Piše Leonid Savin
Uznemiravajući glasovi i kritike započeli su krajem prošlog veka, uz širenje fenomena kao što su globalizacija i razumevanje sveta kao jednog, uniformnog. Ova kritika je dolazila ne samo od spoljnih protivnika - konzervativaca, marksista i autohtonih naroda - već je dolazila i od pripadnika Zapadne zajednice. Istraživači su primetili da je savremeni šok globalizacije posledica univerzalnog liberalizma, koji se suprotstavlja svakom pojavljivanju bilo kakvih razlika. Krajnji programski cilj liberalizma je uništavanje bilo kakvih razlika. Stoga, liberalizam podriva ne samo kulturalne pojave, već i sâm društveni organizam. Logika savremenog zapadnog liberalizma je logika univerzalnog tržišta bez ikakve druge kulture, osim kulture procesa proizvodnje i potrošnje. [1]
Istorijsko iskustvo je pokazalo da je liberalni svet Zapada pokušao prisilno da nameće svoju volju svima drugima. Prema ovoj ideji, svi javni sistemi na Zemlji su varijante zapadno-liberalnog sistema [2], a njihove osobenosti treba da nestanu pre približavanja kraja ov svetkse epohe. [3].
Žan Bodrijar navodi takođe da se ne radi o sukobu civilizacija, već je na delu gotovo urođeni otpor između jedne univerzalne homogenizovane kulture i onih koji se odupiru ovoj globalizaciji [4].
Univerzalističke ideologije
Pored liberalizma, postoje još dve ideologije koje su poznate po tome što su pokušavale da postignu svetsku nadmoć: naime, to su komunizam (tj. marksizam u svojim različitim aspektima) i fašizam/nacional-socijalizam. Kao što Aleksandar Geljevič Dugin ispravno primetio da je fašizam nastao posle prethodne dve ideologije, ali i nestao pre njih. Nakon raspada Sovjetskog saveza, marksizam, koji se pojavio u 19. veku je i konačno bio diskreditovan. Liberalizam, uglavnom zasnovan na individualizmu i atomističkom društvu, ljudskim pravima i državi-Levijatanu koju je opisao Hobs, pojavio se zbog 'bellum omnium contra omnes'[5] i dugo se održao.
Ovde je neophodno analizirati odnos pomenutih ideologija u kontekstu ograničenih mesta i vremena u kojima su se pojavili.
Znamo da je marksizam donekle futuristička ideja - marksizam je prorokovao buduću pobedu komunizma u vreme koje je, ipak, ostalo nesigurno. U tom smislu, to jeste mesijanska doktrina, imajući u vidu neizbežnost njegove pobede, koja bi dostigla vrhunac i kraj istorijskog procesa. Ali, Marks je bio lažni prorok i pobeda nikada nije nastupila.
Nacional-socijalizam i fašizam su, naprotiv, pokušali su da ponovo uobliče izobilje mitskog Zlatnog doba, ali kao modernističko [6]. Fašizam i nacional-socijalizam su pokušali da pokrenu novi vremenski ciklus, postavljajući osnove za novu civilizaciju, nakon onoga što se smatralo propašću kulture i smrću Zapadne civilizacije (što je po svemu sudeći bila ideja hiljadugodišnjeg Rajha). I ovo je prekinuto.
Liberalizam je (poput marksizma) proglasio kraj istorije, a najpoznatiji opis toga dao je Frensis Fukujama ('Kraj istorije i poslednji čovek') [7]. Ipak, takav kraj se nikada nije dogodio; i umesto toga imamo nomadsko "informaciono društvo", sastavljeno od atomizovanih egoističkih pojedinaca [8] koji konzumiraju plodove tehno-kulture. Štaviše, ogroman ekonomski kolaps se odvija širom sveta; odvijaju se nasilni sukobi (mnoge lokalne pobune, ali i dugoročni ratovi na međunarodnom nivou); te tako u našem svetu mnogo više preovlađuje razočaranje, nego univerzalna utopija koja se obećava u ime "napretka". [9]
Četvrta politička teorija u kontekstu vremena
Kako bi stručnjaci nove Četvrte političke teorije trebalo da uokvire njihove analize u kontekstu istorijskih epoha? To bi trebalo da bude ujedinjavanje sa večnošću za koju se konzervativno-revolucionarni teoretičar Artur Meler van der Brik zalaže u knjizi Das Dritte Reich.
Ako ljudi sebe i narod kome pripadaju ne smatraju trenutnim, privremenim entitetima, već na sebe gledaju iz "perspektivi večnosti", onda će biti oslobođeni katastrofalnih posledica liberalnog pristupa ljudskom životu, prema kome se ljudska bića posmatraju iz strogo temporalne perspektive. Ako se dostigne ban der Brikova premisa, imaćemo plodove nove političke teorije, koji će istovremeno biti konzervativni i sadržati nove vrednosti koje su našem svetu preko potrebne.
Iz takve istorijske perspektive, moguće je razumeti veze u pojavljivanju ideologije u određenoj istorijskoj epohi; ili što se zove zeitgeist ili "duh vremena". Fašizam i nacional-socijalizam su temelje istorije videli u državi (fašizam) ili u rasi (hitlerovski nacional-socijalizam). Za marksizam, temelj je bila radnička klasa i ekonomski odnosi između klasa.
Liberalizam, sa druge strane, istoriju posmatra kroz atomizirane pojedince, odvojene od kulturnog nasleđa i među-društvenih kontakta i komunikacije. Međutim, narod kao biće, sa svim svim bogatstvima i međukulturalnim vezama, tradicijama, etničkim osobinama i pogledom na svet, nikada nije smatran predmetom istorije.
Ako razmotrimo razne alternative, čak su i nominalno "socijalističke" zemlje usvojile liberalne mehanizme i obrasce, koji su regione u kojima se živi na tradicionalan način, izložili ubrzanim promenama, pogoršavanju i potpunom brisanju. Uništavanje seljaštva, vere i porodičnih veza koje je sprovodio marksizam su pokazatelji poremećaja u organski tradicionalnim društvima, bilo da se radi o maoističkoj Kini ili u Sovjestkom savezu pod Lenjinom i Trockim.
Ova temeljno suprotstavljanje tradiciji koje otelotvoruju i marksizam i liberalizam može se razumeti upotrebom metode istorijske analize o kojoj je bilo reči ranije: u smislu doktrina, i marksizam i liberalizam su se pojavili iz istog 'duha vremena' (zeitgeist), iz duha novca. [10]
Alternative liberalizmu
Sada je vidljivo nekoliko pokušaja da se stvore alternative neoliberalizmu - libanski socijalizam DŽamahirije, politički šiizam u Iranu - gde je glavni cilj države ubrzanje dolaska Mahdija, revizija socijalizma u Latinskoj Americi (posebno su indikativne reforme u Boliviji). Međutim, ovi anti-liberalni odgovori su svedena na područja unutar granica relevantne pojedinačne države.
Antička Grčka je izvorište sve tri teorije političke filozofije. Važno je razumeti da su Grci, na početku filozofske misli pitanje Bića smatrali najvažnijim. Međutim, oni su rizikovali nejasnoću zbog nijansi u najsloženijim odnosima između bića i razmišljanja, između čistog bića (Seyn) i njegovog izraza u postojanju (Seiende), između ljudskog bića (Dasein) i bivstvovanja (Sein). [11]
Stoga je neophodno odreći se (neo)liberalizma i ponovo ispitati stare kategorije, a, možda i čitavu Zapadnu filozofiju. Trebalo bi razviti novu političku ideologiju koja će, prema Alenu de Benoa, biti Novi (Četvrti) nomos Zemlje. Francuski filozof je u pravu kada primećuje da je neophodno pozitivno preispitivanje kolektivnog identiteta; jer, naš neprijatelj nije "drugi", već ideologija koja uništava sve identitete [12].
Važno je napomenuti da su ishodi tri ranije pomenute političke teorije (marksizam, fašizam i liberalizam) bila tri talasa globalizacije. Zato nam je potrebna nova politička teorija koja bi dovela do Četvrtog talasa: do ponovnog okupljanja (svakog) naroda ponaosob, oko njegovih večnih vrednosti. A, nakon neophodnih filozofskih razmatranja, neophodno je nastaviti sa političkim delovanjem. [1] Gustav Masaja (Gustav Massiah), « Quelle response a la mondialisation » , u Après-demain (4-5-1996), p.199.[2] Na primer, insistiranje da svi narodi i države treba da prisvoje engleski vestminsterski parlamentarni sistem kao opšti model, bez obzira na drevne tradicije, društvene strukture i hijerarhije.[3] « Les droits de l´homme et le nouvel occidentalisme » u L’Homme et la société (specijalno izdanje) [1987], p.9[4] Žan Bodrijar (Jean Baudriallard), Power Inferno, Paris: Galilée, 2002. Takođe videti: “The Violence of the Global” (< www.ctheory.net/articles.aspx.[5] Na srpskom: rat svih protiv svih.[6] Otuda kritike nacionalsocijalizma i fašizma od strane desnih tradicionalista kakav je Julijus Evola. Videti: K R Bolton, Thinkers of the Right (Luton, 2003), p. 173..[7] Fransis Fukujama (Francis Fukuyama): The End of History and the Last Man , Penguin Books, 1992.[8] G Paskal Zahari (G Pascal Zachary): The Global Me, NSW, Australia: Allen and Unwin, 2000.[9] Klajv Hamilton (Clive Hamilton), Affluenza: When Too Much is Never Enough, NSW, Australia: Allen and Unwin, 2005.[10] Ovo je značenje Špenglerove tvrdnje: "U ovome leži tajna zašto sve radikalne (tj. siromašne) partije nužno postaju alatke monetarnih sila, Kapitala i Berze. Teorijski, neprijatelj tih partija je kapital, ali one praktično ne napadaju Berzu, već Tradiciju u ime Berze. Ovo je istinito danas kao i u doba braće Grah, i u svim zemljama ... ", Osvald Špengler (Oswald Spengler), The Decline of the West, (London : George Allen & Unwin , 1971), Vol. 2, p. 464.[11] O ovim pojmovima, videti: Martin Hajdeger[12] Alen de Benoa (Alain de Benoist), Protiv Liberalizma (Against Liberalism), Saint-Petersburg : Amfora, 2009, pp.14 -15.
Pročitajte OVDE novu kolumnu Mihajla Medenice.
Izvor: Geopolitika
