Најновије

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ ШТА ЋЕ БИТИ СА СРБИМА: Из оставштине Владике Николаја

Пише: Владимир Димитријевић

ЕВРОПА И СРБИ

У оставштини Владике Николаја остао је низ рукописа који тек чекају објављивање. Он је, живећи у емиграцији, стално размишљао о свом народу и његовом односу према Западу, и о томе остављао писаног трага.  

После Другог светског рата, Николај види да се Европа не враћа Богу, него иде путем у пропаст:“Европска политика је црна магија - магија зла. То је акробатика а не етика. Нигде Христа, ни у једном примеру.Сва су јела бљутава без соли. А со је Христос. Сва су јела нездрава без хлеба. А хлеб је Христос. Сви су путеви мрак без светлости. А светлост је Христос. Сви су планови мртви без истине. А истина је Христос.“

Док Западна Европа тоне у свој мрак без Бога и вере, на Истоку је завладао комунизам, који код покорених народа убија и веру и национално осећање. Николај каже:“Убити веру па народност или обратно. Убити веру - подићи народност. Подићи веру па народност. Насилни комунизам поступа како где: негде убија веру па народност (као у руској револуцији), негде пак најпре народност па веру (као у покореним земљама)“. 

Комунизам је рушилаштво свега вредног у народима које је подвластио.

СКЛАД ВЕРЕ И НАРОДНОСТИ

По Николају, вера и народност треба су неодвојиве, као код Срба. Николај каже:“У нацизму појачава се слобода и велича народност а презире вера. Не народност у опште него једна изабрана народност. У Србији појачава се вера изнад народности.“

Наш народ, сматрао је Велимировић, трпео је разне, и добре и лоше, утицаје и није идеалан:“Срби имају - индијску интуицију, турску плаовитост (саможивост) и европску интелигенцију. С ким си таки си!“

Па ипак, код нас и даље не влада хипериндивидуализам, него постоје светли трагови заједништва и саборности:“Срби говоре човеку - Ти! а себи говоре - ми! Прво испољава осећај братства, а друго смирења. Ми и наше. Не каже: ја и моје.“

Зато су Срби, у суштини, и даље хришћански народ:“У име Христа и народа српског - тј. у име језгре и љуске, духа и тела, живота и одела, воде и цеви (речи), Христијанизма и национализма. Бар да је тако! А код Срба је више од тога: “Квас заквасио цело тесто те се не може одвојити једно од другога”.Као огањ од усијана гвожђа, као светлост од сунца, као магнет од магнетисаног гвожђа, као реч од гласа. Срб је глас, Христос реч и смисао. Без Христа глас је људски исто што и животињски. Ништа велико у српској историји, култури, животу изван Христа: бојеви, страдања, јунаштва (историја), устанци, цркве, манастири, светитељи, мошти, стан, кућа, обичаји, слава.“

Тако се одржава континуитет нашег народа. 

ЗНАЧАЈ КРСНЕ СЛАВЕ 

Николај је нарочито наглашавао значај крсне славе:“Један Солунац причао ми:

- Мој каплар наговорио ме, да не славим Крсну славу. Вели ми: Славио је и Лазар на Косову, па му није помогло.

- Као да ме маљем ударио. И ја престанем и са славом и са молитвом. Али срећом једнога дана наврати к нама војвода Мишић, па упита мене:
- Коју славу славиш, јуначе?
 - Ја му кажем, али испричам зашто сам престао славити. На то ће рећи велики Војвода:

- Погрешио је твој каплар. Јер заиста, ако је иком од Срба Крсна слава помогла, то је Цару Лазару. Он се посветио, и више је познат, опеван и прослављен, него његов крсни светац, пророк Амос. А што је битка на Косову изгубљена, није кривица Лазарева, но једнога од његових зетова. Јеси ли учио Српску историју? Јеси ли читао Српску песмарицу?    

Чувши ову паметну реч, продужи Солунац, ја поново почињем славити моје Свете Враче. И једне године о слави стајао сам у рову, у снегу, у борби. Куд ћу и шта ћу? На што да ставим хлеб и свећу? Ја ставим таин на прса погинулог друга крај мене а свећу прилепим на његово чело, прекрстим се и рекнем: Опрости, брате, нека су Свети Врачи на помоћ мени и твојој души!“
Ко славу слави, оном и помаже. 

