Piše: Boško Ćirković – Škabo
Često osetim kao učesnik u tako lepoj igri. Taj osećaj nije vezan za starost ljudi sa kojima se susrećem, komuniciram i stvaram. Nekada mi se čini da sam strpljivi snagator u bratskom zagrljaju sebi sličnih, od čije stamenosti zavisi stabilnost kule. Češće sam deo središnje konstrukcije - podnoseći manji teret od gorostasa u osnovi, istovremeno primoran da balansiram na njihovim ramenima, dobrim delom nesvestan ostatka okruženja. Ponekada mi pripadne i uloga deteta koje, pobedonosno se uspravljajući na vrhu piramide, prvo postaje svesno zadivljene svetine, potom lepote okolne arhitekture i na kraju istine koju predstavlja planina nadvijena nad gradom. Naravno da mi, kao osvedočenom reperu, najviše godi uloga tog deteta. Ali sve sam teži i već sam spazio planinu. Prirodno je da sam sve ređe to dete. Opet, zaista shvatam koliko su sve uloge važne i časne. A dovoljno je biti ljubopitljiv i pažljiv slušalac, da bi se saznalo ponešto o svežem dečjem utisku sa vrha tornja - zajedničkom uspehu dostojnom zdravice.
Ako se pitate šta me je nagnalo da ovako trabunjam... Odgovor nije šta, već ko: moj UTS brat i bivši kolega BSSS kasirka: Nemanja... Dobro, ima i malo žala za prapandemijskom Barselonom i straha za posao i egzistenciju. Jutros sam dobio tužne slike omiljene striparnice na Bornu, zamandaljene i ispražnjenje, a mojoj strani Ulice Cara Dušana već danima nedostaju samo žbunići kotrljajuće trave da upotpune utisak pustinje.... Ali brat je preoteo šou, popravio utisak i raspoloženje kad mi je iz predalekog Novog Zelanda poslao dva nova zapisa – pesme.
Nikada nisam tvrdio da sam stručnjak-profesionalac u bilo čemu. Samim tim, nikada nisam imao ambiciju da (pr)ocenjujem rad(ove) drugih. Samo mislim da sasvim solidno pišem rime. I kada se ljudi već odvaže da zatraže moje mišljenje, vođen kućnim vaspitanjem se trudim da ne ispadnem „ejč ar menadžer“ (u prevodu: čitam i odgovaram). Pritom nastojim da budem iskren jer takve odgovore i sam tražim. „Hendlovanje“ ostavljam stručnjacima-profesionalcima. Aroganciju u nastupu smatram kontraproduktivnom - volim da eventualno negativno mišljenje ispratim floskulastim komentarom da su svi u početku nevešti(ji) i da su LJubav, želja, trud i rad jedini pravi izvori svakog talenta. Pritom isto postupam i sa osobama koje znam i onima koji mi se prvi put obraćaju.
Kada mi je Nemanja, pre par meseci, poslao prve stihove odgovorio sam da mi se čine generičkim i početnički neveštim (upotrebio sam čak stari BSleng za takve rime: „noć-moć“). Predložio sam da se opusti, nastavi terapeutski da piše i fokus usmeri na lična iskustva i osećanja u čarobnom lepom ali tuđinski udaljenom delu zemaljske kugle. Znam čoveka, godinama svedočim njegov rast... a slike predela mi je slao... Štaviše, upečatljivu razglednicu sa Okeanom, bezbrižnim krdom krava na poljani i divnom planičugom pod snegom i oblacima upravo posmatram. Pretpostavio sam da ima i želi nešto zanimljivo da nam kaže. Pretpostavio sam da će umeti da nam opiše šta vidi sa svog nivoa kule. I danas sam dobio nagradu: u trenu sam telepromptovan hiljadama kilometara jugoistočno od svog sivila, kako bih izblejao u ritmu domaće repčuge s burazerom na Zelandu... Dobro, nije ni kod njega baš sve zeleno i plavo... Ali lepo je putovati... Dobro, ima u tu nešto stilskog uticaja sensei Dalibora... Ali ima i NJegoša kod Dalibora... I pre svega ima začina: ličnosti, iskrenosti, napretka... Uzdizanja... Lepih pogleda... Kao u ljudskih tornjeva... Daće Bog da ih ponovo vidimo... bez maski, uživo... SVIZAJEDNO. Na zdravlje i spasenje!
Knjigu Boška Ćirkovića – Škaba “Odmetnost” možete naručiti OVDE.
Izvor: Pravda
