Kada se govori o aktualnom ratu u Siriji znamo da je počeo u proleće 2011. kada su se s vladinim snagama sukobili islamisti. Međutim, u širem kontekstu ovaj rat se može takođe posmatrati i kao kulminacija jedne krize koja je bila u nastanku decenijama.
Danas se konkretno treba osvrnuti na taj period, period koji daje puno jasnije shvatanje aktuelnog rata i razloga zbog kojih je izbio. Treba se fokusirati najviše na ustanak u centralnom sirijskom gradu Hama, koji je izbio 2. februara 1982. godine, ali i događajima koji su mu prethodili.
Svakako, kad god govorimo o internim sukobima jedne zemlje tačna je pretpostavka da strani faktori uvek igraju veliku ulogu. Sirija sigurno nije izuzetak, ona je velika potvrda tog pravila što se i te kako može videti u ovom ratu gde su islamističke snage podržale brojne strane sile dok vlasti u Damasku takođe imaju snažne svoje saveznike. Imajući to u vidu, u ovoj priči fokus treba ipak staviti primarno na unutrašnje sukobe i kako je do njih došlo.
Veliki ideološki sukob u Siriji traje još od 40-ih godina prošlog veka. Od onda postoje dve međusobno nekompatibilne struje - s jedne strane imamo pristalice tzv. arapskog nacionalizma, sekularizma i socijalizma. S druge strane tu su islamističke ideje, u prvom redu moćna organizacija Muslimanska braća (nastala je krajem 20-ih u Egiptu i dan danas deluje na širem prostoru Bliskog istoka kao i u celom islamskom svetu). MB, kao i druge slične grupe, odbacivale su arapski nacionalizam smatrajući ga neislamskim pošto je za njih razdvajanje religije od politike nedopustivo.
Međutim, to su ideološke osnove, ali gde se one nalaze u "praktičnom" smislu? Stvar je ovakva - islamisti su bili u svakom slučaju povlašćena klasa u Siriji. Imali su moć u svojim rukama, kontrolisali su i dominirali sukovima (Suk je trajno trgovačka gradska četvrt u arapskim gradovima, najčešće je to glavna tržnica - drugim rečima, ekonomsko srce grada), dakle novcem.
S druge strane sekularisti, okupljeni oko sirijske stranke Baat, bili su najčešće iz siromašnijih slojeva društva, marginalizovano radništvo i druge grupe. Samim tim što im je život bio teži bili su spremni na radikalnija rešenja, a pojava snažnog sekularizma s elementima socijalističke ekonomije svakako je bila radikalna pojava u islamskom svetu. Drugim rečima, sukob koji se stvarao bio je u suštini klasni sukob. Ideologija je tu kao dodatni motivator, ali klasna komponentna zapravo je puno važnija.
Pripadnici MB-a primarno su bili suniti (Sirija je većinski sunitska zemlja), dok su se oko Baata okupljali oni kojima, zbog same činjenice da nisu pripadnici većinske sekte, šanse za uspeh nisu bile jednake. U isto vreme ne može se reći ni da je gornja klasa sunitskih moćnika nužno bila fundamentalistička - ali, kako to i inače biva, ideje MB-a došle su im kao dobar element otpora prema sve moćnijem Baatu i njihovom sekularizmu.
Nije teško razumeti taj koncept - svi znamo za kategoriju "velikih vernika" koji redovno obilaze crkve, ne držeći se u praksi gotovo nikakvih verskih načela, s jedinim interesom da zadrže (i povećaju) svoju materijalnu kontrolu. U vrhu gotovo svake zemlje imamo konzervativnu klasu moćnika koji religiju poimaju kao sredstvo kontrole. Sirija nipošto nije bila izuzetak.
Ipak, ove klasno-ideološke razlike postajale su u Siriji sve izraženije (kao i u ostatku Bliskog istoka). Povlašćeni slojevi, vladari gradskih tržnica, osećali su kako se bliži trenutak kada će njihova moć biti direktno izazvana. Taj trenutak stigao je 1963. kada su u Siriji Baatisti izveli državni udar.
