„Gubeći na bojnom polju, ukrajinski režim i njegovi zapadni pokrovitelji ne prezaju od krvavih insceniranja kako bi satanizovali našu zemlju u međunarodnom javnom mnjenju. Već su se dogodili Buča, Marijupolj, Kramatorsk, Kremenčug. Na pripreme novih insceniranih incidenata redovno sa činjenicama u rukama upozorava rusko Ministarstvo odbrane“, primetio je Lavrov.
Provokativna insceniranja u izvođenju Zapada i njegovih poslušnika imaju prepoznatljiv potpis. I nisu počela u Ukrajini, već mnogo ranije, dodao je ministar.Lavrov kao prvi primer navodi srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju i selo Račak 1999. godine. Grupa inspektora OEBS-a stiže na mesto pronalaska nekoliko desetina leševa obučenih u civile. Šef misije odmah, bez ikakve istrage, objavljuje da je u pitanju genocid, iako nije u mandatu međunarodnog zvaničnika da donosi takve zaključke. NATO odmah počinje oružanu agresiju na Jugoslaviju, namerno uništavajući televizijski centar, mostove, putničke vozove i druge civilne objekte. Kasnije se sa sigurnošću ispostavlja da ubijeni nisu bili civili, već militanti bandi Oslobodilačke vojske Kosova, preobučeni u civilnu odeću.
Međutim, inscenacija je već poslužila kao izgovor za prvu od potpisivanja Završnog akta iz Helsinkija 1975. o nezakonitoj upotrebu sile protiv države-članice OEBS-a. Indikativno je da je šef misije OEBS-a, čija je izjava poslužila kao okidač za početak bombardovanja, bio američki državljanin Vilijam Voker. Glavni rezultat agresije je nasilno odvajanje Kosova od Srbije i stvaranje tamo najveće američke vojne baze na Balkanu Bondstil, piše Lavrov.
U članku se dalje navodi kao primer 2003. godina i čuveni performans državnog sekretara Kolina Pauela u Savetu bezbednosti UN sa epruvetom nekog belog praha, koji je celom svetu prikazan kao antraks, navodno proizveden u Iraku.
„I opet, insceniranje je uspelo: Anglosaksonci i njima slični bombardovali su Irak, koji još uvek ne može u potpunosti da obnovi svoju državnost. Dezinformacija je brzo razotkrivena: svi su priznali da u Iraku nije bilo biološkog oružja niti drugog oružja za masovno uništenje“.
Kasnije je jedan od pokretača agresije, britanski premijer Toni Bler, priznao da je sve bilo podmetnuto, rekavši nešto u stilu: „Pogrešili smo, svima se dešava“, podsetio je Lavrov.
Sam Pauel se kasnije pravdao činjenicom da su mu „namestile specijalne službe“. Bilo kako bilo, to je bila još jedna montirana provokacija koja je poslužila kao izgovor za sprovođenje planova za uništenje jedne suverene zemlje.
Lavrov dalje podseća na Libiju 2011. godine i ubistvo Gadafija, zatim se desila Sirija 2013. i insceniranjima Belih šlemova, a posle toga prevrat u Ukrajini 2014. godine.
Zapad, koji su predstavljali ministri spoljnih poslova Nemačke, Francuske i Poljske, zapravo je prinudio predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča da potpiše sporazum sa opozicijom o okončanju sukoba i mirnom rešavanju unutarukrajinske krize stvaranjem privremene vlade nacionalnog jedinstva i održavanje vanrednih izbora u roku od nekoliko meseci. Međutim, ispostavilo se da je i ovo bila inscenacija: sledećeg jutra opozicija je izvršila državni udar pod rusofobičnim, rasističkim parolama, zapadni garanti sporazuma nisu ni pokušali da je urazume. Štaviše, odmah su počeli da ohrabruju pučiste u njihovoj antiruskoj politici, pokrenuvši rat protiv sopstvenog stanovništva, bombardujući gradove Donbasa samo zato što su odbili da priznaju antiustavni prevrat. Zbog toga su stanovnici Donbasa proglašeni za teroriste, opet uz podsticaj Zapada, ističe ministar.
Kada je rat u Donbasu zaustavljen, kao rezultat napora Rusije, Nemačke i Francuske, februara 2015. godine, zaključeni su Minski sporazumi između Kijeva, Donjecka i Luganska. Međutim, tokom narednih dugih sedam godina, nisu ni prstom mrdnuli da primoraju Kijev da uđe u direktan dijalog sa predstavnicima Donbasa kako bi se dogovorili o pitanjima njegovog posebnog statusa, amnestije, obnavljanja ekonomskih veza i održavanje izbora.
Zapadni lideri su takođe ćutali kada je Kijev, i pod Petrom Porošenkom i pod Vladimorom Zelenskim, preduzeo korake koji su bili direktno u suprotnosti sa Minskim sporazumima. Štaviše, Nemci i Francuzi su izjavili da je direktan dijalog između Kijeva i DNR i LNR nemoguć, prebacujući svu odgovornost na Rusiju, iako se to nikada nije pominjalo u dokumentima, već je sve ove godine, zapravo, jedina uporno zahtevala njihovu implementaciju.
Zapad od 2014. bezuslovno rukovodi rusofobičnim režimom koji je doveo na vlast državnim prevratom. Dovođenje Vladimira Zelenskog na čelo bilo kog, makar i najmanjeg zapaženog međunarodnog foruma takođe je deo inscenacije. On nastupa, drži patetične govore, a kada iznenada neočekivano i predloži nešto razumno – lupaju ga po rukama, kao što je bio slučaj posle istanbulske runde rusko-ukrajinskih pregovora: tada, krajem marta, kao da je svanulo u dijalogu, ali je Kijev bio prinuđen da odustane, iskoristivši, između ostalog, otvoreno montiranu epizodu u Buči, objasnio je šef ruske diplomatije.
Vašington, London, Brisel počeli su da traže da Kijev ne počinje pregovore sa Rusijom dok Ukrajina ne dobije punu vojnu prednost. „Posebno se starao bivši britanski premijer Boris DŽonson, a sa njim i mnogi drugi aktuelni, ali koji su već pokazali sličnu neadekvatnost zapadne politike“, dodao je Lavrov.
„Ako se današnji događaji posmatraju kroz istorijsku prizmu, onda cela ukrajinska kriza izgleda kao velika igra po scenariju koji je svojevremeno promovisao (Zbignjev) Bžežinski. Razgovori o dobrim odnosima, o spremnosti Zapada da uzme u obzir prava i interese Rusa koji su se našli nakon raspada SSSR u nezavisnoj Ukrajini i drugim postsovjetskim zemljama, ispostavilo se da nisu ništa drugo do inscenacija“, zaključio je Lavrov.
Snimak uništenja američkog sistema Himars pogledajte OVDE.
Izvor: rs.sputniknews. com
