PORAST EKSPLOZIJA U FABRIKAMA MUNICIJE I PAD NIVOA DUNAVA: Novi rat za koridore je počep

Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige

Snažna eksplozija potresla je fabriku municije KNDS Ammo Italy u Koleferu, oko 60 kilometara od Rima. Samo nekoliko dana ranije eksplozija je potresla i fabriku oružja u Bugarskoj koja proizvodi municiju za ukrajinske oružane snage. To više nije samo pitanje jedne fabrike, jedne eksplozije ili jednog incidenta.

Kada se istovremeno dešavaju eksplozije u evropskim fabrikama municije, kada se povećavaju napadi na luke i brodove, kada se govori o zapleni ruskih brodova i kada se otvaraju nove linije snabdevanja Rusije i Irana jasno je da se pred našim očima menja geopolitička i bezbednosna arhitektura Evrope i sveta. KNDS sebe naziva jednim od najvažnijih industrijskih partnera ukrajinskih kopnenih snaga. Istovremeno, Nemačka već izražava zabrinutost zbog upozorenja Vladimira Putina da bi Moskva mogla da odgovori na pokušaje zaplene ruskih brodova. Stručnjak za pomorsku bezbednost Moric Brajke upozorio je u „Bildu“ da Nemačka rusko upozorenje mora da shvati ozbiljno. Prema Nemačkom udruženju osiguravača, eventualni ruski odgovor mogao bi skupo da košta evropske trgovinske i brodarske kompanije. Osiguravajuće kuće mogle bi da pooštre uslove osiguranja, dok bi preusmeravanje tereta značilo duže rokove isporuke i veće troškove. Zabrinutost je izrazilo i Udruženje nemačkih brodovlasnika. Putin je ranije rekao da pojedine zapadne zemlje razmatraju zaplenu ruskih brodova i prodaju konfiskovane imovine. Moskva je to nazvala piraterijom i poručila da će odgovoriti, pri čemu će Rusija sama izabrati vreme i mesto odgovora. Putin je čak naveo mogućnost da se odgovor odnosi i na zonu odgovornosti Pacifičke flote, dok je Ministarstvo odbrane već dobilo odgovarajuća uputstva.

Istovremeno, rat se sve više prenosi na logistiku. „Njuzvik“ je pisao da Vladimir Putin ima neočekivanog saveznika topliju i sušniju Evropu. Rekordne vrućine i suše komplikuju alternativne izvozne rute za Ukrajinu, dok se ruski napadi na ukrajinske luke intenziviraju.

Pošto su crnomorske luke postale sve opasnije, Dunav je postao jedna od ključnih izvoznih arterija Kijeva prema Zapadu. Ali ovog leta nivo Dunava je naglo opao, što je ozbiljno poremetilo brodarstvo, ali i proizvodnju električne energije u Rumuniji, koja je deo svoje energije prodavala Ukrajini. U međuvremenu, Rusija je intenzivirala kampanju protiv luka u blizini Odese. Samo u julu zabeleženo je 35 napada na brodove u lukama, 22 napada na brodove na moru i 67 napada na lučku infrastrukturu. Devetog avgusta pogođen je i most Majaki, koji povezuje Odesu sa Moldavijom i Rumunijom. Prema oceni koja se pojavila u „Njuzviku“, cilj je mogao biti narušavanje kopnenog koridora koji trenutno nadoknađuje pad ukrajinskog pomorskog izvoza. Dakle, nije više reč samo o tome ko kontroliše teritoriju. Rat sve više određuju luke, reke, železnice, mostovi, cevovodi, fabrike, moreuzi i transportni koridori. Ko kontroliše logistiku kontroliše mogućnost da rat traje. Iran je, prema materijalu koji dolazi iz američkih izvora, postigao značajan uspeh u sukobu sa Sjedinjenim Državama, dok je pregovaračka pozicija Vašingtona oslabljena. Donald Tramp sada povratak na status kvo pre invazije na Iran posmatra kao mogućnost za izlazak iz sukoba. U privatnim razgovorima sa višim savetnicima Tramp je, prema pisanju „Volstrit džornala“, otvorio mogućnost okončanja sukoba sa Iranom i bez novog nuklearnog sporazuma. Glavni zahtev Vašingtona jeste potpuno i nesmetano otvaranje Ormuskog moreuza za međunarodnu plovidbu. Iran, sa druge strane, može da traži nastavak rada svojih centrifuga za obogaćivanje uranijuma, ali i delimično ukidanje sankcija. I tu dolazimo do suštine. Iran je pokazao koliko jedna geografska tačka može da postane oružje. Američke obaveštajne službe su procenjivale da je mogućnost zatvaranja Ormuskog moreuza za Iran oružje potencijalno snažnije od nuklearne bombe. Ali Iran zna da ta prednost nije večna. UAE, Saudijska Arabija i Irak već grade nove ili modernizuju postojeće cevovode kako bi naftu izvozili zaobilazeći Ormuski moreuz. Za godinu ili dve ti pravci mogu postati operativni, a strateški značaj Ormuza biće smanjen. Zato Teheran razmišlja dugoročno. Prema logici koja se sve češće pojavljuje u analizama, jedini trajniji način da se Iran zaštiti od nove američke vojne avanture jeste stvaranje sopstvenog strateškog odvraćanja. Ovde se vidi jedna važna lekcija države koje zavise od jednog transportnog pravca, jednog mora, jednog cevovoda ili jednog snabdevača uvek su izložene pritisku. Dok Zapad gleda Ormuski moreuz, Rusija i Iran grade alternativu. Rusija je, prema dostupnim analizama, uspostavila novu stratešku rutu snabdevanja Irana preko Kaspijskog mora. Taj logistički koridor, koji se sve češće naziva „Kaspijski ekspres“, postaje jedna od važnih linija rusko-iranske vojne i ekonomske saradnje.

Moskva je sličan model već koristila tokom sirijskog građanskog rata, kada je pomorskom linijom snabdevanja, poznatom kao „Sirijski ekspres“, održavala režim Bašara el Asada. Godinama je taj koridor povezivao ruske snage sa sirijskom lukom Tartus, omogućavajući Moskvi da održava svoje ekspedicione snage uprkos sankcijama i zapadnom diplomatskom pritisku. Posle zatvaranja Bosfora za ratne brodove nakon početka rata u Ukrajini 2022. godine, značaj alternativnih pravaca postao je još veći. Posle pada sirijskog režima 2024. godine, Rusija je deo tog modela preselila na Kaspijsko more. Danas Moskva Kaspijsko more sve više pretvara u logističku okosnicu svog partnerstva sa Iranom. Ranije ove godine Izrael je izveo vazdušne napade na iransku kaspijsku pomorsku bazu u Bandar Anzaliju, uništivši lučke objekte i nekoliko brodova. Bila je to prva upotreba izraelske vazdušne moći u kaspijskom regionu. Krajem jula Ukrajina je izvela napad dronom na iranski komercijalni brod u Kaspijskom moru, pri čemu je poginuo jedan mornar. To je dovelo i do razmatranja mogućnosti iranske odmazde protiv ukrajinske luke Odesa. Od početka rusko-ukrajinskog rata Iran je postao jedan od važnih ruskih partnera. Prema navedenim podacima, Iran je Moskvi isporučio balističke i protivvazdušne rakete u vrednosti od oko 2,7 milijardi dolara, uključujući stotine raketa Fath-360 i oko 200 raketa zemlja-vazduh, dok je Rusija od kraja 2021. godine potrošila više od četiri milijarde dolara na iransku vojnu opremu. Iran je obezbedio i komponente i tehnologiju za rusku proizvodnju dronova „Šahed“, uključujući pomoć u uspostavljanju proizvodnih kapaciteta u specijalnoj ekonomskoj zoni Alabuga. Prema istim navodima, četiri iranske kaspijske luke rade neprekidno, dok se preko njih uvoze pšenica, stočna hrana, nafta i druga roba. Na severu Kaspijskog mora ruska luka Olja postala je važno tranzitno čvorište za uvoz iranskih komponenti i materijala za proizvodnju dronova. To znači da Kaspijsko more više nije samo geografska činjenica. Ono postaje strateška linija života. I tu dolazimo do još važnije stvari Međunarodnog transportnog koridora Sever–Jug. Kaspijsko more postaje centralna karika transportnog koridora koji povezuje Rusiju, Azerbejdžan, Iran i Indiju, zaobilazeći pomorske tačke koje su pod snažnim zapadnim uticajem. Time se stvara evroazijska logistička mreža koja smanjuje zavisnost od pomorskih puteva pod kontrolom zapadnih sila. U zapanjujućoj istorijskoj ironiji, upravo je ovaj „persijski koridor“ nekada bio spasonosna linija tokom Drugog svetskog rata, kada su ogromne količine američke pomoći po programu Zajma i Najma preko Persije stizale do Sovjetskog Saveza. Danas se isti geografski prostor ponovo pretvara u stratešku arteriju.

Rusija je decenijama Kaspijsko more tretirala kao zaštićeni bastion. Sa tog prostora su ruske snage lansirale krstareće rakete „Kalibar“ protiv Sirije 2015. godine, a Kaspijski region ostaje deo šireg ruskog sistema vojne i transportne infrastrukture. Pošto Kaspijsko more nema direktan izlaz na svetske okeane, američka pomorska sila tamo nema istu mogućnost intervencije koju ima u Persijskom zalivu. To je suština geografske prednosti. Istovremeno, Moskva i Teheran kroz Sever–Jug dobijaju mogućnost da povežu Rusiju sa Iranom, a preko njega i sa Indijom. Istorija nas ponovo uči da se ratovi ne dobijaju samo oružjem već i sposobnošću da se oružje, energenti, hrana, tehnologija i ljudi neprekidno transportuju. Da bi Međunarodni transportni koridor Sever–Jug zaista postao strateški, potreban je razvoj svih vidova transporta. Tu su trajekti i barže, naročito tokom letnjeg perioda kada Kaspijsko more omogućava takve operacije, zatim brodovi za lučke usluge i značajno povećanje kapaciteta za preradu tereta u lukama Olja i Astrahan.

Astrahan bi trebalo da postane jedno od najmoćnijih železničkih čvorišta na jugu Rusije. Jer prva reč u nazivu koridora je Sever. Za Astrahan, Sever nisu samo severozapadni delovi Rusije. Sever su Ural i Sibir. A upravo Ural i Sibir mogu da obezbede robu koja je potrebna Iranu i Indiji. Poljoprivredni proizvodi iz Indije, Kine i Pakistana ne rastu u Omskoj, Kemerovskoj i Novosibirskoj oblasti. Zato razvoj Sever–Jug mora da bude više od izgradnje nekoliko železničkih pruga i terminala. Potreban je strateški program razvoja. To je suština. Kada transportni koridor postane strateški, onda on više nije samo saobraćajni projekat. On postaje ekonomska, energetska, bezbednosna i geopolitička infrastruktura. I zato nije slučajno što se u zapadnim analizama sve više govori o potrebi da se „Kaspijski ekspres“ zaustavi pre nego što postane trajna logistička kičma rusko-iranskog partnerstva. U istom kontekstu moramo posmatrati i dešavanja oko mađarske nuklearne elektrane Pakš-2. Mađarski premijer je doveo u pitanje validnost ekološke dozvole za izgradnju Pakša-2, a to je otvorilo pitanja o finansiranju, podizvođačima i rokovima izgradnje.

Alarm za NATO: Putin udara u najosetljiviju tačku Alijanse – pitanje je šta će uraditi SAD

Predsednik upravnog odbora kompanije smenjen je nakon izbora, a Atila Sagodi preuzeo je funkciju predsednika i generalnog direktora 24. juna 2026. godine. Šef „Rosatoma“ Aleksej Lihačov već je izjavio da je generalni izvođač, „Atomstrojeksport“, spreman da odgovori na sva pitanja, ali da do sada takva pitanja nisu dobili. Ključni problem koji se sada otvara nije politički, već inženjerski. Abnormalni toplotni talas doveo je do četvorostrukog smanjenja protoka Dunava. Prvi put za 44 godine kapacitet postojeće elektrane Pakš morao je da bude smanjen sa 2.000 MW na samo 240 MW. Kasnije je povećan na oko 500 MW. A Pakš-2 bi trebalo da ima kapacitet od 2.400 MW. Ako elektrana koristi direktno hlađenje vodom iz Dunava, onda je potpuno logično postaviti pitanje, ako Dunav u ekstremnim klimatskim uslovima nije obezbedio dovoljno vode za hlađenje postojeće elektrane od 2.000 MW, da li će biti dovoljan za elektranu od 2.400 MW? Ako dodatni proračuni pokažu da su za ekstremne temperature neophodni suvi ili vlažni rashladni tornjevi, prskalice ili dodatno skladištenje vode, onda će morati da se revidiraju i finansijski parametri projekta. To, međutim, ne znači automatski da je problem u tehnologiji „Rosatoma“. Ako je regulator izdao dozvolu na osnovu postojećeg projekta, onda je pitanje pre svega odgovornosti regulatora i potrebe da se projekat prilagodi novim klimatskim uslovima. Dodatna tehnička rešenja znače dodatni CAPEX i dodatno finansiranje. Problem postoji i zahteva prvo inženjersko, a zatim finansijsko rešenje. I to je još jedna važna lekcija energetska bezbednost nije samo pitanje toga šta gradimo, već i da li će to što gradimo funkcionisati u uslovima koji nas očekuju. Dok veliki igrači grade nove koridore, zaobilaze moreuze, razvijaju alternativne cevovode, podižu proizvodnju municije i obezbeđuju energetske i transportne pravce Srbija ne sme da bude pasivni posmatrač. Srbija mora da razume da se svet menja. Ne treba da biramo strane po principu emocija. Ne treba da budemo ničija periferija. Ne treba da čekamo da nam drugi odrede šta je naš interes.

Naš interes mora biti polazna tačka naše politike. Srbija mora da čuva i razvija sve svoje strateške veze sa Rusijom, Kinom, Evropskom unijom, Mađarskom, Azerbejdžanom, Indijom i svim državama sa kojima možemo da razvijamo ekonomsku, energetsku i infrastrukturnu saradnju. Moramo da budemo deo novih transportnih koridora, a ne njihov slepi krak. Zato Srbija mora da ubrza razvoj železničke infrastrukture, logističkih centara i rečnog transporta, posebno na Dunavu. Moramo da iskoristimo činjenicu da se nalazimo na jednoj od najvažnijih evropskih reka i da smo prirodna veza između Centralne Evrope, Balkana i Crnog mora. Moramo da razmišljamo o rezervnim pravcima snabdevanja naftom i gasom, o strateškim rezervama, o bezbednosti elektroenergetskog sistema i o dugoročnoj stabilnosti proizvodnje električne energije. Moramo da razvijamo domaću odbrambenu industriju i da obezbedimo da Srbija u kriznim vremenima ne zavisi od dobre volje drugih. I moramo da čuvamo Dunav! Jer kada nivo Dunava postane pitanje energetske i transportne bezbednosti Rumunije, Ukrajine i Centralne Evrope, onda je jasno da Dunav nije samo reka kroz Srbiju. Dunav je naša strateška infrastruktura. A Srbija mora da bude prisutna i u širim evroazijskim procesima koji se otvaraju kroz koridor Sever–Jug. Ne tako što će se suprotstavljati bilo kome, već tako što će graditi svoje pozicije i koristiti geografiju koju nam je istorija dala. Srbija mora da bude država koja razgovara sa svima, trguje sa svima i sarađuje sa svima ali odluke donosi u skladu sa sopstvenim interesom. To je jedini realan pristup u svetu u kojem više ništa nije samo ekonomija. Luke su politika. Energija je politika. Železnice su politika. Nafta i gas su politika. Industrija je politika. Hrana je politika. A transportni koridori su geopolitika. Zato Srbija mora da prestane da razmišlja samo o tome šta će se desiti sutra u Briselu, Moskvi, Vašingtonu ili Pekingu. Moramo da razmišljamo šta će biti sa Srbijom za deset, dvadeset i pedeset godina. Naš cilj mora biti jasan Srbija koja nije ničiji satelit, ničija periferija i ničiji potrošač, već država koja kontroliše što više sopstvenih resursa, energetskih pravaca, proizvodnje, infrastrukture i ekonomskih veza. U svetu u kojem veliki već grade svoje alternativne puteve, Srbija mora da izgradi svoju stratešku poziciju. Ne da bi birala tuđe ratove. Nego da bi u vremenu velikih sukoba i velikih promena sačuvala mir, zaštitila svoj narod i ostvarila svoj nacionalni i državni interes.