Bio je to početak baatizma u Siriji, a uskoro će u tim velikim previranjima na vrh izbiti jedan čovek - sirijski predsednik Hafez al-Asad, otac aktualnog predsednika Bašara al-Asada, koji će vladati od 1971. pa sve do smrti 2000. godine. Ali, treba se vratiti prvo na sam ključni trenutak... državni udar.
Baatisti su bili "nošeni" na talasu promena koje su se događale na Bliskom istoku, a pre svega to je pojava naserizma u Egiptu (zbog čega će kasnije Sirija i Egipat u jednom periodu čak postati jedna država, ali kratko i neuspešno).
Za "vladare tržnice", ali i sve one Sirijce koji bi se mogli opisati kao fundamentalni vernici (kojih nipošto nije nedostajalo), dolazak baatista na vlast bio je ogroman šok, strah. Za njih, za verske mase, su ovi sekularisti predstavljali prave neprijatelje Boga i božjeg učenja, pojavu koja je došla, inspirisana "bezbožničkim" stranim svetom, da bi promenila zauvek njihov vekovima održavan društveni poredak. Za "vladare sukova" ovo je bila grupa koja će im oteti unosne poslove iz ruku i protiv nje se trebalo boriti svim sredstvima.
Epicentar otpora prema sekularizmu bio je centralni sirijski grad Hama (kako to obično i biva - duboka unutrašnjost je najkonzervativnija). Tamo su MB-ovci bila najmoćniji, tamo je otpor trajao od prvog dana. Svaka zemlja na svetu ima jedan "takav" grad, grad gde će otpor promenama biti najveći. U sirijskom slučaju to je bila Hama.
U proleće 1964. izbili su nemiri u Hami. Islamistički ustanici naoružali su se i odlučili da silom preuzmu grad, a po mogućnosti zatim i celu Siriju. Pokrenuli su nagli i koordinisani napad na vladine snage, policiju, vojsku, državne zgrade... Ali, baatističke vlasti imale su na svojoj strani i te kako moćan element odgovora - vojsku, svakako.
Prosečnom sirijskom vojniku sekularne socijalističke ideje bile su bliže, jer njegova klasna pozadina to mu je u praktičnom smislu nalagala. Drugim rečima - svaka osoba se bori za onaj poredak u kojem joj je "bolje".
Vojska je ušla u Hamu, brzo i silovito.
Ugušili su ustanak MB-ovaca i pobili oko 70 pripadnika ovog islamističkog pokreta (još puno veći broj ih je zatvoren). Oni koji nisu ubijeni ili uhapšeni pobegli su u "podzemlje" i odatle nastavili da deluju.
Prvi veliki izazov zaustavljen je, silom, a bio je to tek nagoveštaj sukoba koji dolaze…
Manji izolovani sukobi nastavili su se kroz 60-e i 70-e godine, ali nije bilo koordinisanog ustanka kakav je izbio u Hami 1964. MB-ovcima je tada nanet brzi poraz i trebalo im je dosta godina da se oporave iako su se njihovi članovi posvetili gerilskim taktikama i napadima na vladine snage.
Velika eskalacija dolazi na red dolaskom 80-ih godina. Naime, 26. juna 1980. pokušan je atentat na predsednika Asada. Čudom je preživeo i rafal metaka i ručne granate koje su bačene na njega za vreme službenog susreta s predsednikom Malija.
Vladao je Asad i do tada "čvrstom rukom", bez sumnje, ali represija protiv neistomišljenika i islamista bila je "u normalnim okvirima" za ta vremena. To se drastično promenilo nakon pokušaja atentata. Asadova osveta bila je nemilosrdna - svega nekoliko sati nakon što je preživeo pokušaj atentata snage bezbednosti ulaze u veliki zatvorski kompleks Tadmor (u blizini Palmire) gde se nalazio veliki broj zatvorenika pripadnika i pristalica Muslimanke braće. Snage bezbednosti idu od ćelije do ćelije i ubijaju ih na licu mesta.