ЦРКВА, ДРЖАВА И НАША ИСТОРИЈА

Протоусташки идеолог Иво Пилар, који је своју књигу о јужнословенском питању објавио уочио слома Аустроугарске 1917, тврдио је да Срби могу и без државе и без институција док имају Цркву и култ Светог Саве. Зато је Николај опомињао:“Црква је једина држава србског народа која никад није престајала постојати. Жупанства и кнежевства и краљевства и царства и деспотства и војводства - дизала су се и падала, држава је пропадала, али је црква остајала и стоји до данашњег дана. Велика држава народна! Како велико чудо Божије! Плот око имања је подизан и рушен, имање грабљено, али дом усред имања са чељади у кући стајао је и стоји до данас. Плот и имање - држава, дом -Црква.“

Зато је, иако је Српство било у ропству комуниста, Николај веровао да нисмо и не можемо бити поражени:“У свету нема народа, чије је Јуче тако уткано у Данас, и чија је давна прошлост тако свежа као дан јучерашњи. Речено је у Библији за Бога: „Хиљаду година пред Њим су као један дан”. Тако је и ваша хиљадугодишња историја за вас Србе: не као нешто што је прошло него као нешто што се само продужује, и живи и трепери пред савременицима као савремено. Ви говорите и певате о Војиславу и Владимиру, о Светом Сави и Лазару, о Милошу и Марку, о Југ Богдану и Страхињи бану, о Душану и Карађорђу, као о својим савременицима, исто онако као и о војводи Дражи и Ђуришићу и осталим херојима и мученицима на чијим свежим гробовима још палите свеће. Сваке године ви држите помене Косовским јунацима исто као и својима сродницима који су се лане упокојили. Сва ваша прошлост слива се у вашу садашњост... Стотину милиона Срба, светаца, витеза и мученика и свих безбројних незнаних и неименованих јунака: добротвора, праведника, подвижника, матера, девојака и деце, из свих прошлих генерација, корачају упоредо с вама, не као мртви него живи, не као неактивни него активни. Ово чудесно јединство историје у свести народној, и ово визионарско реализовање прошлости и садашњости као једног националног организма, заиста је један редак и бујан извор ваше српске снаге, ваше динамике.“
Ко верује у живог Бога, жив је и биће жив.

КАКО ЈЕ НИКОЛАЈ ЛЕЧИО СРПСКУ НЕСЛОГУ 

Највише га је, међутим, болела српска неслога. Један сведок његових емигрантских дана казивао је како је Николај настојао да своје ближње од неслоге спасе:“Владика је имао обичај, када нам дође на пример гост Марко, да га лепо благослови, упита за здравље, и у даљем разговору, обично би упитао:

- Господине Марко, познајете ли Јанка из Вашег места? - Ух, ух, Ваше Преосвештенство! Тај Јанко је врло рђав човек, - покварио се! - Како то, господине Марко? Па то је немогуће. Јер Јанко баш јуче беше код мене. Ја га упитах за Ваше здравље и он ми, човек, са највећом љубављу говораше о Вама…

И тако редом, један велики број гостију и посетилаца увек је врло рђаво говорио о својим познаницима. То је честитог владику страшно љутило.

Дође и наш гост Петар. Владика га благосиља, поздравља и поведе се разговор о разним стварима. Одједном владика упита: - Господине Петре, познајете ли Павла?- Ух, ух! Ваше Преосвештенство, тај је Павле један врло опасан и гадан човек! - То ме страшно изненађује, баш ових дана беше Павле код мене и ја упитах за Вас, и питах га за Ваше здравље, и он ми, човек, све најлепше и најљубазније говораше о Вама. - Па јест, па јест, Ваше Пресвештенство, ја сам добар, али он је покварен човек.

И опет после подужих разговора, владика испраћујући госта рече: - Немојте заборавити да дођете на Светог Саву.

Опет, куца неко или звони на врата, а честити владика, смешкајући се, лагано говораше: - Ето и сада сигурно долази неки наш гост. Боже, да ли ће и овај да оговара свога брата и најближег свога. Да ли ће и овај да оговара сина настрадале мајке и уцвељене и поробљене тужне мајке и земље Србинове!

Сада долази Никола. – Добар дан и љубим руке! Владика и сада благосиља нашег драгог госта. И између разговора упита владика: - Господине Ниџо, овај, познајете ли Ђуру из Вашег комшилука? – Хи, хи! Ух, ух!... Ваше Преосвештенство! Тај Ђура је паметан, писмен, интелигентан човек. Али знате, ја не бих желео да се оно из мојих уста чује, али велика је бараба! – Од куда Вам сада то паде на памет, брате Ниџо. Па баш ту скоро беше Ђура од мене и ја упитах за Вас, а он ми човек са најлепшим поштовањем говораше о Вама. Него да не заборавим, дођите у цркву на Светог Саву.“

А Свети Сава је био не само светитељ и просветитељ, него и помиритељ, као и његов наследник Николај, највећи Србин после Светог Саве.

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА