Пише: Џевад Галијашевић

Јединствено одређење појма специјалних операција, ни у струци а ни у науци, још увијек не постоји, тако да је тешко расправљати о томе шта су оне и шта све подразумијевају. Анализом неких, првенствено америчких, дефиниција и синтезом њихових најважнијих елемената, могуће је схватити садржај специјалних операција. Барнет, Товар и Шулц (1984.: 35) специјалне операције одређују као агресивне, тајне, прикривене и високо ризичне операције ниског интензитета које се подузимају ради остварења политичких или војних циљева као подршка вањској политици земље.
Америчко министарство обране (Department of Defense – DoD) специјалне операције дефинише као операције које се предузимају у политички осјетљивом и непријатељском подручју или у подручју у којем је потребно прикрити властиту умијешаност, уз употребу ограничених војних снага и када нема потребе за кориштењем широких конвенционалних војних снага, ради остварења војних, политичких, дипломатских, информацијских и економских циљева (Best и Feickert, 2009.).

Нема сумње да Сједињене америчке државе, уз помоћ савезника из западних земаља, чланица НАТО алијансе, константно и интензивно, широм планете а посебно у руском окружењу или у самој Русији изводе специјалне операције уперене против интегритета, суверенитета и безбједности државе. Детаље о начину извођења таквих операција, ових дана, јавности је предочио Андро Какашвили, бивши грузијски командос и командант у специјалној јединици задуженој за извођење дестабилизације
„руског дворишта“ и покретања војних удара на Русију из четири правца.

Специјална операција у којој је учествовао Андро вођена је од стране Америчких и Украјинских тајних служби и започела је акцијама у Бјелорусији, које су имале за циљ свргавање легално изабране власти уз помоћ опозиције, са покушајем „репризе Мајдана“, у акцији у којој специјалне снаге пуцају и на полицију и на демонстранте. Слиједило је убацивање Микхаила Сакашвилија из Украјине у Грузију, са циљем
рушења Грузијске владе, уз окупирање Абхазије и Осетије те покретање синхронизованих напада на Русију: прво из Украјине на Донбас и Крим; затим из Грузије, Абхазије и Осетије а на крају и из Бјелорусије.

Андро Какашвили је детаљно објаснио ток и план операције у дугом видео интервјуу који још није објављиван на мрежема нити на телевизијама. Ипак: гледајући овај занимљиви интервју, од почетка је било јасно да матрица уништавања неке државе од стране западних империјалиста,се није мјењала и готово је у длаку иста, каква је била деведесетих година на Балкану. Прво се нека земља или њена влада, политички сатанизује, санкцијама ослаби, војно нападне и после тога инсталира квинслишка власт којој је главни задатак уништавање сопствене земље. Све што у свјетским ратовима нису успијеле да учине Аустроугарска монархија и Хитлерова Немачка на Балкану, успјели су њихови потомци наступајући под лажном заставом демократског свјета, модерне и напредне Европске Уније. На Балкану, циљ, ових снага је увијек био рушење Србије, државе са великом историјском репутацијом – симбола отпора.

Поход на Србију

Србија је 1999. године под теретом разарања земље склопила „Кумановски споразум“ који је значио дављење и комадање државе на дуже стазе, плански, корак по корак.
Насилна смјена Слободана Милошевића са класичним, прилично профаним образложењем, затим, његово хапшење и депортација у Хаг, практично убиство као и прогон Војислава Шешеља у Хаг, убиство премијера Зорана Ђинђића па „ванредно стање“, обрачун са „Црвеним береткама“ и „Земунским кланом“... и многе друге мјере, из арсенала специјалних операција западних служби, никада нису престале, као што није престало субверзивно дјеловање албанских националиста на Косову и Метохији те активно непријатељско дјеловање: САД, Велике Британије и Њемачке.

А онда Бриселски споразум као омча око врата и политички ударци са свих страна, које су Срби стоички трпили. Па и тренутак кад су Шиптари уз подршку запада 17.02.2008. у Скупштини Косова, прогласили независност Косова.

