Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Vučićevo lice se pred kamerom državne televizije prosto izobličilo od slugeranjskog ushićenja koje je očigledno doživeo zbog susreta sa mamom Merkel, s kojom se, naravno, slaže u svemu, uključujući i njenom migrantskom politikom zbog koje joj je strmoglavo pala popularnost u Nemačkoj i ostatku normalne Evrope. Ipak – da li je to bilo veće poniženje od onog koje nam je Vučić priuštio pre koji dan, kad je predsednik Albanije – zemlje u kojoj Srbi nemaju prava ni da se tako zvanično izjasne, ni da vrate svoja izvorna prezimena koja su nasilno albanizirana – opušteno ušetao na jug Srbije među „svoje“, bez prisustva bilo kakvih obeležja države Srbije, čisto da proveri da li buduće topovsko meso zamišljene Velike Albanije dobija sve što mu pripada po najvišim svetskim standardima zaštita manjina, u navodno građanskoj Srbiji. I da li je to poniženje bilo manje od onog iz 2014. kad je Vučić pustio Edija Ramu da i sam ode među te iste „svoje“ i zapreti da neće dopustiti njihovu „asimilaciju“ (valjda poput one na koju su Srbi u Albaniji primorani), pošto je prethodno Vučiću u Beogradu očinski savetovao da prizna narkoterorističku nakazu „Kosovo“. Kao što je to ponovo uradio i prošle jeseni. Ili od onog kad su šiptarski dripci bez po muke lansirali dron sa albanskom zastavom iznad Partizanovog stadiona i posle nekažnjeno otišli, kao po dogovoru sa „srpskim“ strukturama. Ili od Vučićevog legitimisanja Tačija i potonjeg spavanja na podu u Briselu dok se „odlučno borio“ da Srbiji daruje prvi Briselski sporazum, koji zahteva gašenje preostalih državnih institucija i odbrambenih mehanizama na Kosovu i Metohiji. Ili… Narativ koji ovo besprizorno razaranje nacionalnog duha i ponosa pravda je taj da, eto, Vučić sve to trpi da bi Srbiji bilo bolje sutra. Jedino što nikako da čujemo zašto tačno to on mora da trpi. Je li npr. Dodik to mora isto da „trpi“ da bi Republici Srpskoj bilo bolje sutra? Naravno da ne. Dodik se ponaša pristojno, ali muški i otresito prema svakom ko ispoljava neprijateljske ili agresivne namere. I to je jedini smisao u kojem Dodik „ruši“ Vučića – što pokazuje kako se može i mora raditi i ponašati ako zastupaš srpski narod i državu, čak i kad raspolažeš sa mnogo manje ljudstva, teritorije, novca i suvereniteta. Dodik „ruši“ Vučića jedino tako što pokazuje da je moguće održati dostojanstvo i duh čak i kad si u skoro nemogućem položaju. Uostalom, koje se to „bolje sutra“ Srbiji smeši u Vučićevoj viziji? U vidu raja za „strane investitore“ unutar pakla za nisko plaćene domaće radnike? Prepuštanja poljoprivrede tajkunima i strancima? Prodaje PKB-a? Davanja koncesije za profitabilni aerodrom Nikola Tesla, pošto su Srbi nesposobni da sami ulože profite u njegov dalji razvoj? Hoće li to Migovi da brane, koloniju lišenu sadržaja? Vučić namiruje svoje privatne dugove na račun srpskog nacionalnog dostojanstva. Očigledno je dužan i Nemcima i Albancima (i ko zna kome sve još). Iako su oni, na nacionalnom nivou, dužni nama. Nemci su vodili krvavo kolo rasturanja Jugoslavije, i potonje nemilosrdne, nacističke satanizacije Srba. Koristili su i koriste teroriste protiv nas. Koristili su NATO agresiju da bi legitimisali obnovu svog imperijalizma zamotanog u oblande „humanitarizma“ i „širenja evropskih vrednosti“. Ono što su uložili u petooktobarsku Srbiju, to im se višestruko vraća. A u stvari nam duguju ogromnu ratnu odštetu. Kao i Albanija, čija je regularna vojska počinila agresiju na našu teritoriju tokom te iste NATO agresije, čija je teritorija služila kao jedna od baza za agresiju, kao kamp za teroriste, kao zabran za „žutu kuću“. To je ta bolesno izvrnuta realnost u koju nas kolektivno gura Vučić dok socijalizuje svoje privatne dugove. Nacionalno kolektivno nesvesno dobro zna istinu – kao što je zna podsvest svakog čoveka. Vučićev zadatak je da tu duboko spoznatu istinu javno, što češće i glasnije negira, da ubeđuje da je crno u stvari belo, da je đavo anđeo. Zato je atmosfera u Srbiji postala ovako napeta, šizofrena, psihotična, zato naslovnice tabloida izgledaju ovako kako izgledaju. Siluje se istina a s njom i realnost. O nacionalnom duhu da i ne govorimo. Što takođe, očigledno, spada u zaduženja koja je Vučić preuzeo – „promena svesti“. Nikada se ne može Srbija obnoviti tako što se svesno ponižava. Obnova dolazi od duha, ne od materije. Ne bi Preletačević našao ovako plodno tle u zemlji u usponu, već samo u zemlji u kojoj je toliko toga obesmišljeno i obezvređeno. Sa vrha. Ono što je najopasnije – nisu bez osnove upozorenja da bi sorošoidi i klintonistički ostaci ovde želeli haos, i da aktivno rade na tome. NJima se treba i mora suprotstaviti. Ali, ako ne daj Bože zagusti – hoće li ovako vođena država biti u stanju da mobiliše one koji su jedini u stanju da je odbrane? Izvor: Fond strateške kulture