Smaknuća sprovode jedinice pod kontrolom predsednikovog brata, Rifata al-Asada. Ubijeno je, prema nekim izvorima, oko 1,200 ljudi.
Bio je to osvetnički masakr i tačka nakon koje Sirija više neće biti ista. Asadova baatistička vlast zaključila je, možda baš tog dana, da se situacija u zemlji neće poboljšati, da neće biti suživota i kompromisa, da sekularna Sirija može opstati jedino ako MB prestane da postoji (nešto vrlo slično događalo se i u Egiptu gde su trajali veliki progoni MB-ovaca).
Nekoliko dana nakon pokušaja atenatata i pokolja zatvorenika u Tadmoru, sirijske vlasti donose Zakon broj 49. Prema istom članstvo u Muslimanskoj braći kažnjava se - smrću.
Pripadnici MB-a nastavljaju da deluju, izvodeći sve češće bombaške i druge napade. Epicentar njihovog delovanja i dalje je Hama. Iz Hame se širi teror, a vlasti na teror uzvraćaju vlastitim terorom pa tako vojska iduće godine, u aprilu 1981., upada u Hamu i ubija najmanje 300 osoba.
Izbijaju sukobi na ulicama, a vojska od vrata do vrata traži pripadnike MB-a, pritom ubija i veći broj običnih civila. Za njih to očito više i nisu "obični civili" - ceo grad sada se u neku ruku smatra problemom, a celokupno njegovo stanovništvo pro-MB. Te napetosti bile su put prema najvećoj eskalaciji koja će uslediti iduće godine...
2. februara 1982., u 2 sata noću, patrola sirijske vojske u Hami biva napadnuta iz zasede, ali ovo nije bio napad kao ranije... ovo je sada već bila repriza događaja od pre gotovo dve decenije, repriza ustanka u Hami iz 1964., samo su do sada animoziteti narasli do nezamislivih proporcija.
Lider MB-ovaca u Hami, Abu Bakr, poziva na opšti ustanak protiv vlasti. Razglasi u džamijama koji se koriste kao poziv na molitvu sada pozivaju na džihad protiv Baata - stotine islamističkih militanata u dubokoj noći odjednom ustaju u Hami i kreću u siloviti napad na policijske stanice, kasarne, skladišta oružja...
Do idućeg jutra ubijeno je oko 70 vodećih Baatista u gradu, a islamisti su Hamu proglasili "oslobođenim gradom" te su pozvali celi sirijski narod da ustane "protiv nevernika".
Sirijske vlasti znale su da bi se mogao ponoviti ustanak iz 1964., ali nešto ove magnitude ipak nisu očekivali. Da će u jednoj noći izgubiti Hamu nisu se nadali. Hama više nije bila pod kontrolom sirijske države - tamo je počeo islamistički rat protiv te države...
Nije teško zamisliti šta je Hafez al-Asad učinio. Realno gledajući, Hama je mogla biti samo prvi korak prema opštem ustanku širom zemlje, nakon nje na red bi došao Homs, pa drugi gradovi... koncentrično bi se "džihad" proširio na Alepo, Damask... Zašto znamo to? Zato jer se upravo to dogodilo iz "trećeg pokušaja" koji je na red došao 2011. godine!
Vratimo se u Hamu i početak februara 1982. Nakon ustanka islamističkih snaga, koje su se godinama pripremale na taj trenutak, očekivao se odgovor iz Damaska, odluka. A odluka je bila? Slomiti - ne samo islamistički ustanak, odluka je bila slomiti samu Hamu, ubiti grad da isti više nikada ne bi bio pretnja po celu zemlju.
