Пише: Зоран Миливојевић
Признањем референдума и присаједињењем Луганске, Доњецке, Херсонске и Запорошке области Руској Федерацији један од руских ратних циљева је остварен. Да ли је то све остаје да се види, јер се Москва ни до данас о томе није изјаснила. Новоросија коју председник Путин наводи као кључни национално-историјски циљ није још војно де факто заокружена, бар без Одесе и Харкова, а и режим у Кијеву је исти са свим „специфичностима” (неонацизам и др.) који су на почетку инвазије Русије означени као један од главних ратних циљева. Значи рат се наставља из бар два важна разлога: територијалног заокружења и очувања признатих „нових” руских области; одлучности сукобљених страна да га даље продубе до коначне победе. Уз најновије елиминисање северних токова један и два дефинитивно су настале нове политичке, социоекономске, друштвене и друге реалности у Европи.
Међутим, како било да било она је већ сада највећи губитник. Напросто Европа у целини је сада најнестабилнији континент на планети и озбиљан кандидат да по трећи пут у новом веку буде узрок и последица глобалног сукоба. Подсећам ради се о континенту који у географском, политичком, историјском, културолошком и сваком другом погледу, поред Западне Европе на челу са ЕУ и ВБ, чине и Русија, Белорусија, Турска, Грузија, Јерменија, Азербејџан и наравно ми на западном Балкану и у сваком погледу га стога треба посматрати у целини.
Шта значи могућност преласка на тлу Европе на глобални сукоб или употребу оружја за масовно уништење, не дакле у Полинезији, Папуи Новој Гвинеји, Тасманији, Огњеној земљи, Калифорнији, Њуфаундленду или Југу Африке. Ништа друго него да је неизвесност даљег развоја глобалног карактера управо у Европи подигнута на највишу могућу лествицу. Јер, поред рата у Украјини, на њеном тлу већ тињају Нагорни Карабах, Придњестровље, Егеј, западни Балкан, социјално-економске тензије због енергената и хране, итд., уз ломљење светског поретка на делу, који могу, свако по наособ, лако да букну изворно или уз погодну асистенцију.
Отуда већ постојећа и извесно даља ескалација у било ком правцу и било где на њеном тлу за Европу и њену судбину, већ сада чини мање битним ко ће бити победник. Европа је конкретним ратом и са већ видљивим тензијама (политика, економија, социјалне тензије) у самом ЕУ језгру већ озбиљно начета тако да нажалост није више континент стабилности, развојне и предвидиве перспективе, очекиваног благостања. Уосталом шта друго поручује одлука европске економско-развојне локомотиве Немачке да се убудуће са енормним улагањем од 100 милијарди евра оријентише на развој оружане силе?
Србија је, у оваквим околностима, сасвим логично опредељена за оптимално очување националног интереса у условима притисака и наглашених тензија поводом сукоба ван њеног учешћа и утицаја. Све то додатно расте, јер могући расплет није ни на видику, напротив. Када је реч о стратешком циљу – приступању ЕУ, политика проширења остаје скрајнута и на сцену ступа пројекат европске политичке заједнице, као механизма за обједињавање западног геостратешког циља у европском простору, а у функцији кључног интереса у глобалном надметању са ривалима примарно Русијом, али и Кином и др. После кандидатуре Украјине и Молдавије, те недавне изјаве председнице ЕК у Кијеву госпође Фон дер Лајен да „Украјина импресивно напредује” према ЕУ, шта рећи о критеријумима приступања. Осим дискретног помињања реформи ко још нама помиње преговарачки оквир или поглавља 23 и 24? Примат преузимају искључиво геополитички критеријуми које у нашем случају доминантно чине: решавање питања КиМ уз наше признање „реалности” и директна промена става према Русији преко санкција, али и према Кини и „другој страни” у односу на Запад у текућем глобалном надметању. У овом смислу прикључак ЕУ сваке врсте сада обезбеђује примена ових критеријума преко различитих механизама (притисци, санкције, наметање решења и сл.), што диктира доминантан интерес великих у сукобу. Србији стога преостаје искључиво рационално поступање које у њеном случају диктира доминантан интерес без алтернативе – опстанак државног и националног нуклеуса.
Извор: Косово онлајн
