр. 683-689