Mobilisane su sve vojne snage - od vazduhoplovnih snaga pa do elitnih vojnih jedinica. Pred napad sirijske vlasti pozvale su grad na predaju poručivši da nakon isteka roka svako ko se bude našao u gradu smatraće se islamističkim militantom i MB-ovcem. Podsetimo pritom na Zakon 49. kazna za pripadništvo MB-u bila je smrt.
Koliko su nevini civili, oni koji nisu bili pristalice MB-a, uopšte mogli da napuste grad u toj situaciji (grad je odmah stavljen pod opsadu)? Teško da su mogli - MB-ovcima sigurno nije bilo u interesu da civili odu!
Krenuo je napad, rat u gradu Hami, koji će potrajati ukupno 3 nedelje. U prvih nedelju dana vojska je preuzela kontrolu, a druge dve nedelje trajao je totalni pokolj grada koji će ostati zapamćen kao "Masakr u Hami".
Islamisti u Hami verovali su da će ustati cela Sirija, ali to se nije dogodilo. Ustanak je ostao ograničen samo na Hamu, a to je omogućilo vojsci da se i koncentriše samo na Hamu.
Tim strašnim danima svedočio je i istaknuti britanski reporter Robert Fisk koji se našao u samom gradu za vreme napada sirijske vojske. U svojoj knjizi opisuje kako su civili panično bežali pred vojskom, ali nisu imali gde da pobegnu. Dalje, grad je intenzivno bombardovan iz vazduha i artiljerijom. Razbijalo se istorijsko staro jezgro grada, rušile su se ulice kako bi se dovoljno "proširile" da bi njima mogli da prolaze tenkovi.
Prva četiri dana grad je gotovo neprestano bombardovan. Zatim ulaze trupe, tenkovi... MB militanti nisu imali šanse. Asad je na grad poslao "sve što ima".
Pripremajući se za rat u gradu MB-ovci su iskopali celi kompleks tunela pod gradom. Tamo su pobegli nakon što je vojska počela da češlja ulice, metar po metar. Uskoro su pronašli tajne tunele. Da bi ih izbacili vani u tunele su upumpavali naftu, a pred izlazima bili su pozicionirani tenkovi koji su granatama militante doslovno dizali u vazduh.
Ustanak u Hami je ugušen. U roku od 27 dana na prostoru grada ubijeno je, zavisno od izvora, između 10,000 i 40,000 ljudi (Robert Fisk procenjuje da ih je ubijeno oko 20,000 što je možda i najrealnija brojka).
MB u Siriji uveliko se raspao nakon Hame. Mnogi su pobegli iz zemlje, većinom u Jordan, Irak, Britaniju, SAD i Nemačku (odakle su pripremali novi plan ustanka za šta će im trebati gotovo 30 godina).
Nakon Hame Asad je vladao puno strože, što se moglo i očekivati. Zanimljivo, već iduće godine po njega je došao novi izazov, ali ovog puta ne od strane islamista, koji su bili poraženi, već od nekog vrlo bliskog - njegovog rođenog brata Rifata al-Asada! Da, istog onog Rifata koji je bio ključan akter u gušenju svih ustanaka u Hami (uključujući i ovog najvećeg 1982. godine).
Naime, 1983. predsednik Hafez se razboleo, a Rifat je to iskoristio za pokušaj državnog udara - izbile su i borbe na ulicama Damaska između frakcija sirijske vojske (pro-Hafez protiv pro-Rifat snaga). Rifat al-Asad je poražen pa je pobegao u egzil gde će ostati zauvek. Tamo se kasnije povezao sa direktnim neprijateljima sirijske države, uključujući američke špijunske službe, tražio je pomoć i od Izraela, a navodno i od - ironično - Muslimanske braće!