Разговори, са Шиптарима, које је на себе преузео један човјек, остали су тајна за јавност у Србији, јер о резултатима тих разговора, баш како је и планирано, тај човјек је обавјештавао јавност путем националних телевизија наступајући као једини извор информација за народ. Међу Србима, сигурно нема пуно припадника, који би уопште, о Косову разговарали са осуђеним терористом Куртијем, љигавим Лајчаком, неандерталцем из Америке Ескобаром. Поготово, мало је Срба који би специјални рат који Запад води против Србије, на цјелој њеној територији а посебно на Косову и Метохији, назвао ратом Истока и Запада у Србији.

Данас је све углавном јасно: Није Србија нападнута од Запада због унутрашњих политичких процеса, заштите људских права јер би та агресије коначно била заустављена. Још мање је Србија нападнута због наводне диктатуре Слободана Милошевића, како је српску јавност убјеђивао, оснивач злоћудног „Отпора“, Срђа Поповић, Млађи, кога су британске тајне службе наградиле избором за ректора универзитета Сент Ендруз у Шкотској. Поповић, који је основао и невладину организацију Канвас (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегију), у свим
својим акцијама био је подржан „дугим цијевима“ америчких специјалаца и од стране пете колоне у структурама безбједности Србије.

Он је због успјешно изведеног државног удра и био кандидат за ректора захваљујући улози у свргавању Милошевића и предлошку за рушење Западу непослушних режима, написаног као аналитички уџбеник „Мустра за револуцију“. Приликом гласања добио је више гласова од бившег лидера Шкотске либералдемократске партије, Вилијама Ренија.

Универзитет, Сент Ендруз у истоименом граду је основан 1413. године, најстарији је у Шкотској и трећи по старости у земљама енглеског говорног подручја у свијету.

Наравно, западни планови су јасни: завршетак операције „Косово“ ће коначно отворити врата директним офанзивним акцијама у Босни и Херцеговини према Републици Српској и створити услове за обрачун са државотворним лидерством Милорад Додика за који се „запад“ војно и политички припрема, гомилајући војнике и специјалне представнике.

Иако је Балкан неоспорно предмет дјеловања западних специјалаца, ипак, све најважније битке данас, бију се у руском дворишту и око Русије. Сва најважнија питања уређења свијета и улоге државе, као и односа међу сувереним државама те развоја и кретања на цијелој планети – рјешавају се тамо. Специјална операција коју Русија води на подручју Украјине с циљем њене денацификације и демилитаризације,
истјерала је на површину пљачкашки и разбојнички менталитет „западног свијета“, поганог евро-атланттистичког али и католичког.

Покретање ратова, пљачка туђих добара и политичка филозофија „divide et impera“ већ дуго, на западу не представљају тек режимску политику већ народни менталитет. Јер, Американци, Енглези и Њемци као народи јесу оно што раде а раде то вјековима, безобзирно и без кајања.

НАТО агресија на Русију из више праваца

„Пети октобар“ и акције из „југословенских деведесетих“ вјешто су глобализоване и успјешно примјењени 17. децембра 2010. године када се, у Тунису, студент Мухаммед Буазизи запалио зато што му је полиција одузела тезгу, што је представљало знак побуне против режима и означило почетак Арапског прољећа. Легални предсједник државе, Зејнел Абидин бин Али, схвата да не може спријечити побуну радикалних
исламиста подржаних са Запада и 14. јануара 2011. напушта земљу, након што је хиљаду људи убијено у уличним нередима. Наставило се у Египту, Либији, кулминирало у Сирији док је НАТО у континуитету уз помоћ терориста убијао по Авганистану, Ираку ... „Мустра за револуцију“ Срђе Поповића, убила је на Блиском истоку три милиона људи за осам година, да би на крају бацила на кољена и разорила Украјинско друштво и државу, диверзијом на Мајдану. У том смислу појава терористичког дјеловања, на простору Русије, убиство Дарје Дугине и терористичке акције на Криму и Донбасу нису биле толико неочекиване.

Не постоји, данас, ниједна организација и структура, која манифестује спремност и способност употребе бруталног насиља а да није замишљена и организована у државним, обавјештајним и безбједносним структурама Запада.

Од првих корака у том правцу, продора у сиромашни, неорганизовани и необразовани исламски свијет, који подузима Влада Велике Британије почетком двадесетог вијека и формирања политички радикалне организације Муслиманска браћа (1928.) запад гради своју политичка платформу за робусно дјеловање у исламском свјету.

