Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Najvažnija vest poslednjih dana nije da su ukrajinski dronovi napadali tankere i infrastrukturu u blizini Novorosijska. Nije čak ni to što je zbog tih napada transport kazahstanske nafte preko Crnog mora postao skuplji i opasniji. Najvažnija vest je da je Vašington, kada su dronovi počeli da ugrožavaju američki kapital, pozvao Kijev i rekao dosta! Tu prestaje propaganda, a počinje stvarna geopolitika. Tu se završava priča o vrednostima, principima i velikim rečima i počinje mnogo starija priča o nafti, novcu, trgovačkim putevima i interesima. A onaj ko razume zašto je američki potpredsednik Džej Di Vens morao lično da razgovara sa Vladimirom Zelenskim zbog tankera kod Novorosijska, razumeće mnogo više o ratu u Ukrajini, odnosima velikih sila i svetu koji nastaje nego onaj ko svakoga dana pročita stotinu ratnih izveštaja.
Aleksandar Đurđev
Prema pisanju Financial Timesa, Vens je 31. jula razgovarao sa Zelenskim nakon što su ukrajinski napadi počeli da ugrožavaju tankere i infrastrukturu povezanu sa izvozom kazahstanske nafte preko Kaspijskog cevovodnog konzorcijuma. Vašington je imao veoma konkretan razlog za zabrinutost. Kroz ovaj sistem ne prolazi samo nafta koja je važna Kazahstanu i svetskom tržištu, već su za njega neposredno vezani interesi velikih američkih kompanija. Chevron ima 15 odsto udela u samom CPC-u, a kompanija povezana sa ExxonMobil-om 7,5 odsto. Još zanimljivija je vlasnička struktura Tengizchevroila, koji eksploatiše gigantsko kazahstansko nalazište Tengiz, Chevron poseduje 50 odsto, ExxonMobil 25 odsto, KazMunayGas 20 odsto, a Lukoil pet odsto. Ogromne količine te nafte izlaze na svetsko tržište upravo preko Rusije i terminala kod Novorosijska. Tek kada se to zna, cela priča dobija drugačiji smisao. Ukrajinski dron koji leti prema Novorosijsku na karti može izgledati kao još jedan udar na rusku infrastrukturu, ali u stvarnom svetu kapitala taj isti dron može da leti prema interesima američkog Chevrona, ExxonMobila, Kazahstana, evropskih kupaca, osiguravajućih kompanija i čitavog lanca trgovine koji sa političkim parolama nema mnogo veze. I tada se dešava ono što je možda najpoučnije u celoj priči Amerika interveniše. Ne zato što je odjednom postala zabrinuta za ruske luke. Ne zato što Vašington želi da zaštiti Moskvu. Ne zato što su se preko noći promenili odnosi Amerike i Ukrajine. Nego zato što velika sila zna gde prestaje prostor koji može biti žrtvovan i gde počinje njen sopstveni interes. U pojedinim izveštajima čitav slučaj povezuje se i sa ukrajinskim nastojanjem da obezbedi nastavak snabdevanja raketama za sisteme Patriot. Ukoliko se pokaže da je ta veza bila deo šireg dogovora, onda pred sobom imamo gotovo savršenu sliku sveta koji nastaje sa jedne strane rakete Patriot, sa druge tankeri sa naftom, između njih američki kapital, ukrajinski vojni interesi, Kazahstan, Rusija i svetsko tržište energenata. To više nije klasična diplomatija. To je trgovina moći. Zato mislim da se o Novorosijsku danas govori mnogo manje nego što bi trebalo. Pažnja javnosti usmerena je na front, teritorije, rakete i političke izjave, dok se ispod površine odvija možda još važnija borba, borba za kontrolu energetskih tokova. Pogledajmo šta se dešava istovremeno na nekoliko različitih tačaka sveta i slika postaje mnogo jasnija. Posle napada u Crnom moru troškovi transporta nafte iz tog regiona dramatično su porasli. Prema podacima koje su objavili finansijski mediji, dnevni prinosi tankera na ruti od Crnog do Sredozemnog mora dostizali su oko 440.000 dolara, dok su premije osiguranja od ratnog rizika naglo povećane. Isporuke CPC Blend-a našle su se pod pritiskom, kupci su postali oprezniji, a poremećaji na terminalu kod Novorosijska počeli su da se pretvaraju u problem koji više nije ruski, nego međunarodni. Tu se vidi prava priroda savremenog energetskog rata. Nije neophodno potopiti sto tankera. Ponekad je dovoljno pogoditi jedan, oštetiti drugi i stvoriti uverenje da će treći možda biti napadnut. Od tog trenutka osiguravač povećava premiju, vlasnik broda traži više novca, trgovac u cenu ugrađuje rizik, kupac traži popust, a berza počinje da računa mogućnost nestašice. Dron koji košta relativno malo može da proizvede finansijsku posledicu koja se meri stotinama miliona. To je matematika rata dvadeset prvog veka. Ali tu dolazimo do još jednog paradoksa. Četiri godine slušamo da će sankcije ukloniti rusku naftu sa svetskog tržišta. Ona nije nestala. Promenila je pravac. Rusija je ostala jedan od najvažnijih dobavljača Indije i Kine. Prema podacima OPEK-a, ruska nafta je tokom leta 2026. zadržala vodeću poziciju na indijskom tržištu, dok je Rusija ostala vodeći snabdevač i Kine. Svetsko tržište nije prekinuto političkom odlukom Zapada ono se preoblikovalo oko te odluke. Umesto nekadašnje relativno jednostavne linije Rusija–Evropa, dobili smo mnogo složeniju mrežu. Nafta ide u Indiju i Kinu, rafinerije prerađuju sirovinu, derivati menjaju vlasnika, tankeri menjaju rute, trgovačke kuće posreduju, a proizvod na kraju može završiti na tržištu koje je formalno zabranilo direktan uvoz ruske nafte. Zato su i tvrdnje da „Rusija ponovo prodaje dizel Evropskoj uniji“ često suviše pojednostavljene. Istraživači CREA su, na primer, ukazivali na pošiljke derivata u EU iz rafinerija koje istovremeno prerađuju rusku naftu. To nije isto što i direktan ruski izvoz u Evropsku uniju, ali nam otkriva nešto mnogo zanimljivije: svetsku energetsku trgovinu daleko je lakše sankcionisati na papiru nego razdvojiti u stvarnosti.
Nafta nema ideologiju. Barel ne zna da li je ruski, indijski, kazahstanski ili saudijski kada jednom uđe u ogroman sistem svetske trgovine, prerade i transporta. Upravo zato su oni koji su verovali da je moguće jednostavnim političkim dekretom podeliti globalno tržište energenata na „dobro“ i „loše“ posle nekoliko godina dobili sistem koji je skuplji, neprozirniji, rizičniji i mnogo složeniji. Istovremeno, ne treba praviti ni suprotnu grešku i tvrditi da Rusija ne trpi posledice. Trpi ih i one su ozbiljne. Proizvodnja je pod pritiskom, rafinerije i transportna infrastruktura su izložene napadima, sankcije otežavaju finansiranje, tehnologiju, osiguranje i transport. Ali Rusija i dalje proizvodi količine nafte koje je nemoguće jednostavno izbrisati iz svetske jednačine. Tu postoji još jedna neprijatna ekonomska istina ako fizički smanjite izvoz velikog proizvođača, ali istovremeno izazovete rast svetske cene nafte, on ponekad može da proda manje barela, a da gubitak prihoda bude daleko manji nego što ste očekivali. Zato treba posmatrati i ono što se dešava daleko od Rusije. Poremećaji u Ormuskom moreuzu pokazali su koliko je svetski energetski sistem ranjiv. Kada se dovede u pitanje prolaz kroz jedan moreuz, cene reaguju hiljadama kilometara daleko. Proizvođači koji imaju alternativne izvozne pravce dobijaju ogromnu prednost. Saudijska Arabija je upravo zbog svoje infrastrukture i sposobnosti da deo tokova preusmerava u povoljnijim uslovima pokazala koliko vredi nešto što se u mirnodopskim vremenima često potcenjuje alternativni pravac. Ako Ormuz posmatramo zajedno sa Bosforom i Dardanelima, dobijamo još zanimljiviju sliku. Turska danas nema interes da blokira rusku civilnu trgovinu kroz moreuze. Naprotiv, ekonomski odnosi Moskve i Ankare su ogromni, Turska zarađuje na trgovini, energetici, turizmu i tranzitu i pokušava da sebe pozicionira kao jedno od velikih energetskih čvorišta Evroazije. Ali ne treba mešati trenutni interes sa trajnom geografijom. Bosfor ostaje Bosfor. Dardaneli ostaju Dardaneli. Ko kontroliše prolaz, poseduje instrument moći čak i kada ga ne koristi. Ponekad je dovoljno da svi znaju da može da ga upotrebi. Istu promenu vidimo i na Mediteranu. Evropska pomorska operacija IRINI prvobitno je uspostavljena pre svega zbog sprovođenja embarga na oružje Libiji i praćenja nelegalnih tokova. Danas se sve više govori o praćenju plovila koja Zapad povezuje sa takozvanom ruskom „flotom u senci“, zaštiti kritične infrastrukture i široj pomorskoj bezbednosti. To nam govori da je granica između ekonomskih sankcija, energetske politike i fizičke kontrole pomorskih puteva sve tanja. I tu bih bio veoma oprezan. Kada ekonomski rat počne da silazi sa papira, bankarskih računa i carinskih deklaracija na more, tankere i vojne brodove, ulazimo u prostor u kojem jedan pogrešan potez može proizvesti posledice koje niko nije planirao. Svet je već video kako lokalni sukobi postaju regionalni. Sledeći veliki rizik jeste da regionalni sukob proizvede globalni energetski poremećaj. Amerika to očigledno razume. Zato je zanimljivo posmatrati i njene Strateške rezerve nafte, koje su početkom avgusta pale ispod 300 miliona barela, na nivoe koji nisu viđeni decenijama.
Na prvi pogled, Sjedinjene Države su daleko bezbednije od Evrope jer su jedan od najvećih svetskih proizvođača nafte. Ali ni Vašington ne posmatra rezerve kao statističku kategoriju. Velika sila zna da rezerve nisu napravljene za dobar dan, već za onaj najgori. Čak nam i Francuska ovih dana šalje istu poruku, samo iz drugog ugla. Zemlja sa jednim od najmoćnijih nuklearnih sistema na svetu morala je tokom letnjih vrućina da ograničava deo proizvodnje zbog temperature vode neophodne za hlađenje, dok su se u Gravelines-u pojavili i problemi sa meduzama koje su uticale na sisteme za dovod vode. Zvuči gotovo banalno, ali upravo je u tome poenta u složenom energetskom sistemu ponekad nije potrebna raketa da bi nastao problem. Dovoljni su toplotni talas, reka, kvar, moreuz, sankcija ili jato meduza. Kada sve ove naizgled nepovezane vesti stavimo na isti sto Vensov razgovor sa Zelenskim, američki kapital u Kazahstanu, dronove kod Novorosijska, rekordne cene tankerskog transporta, rusku naftu u Indiji i Kini, Ormuz, tursku kontrolu moreuza, evropske pomorske operacije, američke strateške rezerve i probleme francuskih nuklearnih elektrana pojavljuje se obrazac koji je mnogo važniji od svake pojedinačne vesti. Svet ulazi u doba u kojem energetika ponovo postaje jedno od glavnih merila državne moći. I zato bi Srbija napravila istorijsku grešku ako bi sve ovo posmatrala kao daleku geopolitiku velikih sila. Mi nemamo izlaz na more. Nemamo sopstvene izvore nafte koji mogu zadovoljiti naše potrebe. Zavisimo od uvoza gasa. Imamo NIS i rafineriju u Pančevu od presudnog značaja za funkcionisanje države. Naše snabdevanje zavisi od infrastrukture koja prolazi kroz druge države, od političkih odnosa koje ne kontrolišemo u potpunosti i od odluka koje se ponekad donose u Vašingtonu, Briselu, Moskvi, Budimpešti, Ankari ili na nekom drugom mestu daleko od Beograda. Zato Srbija mora da prestane da energetsku politiku posmatra kao pitanje jednog ministarstva, jedne kompanije ili jednog ugovora. Energetika mora postati jedan od centralnih stubova naše nacionalne bezbednosti. To znači da Srbija mora da sačuva sve ono što joj je korisno u energetskoj saradnji sa Rusijom, ali istovremeno mora da stvori što više alternativnih pravaca snabdevanja. Ne zato što treba da bežimo od Rusije, nego zato što ne smemo da zavisimo ni od čije dobre volje. Ni ruske, ni američke, ni evropske, ni turske. Prijateljstva su važna, savezništva su važna, ali cevovod koji postoji važniji je od obećanja da će neko jednog dana pomoći.
Zato je naftovod prema Mađarskoj strateški važan za Srbiju. Zato su skladišta gasa važna. Zato moramo povećavati obavezne i strateške rezerve nafte i derivata. Zato NIS ne sme biti posmatran kao obična kompanija čija se vrednost meri samo bilansom stanja. Rafinerija, skladišta, logistika i mreža snabdevanja su infrastruktura nacionalne bezbednosti. Zato Srbija mora da razvija sopstvenu elektroenergetiku, hidropotencijal, obnovljive izvore tamo gde su ekonomski opravdani i da ozbiljno i bez ideoloških predrasuda proučava nuklearnu energiju kao jednu od mogućnosti za naredne decenije. Ali iznad svega, Srbija mora da nauči najvažniju lekciju koju nam je ovih dana održao Vašington. Kada je ugrožen američki kapital, američki potpredsednik uzima telefon. Tako se ponaša država koja zna šta su njeni interesi. Nema razloga da se zbog toga ljutimo na Ameriku. Treba nešto da naučimo od nje. Kada su ugroženi srpska energetska bezbednost, NIS, snabdevanje stanovništva, naše rezerve ili strateška infrastruktura, Srbija takođe mora da bude spremna da upotrebi svaki diplomatski, ekonomski i politički instrument koji ima. Ne sme da čeka da neko drugi prepozna naš interes i da ga brani umesto nas, jer se to neće dogoditi. Svet koji dolazi biće opasniji od sveta na koji smo navikli. Biće više sankcija, više ekonomskih ratova, više napada na infrastrukturu, više borbe oko moreuza, luka, naftovoda i transportnih koridora. Onaj ko bude imao samo jedan izvor i jedan pravac snabdevanja biće zavisan. Onaj ko bude imao rezerve, više pravaca i sposobnost da razgovara sa svima imaće slobodu izbora. A to je suština cele priče. Amerikanci ne štite naftu kod Novorosijska zato što vole Rusiju. Rusi ne prodaju naftu Kini i Indiji zbog sentimentalnosti. Kina i Indija je ne kupuju da bi pomogle Moskvi. Turska ne drži Bosfor otvorenim iz ljubavi prema bilo kome. Saudijska Arabija ne traži najpovoljnije transportne pravce da bi spasavala svetsku ekonomiju. Svako radi ono što smatra korisnim za sebe. I možda je upravo to najvažnija lekcija koju Srbija mora da nauči pre nego što nastupi sledeća velika kriza ne treba da čekamo da neko drugi čuva naše cevovode, naše rezerve, našu rafineriju i našu energetsku budućnost. Treba da sarađujemo sa svima, da ne zatvaramo nijedna vrata, da gradimo više pravaca nego što nam je trenutno potrebno i da čuvamo veće rezerve nego što nam se u mirnim vremenima čini neophodnim. Jer kada kriza počne, kasno je graditi naftovod.
Kada moreuz bude zatvoren, kasno je tražiti drugu luku. Kada tankeri prestanu da dolaze, kasno je praviti rezerve. A kada velike sile počnu da brane svoje interese, najopasnije mesto za malu državu jeste da tek tada počne da razmišlja šta su njeni.
Ukrajina"NISU ZAROBILI NIJEDNOG, ONI PRE GINU" Skot Riter otkrio kakav pakao čeka NATO i Ukrajinu kad dođu elitne trupe iz Severne KorejeIzvor: Pravda