Bio je gnevan kada je 90-ih godina Hafez iz Londona u Siriju vratio svog sina Bašara, koji je tamo radio kao oftamolog i nije bio previše upućen u sirijsku politiku, da bi ga pripremio za naslednika (za nasledstvo bio je pripreman Bašarov brat Basel al-Asad, ali on je 1994. poginuo u saobraćajnoj nesreći). Uprkos svemu Rifat se nadao da će on nakon smrti Hafeza preuzeti vlast u Siriji, ali to se nije dogodilo.
Siriju je 2000. preuzeo mladi Bašar al-Asad koji je tada imao svega 34 godine. Nedavno se venčao sa Asmom Asad, živeli su u Londonu, on je radio u privatnoj klinici, ona u banci. Definitivno nije podizan da bi bio apsolutni vladar Sirije - ali, upravo to je bila poslednja želja njegovog oca. Bašar al-Asad postaje sirijski predsednik 2000. godine, na veliko razočarenje i gnev njegovog strica.
11 godina kasnije moraće se suočiti sa situacijom kakvu njegov otac nikada nije ni približno doživeo - novim velikim ustankom Muslimanske braće s elementima novih terorističkih snaga. Ne treba ni da čudi, ali među prvim ustancima 2011. bio je upravo ustanak u Hami. No, za razliku od ustanka 1964. i onog velikog 1982., ovog puta ustanak nije bio ograničen samo na Hamu već je eruptirao širom zemlje...
I opet, baš kao što su sekularisti došli na vlast 60-ih godina "na talasu" promena širom Bliskog istoka, tako je i u proleće 2011. bilo sa islamistima - naime, reč je o tzv. "Arapskom proleću" koje je, u suštini, bilo islamističkog karaktera. MB-ovci u Egiptu srušili su predsednika Hosnija Mubaraka. U Egiptu MB se mogao osloniti na taktiku (relativno) mirnih protesta, znajući da imaju na svojoj strani dovoljno ljudi.
U Siriji to nije moglo proći tako da je ustanak brzo prerastao u oružane napade na sirijske snage bezbednosti, baš kao i 1982. godine. Ali, ovog puta ceo Zapadni svet je čvrsto stao uz islamističke snage optužujući Bašara al-Asada da "ubija nenaoružane pro-demokratske demonstrante".
Bila je to jedna od najvećih laži 21. veka. Da je u tom vremenu, pod intenzitetom Arapskog proleća (i protesta širom sveta), svakako bilo i onih koji su zaista želeli reformisanu demokratsku Siriju, sigurno da jeste, ali ustanak su ipak primarno vodili militantni islamisti, ovog puta uz veliku podršku Zapadnih i bliskoistočnih zemalja u novcu, oružju...
Rat u Siriji traje već 9 godina i rat dobija Asad, uz snažnu pomoć Rusije, Irana i libanskog Hezbolaha.
Da bismo znali zašto se ovaj rat vodi morali smo da se podsetimo na ustanke iz Hame jer te priče su snažno povezane. Svakako, tu su i brojni drugi razlozi, naročito kada je reč o velikoj podršci Zapada za Muslimansku braću - militante su podržavali primarno kako bi ovi srušili Asada (kao što su srušili i Gadafija u Libiji) pošto je ovaj saveznik s njihovim rivalima (pre svega Rusijom, ali i Iranom).
Ipak, na planu same Sirije, to je i dalje sukob između sekularizma i islamizma, i svega što ide s tim u vezi (primarno sukob klasa u borbi za uticaj i imetak). Kada se ovaj rat završi, jer ustanak u Hami je ponovo ugušen, po treći put (rat trenutno traje još samo u provinciji Idlib i nekim manjim džepovima), može li Sirija napokon biti slobodna od ponavljanja krvave istorije?
Može, ali moraće da se pripremi za to. Na sirijskom predsedniku Asadu najveći posao nakon rata biće kako reformisati zemlju u kojoj bi ravnoteža između međusobno suprotstavljenih grupa bila veća - iako je to možda i teži zadatak nego dobiti rat!
Turska neće dozvoliti Siriji da dobije teritoriju! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Advance.hr
