Piše: Petar Davidov
Pre 22 godine, 1. septembra 2004. godine, mali ruski gradić Beslan postao je poznat širom sveta. Nažalost, ne po svojim lepotama, vinogradarstvu ili proizvodnji sira, već po nečemu sasvim drugom. Ovde su islamski teroristi zauzeli školu. Tri dana pakla, kako za taoce, decu, žene i starce, tako i za čitavu zemlju. Moj prijatelj, koji se tada nalazio u Beslanu, rekao je: „Vrištanje se čulo po čitavom gradu, ljudi nisu plakali, nisu jecali, već su jednostavno vrištali.“ Prilikom oslobađanja talaca poginule su 334 osobe, među njima 186 dece, 17 učitelja i zaposlenih u školi. 126 ljudi, od kojih 70 dece, ostalo je invalid. Danas je u Beslanu podignut memorijal „Grad anđela“, posvećen toj strašnoj tragediji. Jedan od najstrašnijih utisaka jeste to što je ime ovog grada zauvek povezano sa tim događajima, sa patnjom ljudi. Srbi će me razumeti, osećaj je isti kao kada neko kaže „Jasenovac“. Priroda može biti čudesno lepa, ali čovek, pretvarajući se u zver, sposoban je da oskrnavi sve što je lepo.
A čovek može veoma brzo da se pretvori u zver. Izgleda kao da mu je to omiljeno zanimanje, ako pogledamo čak i sasvim nedavne događaje. Kako su na Zapadu nazivali ljude koji su ubijali decu, bilo da je reč o Beslanu, Kosovu i Metohiji ili Bosni? Tako je, nazivali su ih: „borci za slobodu“! Zapadni mediji nikada ubice nisu nazivali ubicama, uvek „partizanima“, „borcima za slobodu“, „pobunjenicima“.
Kod njih je i Hitler, kada zatreba „oslobodilac“ (Upravo takvim rečima su Banderovci dočekivali Nemce 1941. godine, i upravo se takve reči danas koriste u Ukrajini).
Treba li se onda čuditi što „Gradovi anđela“ i slični memorijali postoje ne samo u Beslanu?
Ovakvi memorijali treba da vrate čoveku zdrav razum, da ga nateraju da pogleda svoja dela, da se užasne i da konačno počne da vraća svoj ljudski lik.
„Bili smo samo deca“ napisano je na spomeniku Milice Rakić u Beogradu. Koliko je takvih spomenika širom Srbije. A nadgrobni spomenik braći Petru i Pavlu Golubović u Konicu? A dvogodišnji Marko Simić iz Novog Pazara? A…
Ovaj spisak je jako dug, verujte mi. Samo, uprkos dužini spiska, teško da možemo da se nadamo da će se oni, za koje su životi srpske ili ruske dece u najboljem slučaju statistička greška, a ponekad i prosto sadističko zadovoljstvo, ikada urazumiti i doći sebi. Ma to se nikada neće desiti.
Koliko su iskrenih izvinjenja Srbi čuli od ljudi koji su ubijali njihovu decu? Da li ruska ubijena deca u Starobiljsku izazivaju užas kod „dragih zapadnih partnera“? Ne, isti ti „partneri“ i dalje žele krv. Svakodnevno čitam izveštaje o situaciji na liniji fronta, i svakodnevno tamo ima vesti o ubijenoj deci. Tako da se Beslan nastavlja. Kao što se, nastavlja i Jasenovac. I ne treba se nadati da će se ovaj užas završiti onda kada Srbija konačno uđe u EU, a Rusija „pretrpi strateški poraz“. Iskustvo pokazuje da manijak prestaje da ubija onda kada je ili izolovan ili uništen. Ne treba očekivati od Hitlera, Pavelića ili Bandere humanost. Evo citata ukrajinskog naciste Šuheviča:
„Ne treba se plašiti da će nas ljudi prokleti zbog surovosti. Neka od 40 miliona ukrajinskog stanovništva ostane polovina, to nije ništa strašno.“ Da, on je rekao: „nije ništa strašno“. Zato nemam ni najmanje zamerke ljudima koji čine sve što mogu da zaustave takva čudovišta. Štaviše imam zahvalnost, kao i prema Svetom Đorđu. U suprotnom, Beslan i Jasenovac biće prestonice, a ja to ne želim.
SvetPočelo je sa Ukrajinom: Žirinovski predvideo četiri fronta Trećeg svetskog rata, tu je i BalkanIzvor: Pravda
