Piše: Nikola Todorović
Prvo što mu se učinilo verovatnim i najistinitijim je da on u momentu dok piše može reći da stvari koje ga okružuju a koje trenutno vidi zasigurno postoje. Onda je počeo da se preispituje i da tu situaciju podvrgava već pomenutom testu. Razmišljao je da li ipak postoji neka mogućnost da pero koje drži u ruci, sto i kamin pored kojih piše možda ipak ne postoje. Smatrao je da je njegov neosporan dokaz čulni opažaj tih predmeta. Međutim, onda se upitao, do koje mere čulni opažaji imaju veze sa objektivnim postojanjem bilo koje materijalne stvari. Shvatio je da se čovek može često naći u situaciji da ima čulni opažaj nečega što ne mora objektivno postojati. Čovek može čak osećati bol u nozi koju je davno izgubio.
LJudi mogu i u snu da imaju čulne utiske i opažaju predmete. Napokon, pored svih ovih scenarija, Dekart je smislio još jedan koji je sigurno poslužio kasnije kao glavna ideja za film ”Matriks”, a to je da može postojati ”Zli demon”, koji manipuliše čulnim utiscima čoveka. Naravno da Dekart u to vreme nije znao da se čulni utisci mogu izazivati veštački, stimulacijom moždane kore električnim impulsima, ali se zapitao, šta ako postoji nekakav ”Zli demon” koji mu sugeriše lažni svet i koji mu servira takve čulne utiske da on zaista veruje da sedi pored kamina dok piše! Skeptički scenario ”Matriksa” doveo je do toga da Dekart značajno dovede u pitanje postojanje spoljašnjeg sveta. U takvom scenariju mi zaista ne možemo tvrditi da se sama čulna percepcija spoljnog sveta može koristiti kao validan dokaz za njegovo postojanje. Pošto je uvideo da to uopšte nije izvesno, onda je pomislio da su bar matematički zakoni istiniti, jer oni nemaju veze sa čulnim utiscima. Kao na primer: 2+2=4 je jedna pouzdana istina, bez obzira dal sanjamo ili smo budni. Međutim i tu istinu je ubacio u skeptički scenario, a to je da može postojati biće (”Zli demon”) toliko superiorno i inteligentno koje ga može varati u svakom njegovom ubeđenju, pa i kad zbraja dva jednocifrena broja. Nakon svega toga Dekart se zapitao šta je uopšte istinito i izvesno, da li ljudski um može bilo šta pouzdano tvrditi? Onda je pomislio da li je mogućeda i on sam ne postoji!? Razmišljao je dalje da”Zli Demon” iako vara, mora nekog varati a taj neko mora postojati. I tada je došao do onog čuvenog odgovora da sve dok sumnja u bilo šta, on mora misliti a čim misli to znači da mora postojati! Postojanje sumnje je nesumnjivo! Sumnja podrazumeva proces mišljenja što opet implicira da ono što misli mora i postojati. Mislim dakle postojim! Kogito ergo sum!
Dekart je krajnje racionalnom skepsom došao do zaključka da je jedino izvesno da on sam postoji. Sve druge dokaze koje je kasnije pokušao da iznese o postojanju spoljašnjeg sveta bili su krajnje neubedljivi. U oblasti teorije saznanja postavio je domaći zadatak svim velikim umovima koji su se vekovima bezuspešno rvali sa ovom modernom verzijom filozofske kvadrature kruga. Na ovu temu napisano je mnoštvo knjiga, ali do danas nije iznet nijedan validan dokaz koji bi uspeo da, uprkos skeptičkom scenariju ”Matriksa”, dokaže postojanje materije i spoljašnjeg sveta. Čak je Kant pisao da materija (stvar po sebi) ostaje čoveku potpuno nedokučiva, jer mi imamo samo njene obrise koji se u našoj svesti formiraju posredstvom čula, a šta je ona nezavisno od njih, to je ljudskom umu nedokučivo. Mada i Kant je zapao u zabludu da materija (stvar po sebi) objektivno postoji i njegovi dokazi o mogućnosti postojanja nečega takvog, sveli su se na to da on dokazuje stvar po sebi preko nje same, što bi predstavljalo ništa drugo nego ”circulus vitiosus”.
U moru filozofa koji su pokušali dati svoj odgovor na ovu Dekartovu mozgalicu postoji ipak jedan koji je uspeo da pronađe rešenje. To je sigurno najveći novovekovni filozof iz oblasti teorije saznanja, irski matematičar, DŽordž Berkli (George Berkeley 1685-1753).
On je pokušao da ukaže empiristima svog vremena, da je uzalud truditi se dokazivati nešto štone postoji, što je besmisleno i nedokazivo. Smatrao je da ako od svega što nas navodno okružuje, imamo samo čulne utiske, otkuda nam uopšte ideja da se ti čulni utisci mogu dovoditi u vezu sa nečim što je izvan našeg uma? Sav svet za koji smo umislili da nas okružuje, zapravo nije ništa drugo do kombinacija čulnih utisaka koja se nalazi u nama samima. Ne nalazimo se mi u materijalnom svetu, već se taj svet koji se sastoji od čulnih ideja, nalazi u nama. Ovo je nekad teško prihvatljivo osobi koja je navikla da posmatra stvari isključivo iz jednog okvira u kojem se ceo život na jedan način pojmovno orjentiše, ali običnom svetu je bilo teško nekada objasniti kako ljudi sa južne polulopte ne otpadnu ako je zemlja okrugla i kako to da se zemlja okreće oko sunca kad svaki dan vidimo da se sunce okreće oko zemlje.
Berkli je zaključio da je svet u kojem bivstvujemo samo skup duhovnih entiteta koji su umreženi u jedan sistem koji održava Gospod tako što u njih utiskuje organizovano, na savršen način, čulne utiske. Svi predmeti koje vidimo su, ustvari, ideje nastale kombinacijom čulnih utisaka. Ne postoje nikakvi dokazi niti je moguće uopšte zamisliti ideju čija percepcija poseduje materijalnu protivrednost. Materija nije ništa drugo do termin koji smo sami izmislili, kako bi dali naziv za sve ono što percepiramo i što nam izgleda da nas okružuje, a ustvari nalazi se samo u našem umu. Savremena nauka definiše materiju kao sve ono što nas okružuje i što može postojati nezavisno od bilo čije svesti. Ali Berkli je uvideo da je tako nešto jedan od najvećih apsurda i nelogičnosti u koje čovečanstvo veruje. Sve ideje mogu postojati samo kao deo nečije svesti. Na takav način, savršeno je logično objašnjenje i bilo kakvog Božijeg čuda u navodnom materijalnom svetu. Dovoljno je da Gospod u određenim trenucima izazove neuobičajenu promenu čulnih utisaka kod nas i da svi vidimo kako se Mojsijev štap pretvorio u zmiju, kako se Crveno more razdvojilo, kako se hoda po vodi… Naravno da Berklijevo učenje može nekome izgledati neozbiljno, kada se pokuša obrazložiti u nekoliko rečenica, stoga svakome preporučujem da pročita njegovu ”Raspravu o principima ljudskog saznanja”, gde je kristalno jasnim logičkim premisama dokazao svoje tvrdnje.
Berklijevi savremenici su pokušali da ga diskredituju na krajnje jeftin način, kroz obične doskočice i novinske karikature, poput onih gde Berkli udara slučajno glavom u zid, a neko ga pridržava i teši rečima: ”Ma ništa, gospodine Berkli, to je ništa!” Zprepašćujuće je što od tih jeftinih karikatura nije bilo ozbiljnije primedbe na logički sistem njegove teorije saznanja. Marksisti dvadesetog veka su dokazivali spoljašnji svet rečima: ”Autobus postoji jer ako nas on udari mi ćemo biti mrtvi!” I to je njihovozbiljan dokaz o postojanju materije. Slične primedbe su iznosili i njihovi duhovni oci Marks i Lenjin.Kao da Berkli smatra da ne postoji čulna ideja autobusa ali to ne znači da ona mora imati materijalnu protiv vrednost i da materija onako kako je definiše savremena nauka postoji. Neverovatno je da pod čulnim utiskom oni podrazumevaju samo onaj koji se odnosi na čulo vida. Po udaru autobusa oni bi rekli: ”Evo, jel vidiš da je čovek udaren, da nije u pitanju samo čulni utisak!” Zaboravljaju, pritom, da je i doživljaj udara i bola, takođe čulni ustisak! Kao da ima neke razlike u tome da li je autobus opažen okom, ili smo ga čuli i dodirnuli ili nas je udario!!! Kao da je Berkli ikad sporio da posle vizuelnog utiska autobusa ne mogu doći i auditivni, taktilni i utisak bola kad nas autobus udari. I utisak kad nam duša izlazi iz tela ako nas ubije na mestu.
Ono što je veoma bitno naglasiti je da je Berkli pisao u vreme uspona buržoazije u Evropi. Naravno da taj sloj ljudi nije bio raspoložen da protežira filozofa čiji zaključci su išli u prilog odbrani tradicionalnog ”hrišćanskog” verovanja, jer je na njemu počivalo i tradicionalno društvo koje su oni planirali da uzdrmaju novim pogledom na svet. Bila im je potrebna ideološka platforma za uspostavljanje svoje prevlasti u društvu i nju su našli u idejama prosvetiteljskog racionalizma. Zato običnom čoveku, koji ne poznaje istorijske okolnosti može izgledati čudno zašto je Berkli do danas ostao na marginama novovekovne filozofije. To je upravo iz razloga što današnja Evropa, upravo počiva na vrednostima prosvetiteljskog racionalizma.Normalno je da su od britanskih empirista svi čuli za Hjuma, Hobsa i Loka zato što su svojim racionalizmom utrli put francuskim prosvetiteljima 18. veka. A za jednog od najvećih filozofa svih vremena, DŽordža Berklija, niko nije čuo samo zato što nije ideološki podoban današnjem sistemu ”vrednosti”. Da su njegovi dokazi i zaključci bili tako upečatljivi, svedoče i reakcije jednog od najznačajnijih francuskih enciklopedista, Didroa, koji je u očajanju, komentarišući Berklijevu filozofiju, izjavio:”I taj sistem, na sramotu ljudskog uma, na sramotu filozofije, najteže je pobiti, iako je on najapsurdniji od svih sistema!” Berklijeva otkrića su nastavila da progone materijaliste i mnogo vekova kasnije kada je Lenjin u ”Materijalizmu i empiriokriticizmu” naspisao svojim duhovnim sledbenicima: ”Slučajno ne razmišljajte o ovom pitanju, u suprotnom ćete izgubiti materijalizam i predat ćete se veri. “…”Ako jednom porekneš materijalnu realnost koju poimamo našim čulima, krenuo si ka agnosticizmu i subjektivizmu, izgubio si sva oružja koja ćeš koristiti protiv fideizma (filozofija vere); a to upravo i jeste ono čemu stremi fideizam. Prepustiš li prst, prvo ti ode ruka , a potom i ceo karakter. Ako poimate čula, ne kao neku sliku materijalnog sveta, već kao neki poseban element, drugim rečima, ako odstupite od materijalizma tada ste svoj karakter predali fideizmu. Nakon toga će čula biti ničija čula, um ničiji um, psiha ničija psiha, volja ničija volja. ”
Sve ovo svedoči o kalkulantskom odnosu materijalističkih filozofa prema Berkliju. Iz njihovih osuda i reči izbija navijačka pristrasnost i odsustvo bilo kakve objektivnosti..idi se da ni Didroa ni Lenjina ne zanima istina, već samo njihova neopisiva želja da se razračunaju sa filozofijom, čiji postulati se ne uklapaju u ideologije kojima su predano služili. Današnji filozofski sud o Berklijevoj teoriji saznanja, nije nikakva objektivna filozofska predstava, već samo nastavak zloupotrebe filozofije u ideološke svrhe. Sigurno da savremenom liberalnom kapitalizmu koji ne želi da zna za granice, ne odgovara da bude sputan ponovnim oživljavanjem religija, već mu odgovara moralni i verski relativizam. Zato ćete uvek na ”Nacionalnoj Geografiji” videti redovno neki edukativni film, koji ima za cilj da vas uveri da Hristos nije ono za šta se u Bibliji izdaje, ali nikad nećete videti neki lep dokumantarac o Berkliju, kao što na ”Historiju”nikad nećete videti veličanstvene pobede srbske vojske na Ceru i Kolubari.
Na kraju, možemo reći da je u skladu sa savremenom ideološkom koncepcijom Novog svetskog poretka, u zapadnom svetu zadržana intelektualna atmosfera iz vremena francuskog prosvetiteljstva, da se svako verovanje u postojanje biblijskog Boga, anđele, demone, i ostale duhovne entitete, smatra zatucanošću. Na žalost tog duhovno obogaljenog sveta, posle detaljnog iščitavanja Berklijeve ”Rasprave o principima ljudskog saznanja”, možemo mirne duše reći da je upravo verovanje u postojanje materije odlika intelektualne zatucanosti i predrasuda.
Pročitajte OVDE novu kolumnu Velimira Erakovića.
Izvor: vaseljenska. net
