Zašto baš horor kao žanr za vaš roman i zašto Sever Kosmeta kao mesto radnje?
-Horor je oduvek bio jedan od mojih omiljenih žanrova. U vreme pisanja knjige "Uklet", imao sam prilike da obiđem Kosmet u sklopu akcije "Vidovdanski marš" i mogu reći da je to putovanje ostavilo veliki utisak na mene. Neki od ljudi koje sam tamo upoznao završili su, eto, i u knjizi.
Da li je u romanu baš sve fikcija ili ima i nekih realnih momenata?
-Verujem da svaki pisac stavi deo sebe u ono što piše. Tako sam se i ja kao cigla ugradio u ovaj roman. Radnja se, naime, dešava u budućnosti, jednoj od mnogih koje bi mogle da nas zadese. Kakvih sve budućnosti ima, ova koju sam zamislio je još i dobra.
Naslov romana "Uklet" asocira na to da je Kosovo danas ukleta zemlja. Šta vi mislite o tome?
-Moguće je da ste u pravu. Kosovo trenutno lebdi kao proverbijalni čardak, služi za potkusurivanje velikih sila. Naši ljudi dole žive u bedi, imao sam prilike da se u to uverim. Toliko naših svetinja je srušeno. U onima koje nisu nalazi se naoružana strana vojska, recimo u manastiru Gračanica. Zamislite, naoružani okupator u manastiru! Veoma ružna slika, i kao što su ti strani ljudi ukleli našu zemlju, tako i ona proklinje njih.
Da li ste tokom sakupljanja građe za roman čuli za neka paranormalna dešavanja na području Kosmeta ili za za neka svedočanstva te vrste?
-Šiptari veruju u nekakve štrige, to su bića koja žive u šumi, jedu decu i povraćaju krv. Vrlo jeziva legenda a da li ih zaista ima, ne znam. Ukoliko pak štrige stvarno postoje onda su one na vlasti u Prištini gde piju krv našem narodu.
Šta za vas znače Kosovo i Metohija?
-Verujem da je Kosmet naš konačni ispit. Kako se tu budemo pokazali, to je pravac u kome će ići cela Srbija.
Zašto je horor kao žanr malo zastupljen u srpskoj književnosti?
-Teško je pisati horor. Većina domaćih horora koje sam čitao jednostavno nisu strašni. LJudi žele da čitaju letnje ljubavne romane, žele da čuju šta im poručuje Kija Kockar, Žele da kupe knjigu kako bi signalizirali svoju vrlinu. Ovakav preovlađujući stav nije plodno tle za književnost o čijoj poruci treba razmisliti.
Ko su vaši književni uzori?
-Lista je prilično kratka. DŽek London, Viktor Igo, Aleksandar Dima. Od domaćih pisaca cenim Nebojšu Jevrića, nekadašnjeg ratnog izveštača "Duge". NJegova ratna trilogija je veći horor od svih koji to pokušavaju da budu.
Dugogodišnji ste novinar, koliko vam je to pomoglo u književnom stvaralaštvu?
-Pomoglo je s te strane što me je naučilo da istražujem. Sama novinarska forma ne ostavlja mnogo prostora za umetnost, u pitanju su različite discipline.
Planirate li da ostanete u horor žanru i u buduće ili će vaš naredni roman biti neke drugačije tematike?
-Nekako se potrefilo da uvek pišem mračne stvari. Možda je to zbog načina na koji sagledavam svet oko sebe, možda sam i ja neki mračnjak, ne znam. Međutim, imam u planu različite stvari. Imam dobru ideju za filmski scenario, recimo, a ako se zaista potrudim, možda napišem i nekakav ljubavni roman, jer, kako rekoh, ljudi to vole. Ciljam da zabavim čitaoca.
Postoje li u Srbiji književni klanovi?
-Književnost je životinja koja izumire, pa su se klanovi valjda prebacili na profitabilnije poduhvate. Iskreno, ne znam, ali voleo bih ovim putem da pozovem književne klanove na dijalog ako postoje. Otvoren sam za svaku vrstu saradnje sa književnom mafijom, dajte samo da se čitaju knjige, ja sam time zadovoljan.
Izvor: Afera/Srećko Milovanović