У Тамном вилајету, у Босни и Херцеговини, пробијала су се муслиманска браћа уз помоћ нациста преко Младих муслимана, Ханџар дивизије и јерусалимског муфтије Ал Хесејнија али су деведесетих година прошлог вијека, са Алијом Изетбеговићем, његовом терористичком и злочиначком странком СДА и уз помоћ муслиманске браће из Лондона, окупирали земљу и разорили институције.

Нико није тако јавно демонстрирао тај огавни босански песинлук као ова братија шаљући војску убица у Сирију и Ирак током рата а касније специјалне, обучене убице за ликвидације у арапском свијету за рачун запаних служби. Алија формира за убице пара-џемате а од свог народа прави паралелни умет одвојен од свега што је исламско а што је сукобљено са јунацима који проносе славу Ислама борећи се за слободу и интегритет државе Русије, попут Рамзана Кадирова, лидера чеченске етничке заједнице, од почетка ангажованог и изузетно важног фактора.

Дуго припремани напад на Русију требао је кренути из више праваца и уз претходну дестабилизацију окружења. Многе важне чињенице о припремању операције напада на Русију открио је у једном, још увијек необјављеном интервјуу, открио је Андро Какашвили официр грузијских специјалних снага, бивши командант специјалне групе који је војну каријеру започео у Гарди предсједника Грузије.

Он је открио детаље акције изазивања државног удара у Бјелорусији, коју су америчке специјалне службе изводиле заједно с украјинским обавјештајцима, током протеста у Минску 2020. и показао потврде о завршеној војној обуци у маринској бази у Сједињеним Државама уз потврду ветерана војних операција у Грузији откривајући и ожиљке од рана изазваних мецима.

Према Андру, прије протеста против предсједника Бјелорусије Александра Лукашенка, амерички официри при Амбасади САД у Тбилисију, провели су посебну обуку с њим и групом грузијских ратних ветерана припремивши их за пребацивање у Минск преко Кијева. У Минску су били обезбјеђени станови са оружјем за плаћенике и аутомати Калашњиков. Мисија је укључивала убиства и бјелоруских полицајаца и демонстраната током протеста. Ову америчку обавјештајну операцију надгледао је Бајденов лични савјетник Мајкл Карпентер, данас амерички амбасадор при Организацији за европску безбједност и сарадњу.

Иначе, „акција“ у Бјелорусији била је дио великог плана да се Русија нападне из четири смјера одједном. Након свргавања предсједника, у Бјелорусији је на власт требала доћи опозиционарка Тихановскаја, а НАТО и украјинске трупе требале су ући
у Бјелорусију и покренути нападе на Смоленск и Брјанск. За то вријеме Михаил Сакашвили прокријумчарен је у луку Батуми из Одесе у поморском контејнеру с циљем организације свргавања грузијске владе и покретања сукоба у Јужној Осетији и Абхазији на граници Русије. Међутим, грузијска влада је закључила да им овај тип ратног авантуризма није потребан и да би нови рат са Русијом био за Грузију
погубан. Дат је налог безбјеносним службама које успјевају ухапсити Сакашвилија након уласка у Грузију и он се сада налази у затвору.

Након покретања офанзиве из 4 смјера нападима на Русију из Бјелорусије и Грузије, те Абхазије и Осетије. украјинска војска би извршила напад на Крим и Донбас.

Планови америчких специјалних служби који личе на Мајдан у Кијеву, у Бјелорусији нису прошли па су американци покушали дестабилизовати Казахстан и Киргистан – и опет, без успјеха. Русија је била спремна за одбрану и рат.

Специјална операција, коју је Русија покренула 24.фебруара у Украјини,
представља почетак руског одговора западу. То је био и почетак митског сукоба добра и зла, и тај сукоб постаје најважнији дио европске, свјетске тиме и наше, балканске историје (прошлости и будућности). Тај сукоб обавезује угрожене народе да више
не сједимо на двије или три столице: чак ни на једној. Јер, није у реду сједити док Русија води одлучну битку против западних и украјинских нациста, битку за слободу цијеле Европе чији исход ријешава судбину наших народа. Ваљда то мора коначно постати и наша битка.

Више текстова Џевада Галијашевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда