Мада објективно тако изгледа, Вучић није издајник као што се прича у редовима опозиције. Интелигентан је и желио је да постане велики државник, ујединитељ Балкана, као и да унаприједи Србију.
Доста тога доброг је урадио: изградио је цесте, жељезничке пруге, стабилизирао динар, остварио значајан економски раст, увео велик број страних инвеститора, знатно редуцирао незапосленост, истински помагао Републику Српску. Значајно је, додуше, повећао дуг Србије, али сматрам да су му капиталне инвестиције биле корисне за земљу.
Нажалост, с друге стране, он је толики нарцис, да је мислио да може, увевши аутократску владавину, држати под контролом све и свакога. На међународном плану, сматрао је да је у стању парирати Русима, Американцима, Кинезима, привременим приштинским институцијама, незадовољству једног дијела народа, Хрватима, Бошњацима, и тко зна коме још.
Запад је искористио његову претјерану нарцисоидност, стално му обећавајући немогуће (Заједницу српских општина на КИМ, другу Републику Српску), и приволио га да У ИМЕ ТОГА даје огромне уступке приштинским властима, јачајући њихове институције, а да Србија није добивала ништа за узврат. Када је схватио да је преварен, било је касно, велика штета је већ била учињена.
Запад га је ипак подцијенио. Вучић има своје црвене линије: борити се против уласка Косова Републике у важне међународне институције и никада не признати ову НАТО државу – затим, можда мање важно, али ипак важно – не уводити санкције Русији.
Када је Запад увидио да су ови Вучићеви ставови нешто од чега неће одустати, постао му је бескористан, и покренуо је садашњу обојену, „спонтано шетачку“, револуцију. Циљ: скинути Вучића с власти у корист садашње опозиције - која је углавном прозападна – и која ће, без проблема, омогућити приштинским властима да дјелују како се то Западу свиди.
НАПОМЕНА. Разговарао сам са доста људи о Вучићевој одговорности за јачање приштинских институција и углавном сам био критизиран. Једни су ми говорили да је он све то намјерно радио по жељи Запада, а други како их није брига то што је Вучић мислио и хтио и што сада тврди да је био преварен, већ је њима важно оно што је (у)радио.
Мислим да су у праву што се тиче факата, али не и у погледу његових намјера. Исто тако, неки сматрају да Вучић није имао уставна овлаштења за такво поступање. Уосталом, ништа још није готово.
И још нешто.
Вучић је био и остао критичар западног империјализма. То што он јавно тврди како је у младости гријешио у погледу својих радикалних ставова, то је оно што је присиљен да изјављује.
Пише: Емил Влајки
Насиље
Мото ове обојене револуције је БОРБА ПРОТИВ НАСИЉА, са другим, пријетећим дијелом АКО НАСИЉЕ НЕ СТАНЕ, СРБИЈА ЋЕ СТАТИ. Што се тиче првог дијела слогана, мисли се на трагичне догађаје у Србији, Београду и Младеновцу, када је у само два дана, у безумним, злочиначким нападима, погинуло и било рањено двадесетак људи. И ту почињу питања.
САД су познате по оваквим патолошким нападима, масакрима, (посебно у школама) ш то се догађа барем једном мјесечно. АЛИ СЕ НИКАДА НИЈЕ ДЕСИЛО да у свега два дана, један за другим, погине толики број људи.
У Србији се такви масовни злочини никада нису десили!.
Вјеројатност да се то деси у два узастопна дана је 0, 0000000 и још педесет нула до прве јединице.
Али, ето, десило нешто скоро немогуће и релативно је брзо било слијеђено масовним протестним шетњама, који трају већ тједнима. По могућој теорији - многи ће рећи, теорији завјере -, службе за психолошко ратовање су некако приволиле оног дјечака у Београду да изврши тај масакр у школи, а оног неинтелигентног злочинца у Младеновцу није било тешко навести на нови масакр.
Другим ријечима, ако је то точно, пси–службе су инсценацијом ових трагичних догађаја, искористиле, бол, тугу читаве једне нације у политичке сврхе.
Јер, будимо искрени. Какви год да су узроци ова два масакра, прве су „шетње“ биле на то фокусиране (највећи дио људи је искрено манифестирао), а касније су гласоговорници (опозиција) ових „шетача“ прешли на захтјеве који су чисто политички: рушење Вучића и садашње власти.
Наравно, власти у Србији имају везе са назначеним масакрима исто толико колико и власт у било којој другој држави свијета. Када би се, на примјер, у САД, власт морала мијењати сваки пут када се деси неки сличан злочин, она би се мијењала сваких мјесец дана. Поврх свега, треба знати да је наша, западна цивилизација, у најбуквалнијем смислу те ријечи, цивилизација насиља и неправде, од Римског царства до садашње англосаксонске империје, а то с Вучићем нема ама баш никакве везе.
„ЧУДНО“. Иако се истинско насиље, и то према Србима, одвија на КиМ, НА ПРОТЕСТНИМ ШЕТЊАМА/СКУПОВИМА НЕМА НИ РИЈЕЧИ О ТОМЕ. Они који су покушали нешто казати на ту тему (зову себе антиглобалистима), били су тотално игнорирани!? Јер, истицати то на масовним скуповима, значило би и осудити окупацију Космета од стране Запада а онда би ова обојена револуција пропала.
Обојене револуције
Када сам у аугусту 2000. године из Канаде дошао у Београд, упао сам усред анти милошевичевске кампање. Масе су тражиле његову смјену јавно, без страха, а полиција више уопће није реагирала Био сам фасциниран народним револтом.
То је резултирало пријевременим избором за предсједника Србије и, неизвјесним првим кругом, те петим октобром, без другог круга, када су масе извршиле пуч. У свом револту, упале су у Народну скупштину СРЈ и уништиле све гласачке кутије, тако да није било могуће провјерити који су били резултати првог изборног круга!
Окидач против Милошевића је била тешка ситуација у Србији након НАТО агресије 1999. године.
Поједностављено, У ОБОЈЕНОЈ РЕВОЛУЦИЈИ ПОСТОЈИ ОКИДАЧ, ДИРИГИРАНЕ МАСЕ ОД СПЕЦИЈАЛНО, ЗА ТО, ИНСТРУИРАНИХ ОСОБА, И ПОКУШАЈ ПУЧА.
У Србији је то успјело а, на примјер, у Венецуели, није.
НАПОМЕНА: Пар година касније, питао сам Милошевића у затвору зашто није одлучније реагирао. Рекао ми је да је хтио избјећи масакр, да је видио да је Србија подијељена и, што је једнако важно, да му је Коштуница петог октобра увечер, лично дошао кући и обећао му да ако мирно преда власт и призна изборни пораз (!?), да ће као грађанин наставити мирно живјети у Београду. Милошевић је тако поступио. Недуго затим, био је ухапшен и предат Хагу! Ето колико задана ријеч вриједи; док се нешто не потпише, невриједно је.
Након пуча, почео сам у Канади са писањем књиге Демонизација Срба која је објављена на енглеском 2001. године и која је постала, заједно са мојом претходном књигом, Ново Тоталитарно друштво, службени документ Хашког трибунала. Наравно, проучио сам и што се десило са „спонтаним револтом народа“.
Рушењем Милошевића директно су руководиле различите обавјештајне службе САД. Да би револт народа био што „спонтанији“, Америка је потрошила више од сто милијуна долара. Долари (кеш) су у врећама, дипломатском поштом, били слани у Мађарску. У Будимпешти и Сегедену, били су масовно обучавани сви који су касније били окосница „спонтаних масовних протеста“. Њихова дневница је била пет долара дневно. Резултат, видљиво је, није изостао.
Ови „аниматори“ су били и предводници маса које су упале у Скупштину и „демократски“ уништили гласачке кутије са изборним листичима.
Ово што се сада догађа је друга по реду обојена револуција у Србији. Кад-тад ће се сазнати како је текла планирана организација садашњих протеста.
Пси-службе су „невидљива рука“ револта која је обучила знатан број „лидера мнијења“ који конкретно врше агитацију међу људима који су највећим дијелом наивни и истински револтирани назначеним масакрима. Опозиција је директно у служби оних који су планирали рушење Вучића.
Она одређује датуме протеста, одређује маршруте, зове јавне раднике да говоре на протестима, и из седмице у седмицу диже тензије са стално новим захтјевима и причом о неумитној РАДУКАЛИЗАЦИЈИ ПРОТЕСТА.
Сада организирају „спонтане“ шетње, поред Београда, и у другим градовима Србије.
Неки би могли рећи да су Руси организирали ове протесте због незадовољства с Вучићем и његовом политиком сједења на више столица, али је то мало вјеројатно. Опозиција, која је на челу ових протеста, је углавном прозападна, а и руски амбасадор у Србији је недавно написао да Запад предводи ову обојену револуцију.
Ови који шетају састоје се од три сегмента. Иако су сви емпатични што се тиче трагедија у Београду и Младеновцу, један дио шетача има само то у виду. Други дио хоће да шетњама постане дио хисторије. Трећи стварно желе промјену садашње власти.
Бриселски споразуми (БС), 2013. и 2015.
Прије свега, треба рећи да су након пада Милошевића скоро све владе, осим Ђинђићеве (зна се како је прошао када је упозорио западне лидере да се не мијешао у интерне ствари Србије), радиле су у корист осамостаљења такозване Република Косова.
По том критерију, све су биле издајничке. Када су Тадић и његови „Жути“ испунили максимум онога што је било планирано од стране запада, и није их се могло више користити, на власт су изборима доведени Николић и Вучић. Али, Вучић је, због многих разлога , био истински шеф.
Затим, иако је Дачић тај који је потписао први Бриселски споразум (о нормализацији односа Београда и Приштине), сматра се да је иза тога стајао Вучић.
Потписивање Бриселског споразума 2013. године, значило је издвајање КиМ из уставног поретка Србије.
Вучић је, дошавши на власт, врло млад, без икаквог истинског државничког искуства, упао у бриселско осиње гнијездо гдје је био изманипулиран. Вучићева логика приликом потписивања БС, посебно 2015. године, била је крајње рационална; барем је тако мислио. КиМ је био окупиран од НАТО-а са Бондстилом, највећом НАТО базом у Европи. Рат се, дакле, против те силе није могао водити.
Око 100 држава у свијету је већ признало Републику Косова (РК), као и најважније земље ЕУ, те САД. Ни ту се, дакле није ништа могло значајно учинити.
Вучић је размишљао. Треба добити максимум у тој лошој ситуацији, а то је ЗСО. Нећемо признати РК, али ћемо имати ЗСО са високим ступњем аутономије, нешто као Република Српска. Србија је о томе направила план (2018.) с којим се сугласио Брисел (тешки цинизам). Вучић је у ЗСО упорно вјеровао, а у међувремену је јачао државност
РК. Међутим, он је мислио да ће са настанком ЗСО, већина елемената државности РК бити поништена. Несхватљива наивност једног државника. Наравно, од ЗСО није било ништа.
Вучић се, осјећајући се превареним, револтирао против Запада.
Недавно је прогласио БС мртвима Затим, успркос усменом Охридском договору (март 2023.), Србија се успротивила уласку РК у Савјет Европе (април, 2023.). Запад је, сматрајући то опструкцијом усменог Охридског споразума, побјеснио, а он не прашта „издају“ те врсте. Након тога, изишао је оштар чланак у Њу Јорк Тајмсу (Тхе Пресидент, тхе Соццер Хоолиганс анд ан Ундерwорлд ‘Хоусе оф Хоррорс’), гдје се Вучић ставља у тијесној вези са хулиганским ногометним навијачима и са мафијашким групама у Србији.
Коначно, Запад је покренуо обојену револуцију са пријетњом Вучићу: Ако се не повинујеш нашим захтјевима, срушит ћемо те.
Што очекује Србију
Долази љето, празници, и шетачи „против насиља“, опозициони лидери и западни ментори, дакле сви они којих се насиље на Космету уопће не тиче, отићи ће на заслужени одмор након исцрпљујуће и бурне сезоне. На јесен, Јово наново.
Међутим, чини ми се (и више од тога; видјети моју колумну Приближава се подјела Космета), на КиМ ће доћи до значајних промјена. Косово до Ибра би требало да добије посебан статус унутар привремене приштинске администрације.
Имало би пуну аутономију, не би спадао под јурисдикцију Приштине (не би било албанске полиције и администрације), имао би нормалне односе са Србијом, једино што би Американци ту били главни (свакако су и сада). Остатак Космета би имао неку врст ЗСО, али би тамо управљала Приштина.
Можда ће све ово што причам имати драматичнији облик, али би, на концу, требало да буде остварено.
Ако/кад се то деси, многи ће одмах рећи како је Вучић све то унапријед аранжирао са Западом (барикаде, Куртијево насиље, напуштање косовских институција од стране Срба). Ја велим, дај Боже да то тако буде, и да престану досадашње патње тог дијела Срба на КиМ и албанско насиље над њима.
У том случају, питање је која ће се цијена за то платити.
ПОТПУНИ КОЛАПС УКРАЈИНАЦА: Изгубили половину снага на овом правцу
Извор: Правда.рс
