Piše: Zoran Milivojević
Priznanjem referenduma i prisajedinjenjem Luganske, Donjecke, Hersonske i Zaporoške oblasti Ruskoj Federaciji jedan od ruskih ratnih ciljeva je ostvaren. Da li je to sve ostaje da se vidi, jer se Moskva ni do danas o tome nije izjasnila. Novorosija koju predsednik Putin navodi kao ključni nacionalno-istorijski cilj nije još vojno de fakto zaokružena, bar bez Odese i Harkova, a i režim u Kijevu je isti sa svim „specifičnostima” (neonacizam i dr.) koji su na početku invazije Rusije označeni kao jedan od glavnih ratnih ciljeva. Znači rat se nastavlja iz bar dva važna razloga: teritorijalnog zaokruženja i očuvanja priznatih „novih” ruskih oblasti; odlučnosti sukobljenih strana da ga dalje prodube do konačne pobede. Uz najnovije eliminisanje severnih tokova jedan i dva definitivno su nastale nove političke, socioekonomske, društvene i druge realnosti u Evropi.
Međutim, kako bilo da bilo ona je već sada najveći gubitnik. Naprosto Evropa u celini je sada najnestabilniji kontinent na planeti i ozbiljan kandidat da po treći put u novom veku bude uzrok i posledica globalnog sukoba. Podsećam radi se o kontinentu koji u geografskom, političkom, istorijskom, kulturološkom i svakom drugom pogledu, pored Zapadne Evrope na čelu sa EU i VB, čine i Rusija, Belorusija, Turska, Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan i naravno mi na zapadnom Balkanu i u svakom pogledu ga stoga treba posmatrati u celini.
Šta znači mogućnost prelaska na tlu Evrope na globalni sukob ili upotrebu oružja za masovno uništenje, ne dakle u Polineziji, Papui Novoj Gvineji, Tasmaniji, Ognjenoj zemlji, Kaliforniji, NJufaundlendu ili Jugu Afrike. Ništa drugo nego da je neizvesnost daljeg razvoja globalnog karaktera upravo u Evropi podignuta na najvišu moguću lestvicu. Jer, pored rata u Ukrajini, na njenom tlu već tinjaju Nagorni Karabah, Pridnjestrovlje, Egej, zapadni Balkan, socijalno-ekonomske tenzije zbog energenata i hrane, itd., uz lomljenje svetskog poretka na delu, koji mogu, svako po naosob, lako da buknu izvorno ili uz pogodnu asistenciju.
Otuda već postojeća i izvesno dalja eskalacija u bilo kom pravcu i bilo gde na njenom tlu za Evropu i njenu sudbinu, već sada čini manje bitnim ko će biti pobednik. Evropa je konkretnim ratom i sa već vidljivim tenzijama (politika, ekonomija, socijalne tenzije) u samom EU jezgru već ozbiljno načeta tako da nažalost nije više kontinent stabilnosti, razvojne i predvidive perspektive, očekivanog blagostanja. Uostalom šta drugo poručuje odluka evropske ekonomsko-razvojne lokomotive Nemačke da se ubuduće sa enormnim ulaganjem od 100 milijardi evra orijentiše na razvoj oružane sile?
Srbija je, u ovakvim okolnostima, sasvim logično opredeljena za optimalno očuvanje nacionalnog interesa u uslovima pritisaka i naglašenih tenzija povodom sukoba van njenog učešća i uticaja. Sve to dodatno raste, jer mogući rasplet nije ni na vidiku, naprotiv. Kada je reč o strateškom cilju – pristupanju EU, politika proširenja ostaje skrajnuta i na scenu stupa projekat evropske političke zajednice, kao mehanizma za objedinjavanje zapadnog geostrateškog cilja u evropskom prostoru, a u funkciji ključnog interesa u globalnom nadmetanju sa rivalima primarno Rusijom, ali i Kinom i dr. Posle kandidature Ukrajine i Moldavije, te nedavne izjave predsednice EK u Kijevu gospođe Fon der Lajen da „Ukrajina impresivno napreduje” prema EU, šta reći o kriterijumima pristupanja. Osim diskretnog pominjanja reformi ko još nama pominje pregovarački okvir ili poglavlja 23 i 24? Primat preuzimaju isključivo geopolitički kriterijumi koje u našem slučaju dominantno čine: rešavanje pitanja KiM uz naše priznanje „realnosti” i direktna promena stava prema Rusiji preko sankcija, ali i prema Kini i „drugoj strani” u odnosu na Zapad u tekućem globalnom nadmetanju. U ovom smislu priključak EU svake vrste sada obezbeđuje primena ovih kriterijuma preko različitih mehanizama (pritisci, sankcije, nametanje rešenja i sl.), što diktira dominantan interes velikih u sukobu. Srbiji stoga preostaje isključivo racionalno postupanje koje u njenom slučaju diktira dominantan interes bez alternative – opstanak državnog i nacionalnog nukleusa.
Izvor: Kosovo onlajn
